Не знам колико ћу да те молим,
Али молим те опрости ми,
Ја вечерас нисам при себи.
Не владам собом
Неће ми сметати таква дијагноза
Само ми, молим те, опрости.
.
Не смем ни да ти кажем, не
Смем ни себи да признам,
Кријем то данима,
Киша моје узавреле крви венама још лије,
Шта да радим твој осмех у мени се крије
.
Носим са твог лица неки чудан сјај,
Усне слатке, плаве очи, ноге босе,
Шапат прамена твоје плаве косе,
И машта моја неће да се стиша
У хаљини твојој што лепрша.
.
Сву ноћ опседају ме
Неки дивни немири, желим да си ту,
Да нам љубав, радост и срећа буду
Једини свемири.
.
Опрости ми.
Питам се зашто те ветар не доноси,
Знам у облаке те крије,
А ја бих, да те само љубим
Ко воду да те пијем.
.
Зелена река моје крви чезне
Да скинем немирно бреме
И прескочим у друго време,
Где нема јуче данас сутра
И тако у круг крв моја да
Тражи излаз и помало наде
Да си ти та жена, та љубав и срце што кућа
Да може да се улије у твоје корито Сунца.

Када сам се зближио са тобом,
Разбила се туга,
Доста су ме заливале кише,
Доста сам чистио снег са уморног лица,
Превише сам се наслушао ветрова,
Доста ме је испијала тешка мука.
Стани, у њој постоји та предивна лука.
Она је твоје злато.
Нек те греју сва њена Сунца,
Само је загрли и проћи ће туга,
Недај је никоме и буди јој слуга.