Фото: Вила; Википедија

(Спремајући се за овосвет, Милена је чула
и запамтила, следеће речи:
-Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, –
сећала се шта јој је наредио разнаности водич,
Дух свих вила. –Ја ћу увек бити с тобом,
као што сам увек са другим вилама, твојим
из-видницама. Чућеш ме у свим својим приликама
и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести.
Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти сећање праисконо.)

Мораш да прихватиш
Да научиш
И оно лоше некад
.
Показаћу ти
Како живот тече
Као река
.
Твој живот тече
Као црвена река
Видиш колико има
Нијанси
.
Ако сам те изабрао
Прихвати одговорност
Нема одустајања
За тебе
.
Не скривај се
Иза њега
Нико ти није родитељ
Сем мене
.
Зашто ти други служе
Открићеш сама
Нема више поправки
Опуштања има!
.
Али сада смо
Само ти и ја
Без скривања
Лицем у лице
.
Научила си да га волиш
Љубити прво себе
То је храброст
Научи и себе да волиш!
.
Теби је то тешко
Али без тога
Нема отварања
Нема љубави
.
Када будеш почела
Да бежиш од мене
И да тражиш другога
Ради лаког добитка
Бићу ту и бићу строг
.
Није лако обраћати се
Себи унутра Када си напољу
То је права лепота
.
Напољу је права лепота
Видиш како је лепо
Када сам поред тебе!

М.Ц: Збирка песама – У оку језеро

*

Владан Пантелић: Милена Циндрић

Упознао сам велики број најразличитијих песника и песникиња,
и свима њима сам се дивио са дечјом очараношћу и са дечјим изнанеђењем. Уствари, дивио сам се Једином Богу, који се кроз њих, а и кроз мене, изражавао на најчудесније начине, али је тај начин изражавања био некако специфичан и сличан бићу свакога од нас појединачно.
Онда сам се срео са Миленом којој је било врло тешко, јер није могла сама да се избори са собом. Видео сам је у много слика одједном као да је састављена из делова који могу да се у сваком моменту распу. Лекари званичне медицине, стручњаци, дали су јој више тешких дијагноза и више врста оних ситних лекова разних боја који су је успављивали.

.
Уствари, Милена није умела да се снађе у свету чврстих облика и схватања. Свет њеног бића је свет рођених уметника – за песму, свирку, глуму, сликање, игру. Правила је лутке за луткарско позориште, лутке за децу у обданишту, шила посебне костиме и причала са сваком лутком. Када сам је видео како ствара почео сам да схватам да је она дошла из света облих граница, где се све види и схвата срцем, тако како јесте, где нема лажи, где нема преварних мисли и дела, где се не играју глумачке игрице.
.

Неко време дружила се са мном и са Драганом Симовићем. Поезија је за њу била нешто природно, што једноставно постоји у једној димензији у коју она може увек да уђе. Речи и реченице је изговарала лако, не водећи рачуна да ли се римују. Понашала се као да ослушкује унутарњег водича и да њега слуша. Лако се сналазила и у свету који отвара регресотерапија, а у језеру духа је пливала и била пресрећна, као делфин у мору. Временом је смањила лекове и потпуно престала да их узима. Око обликовања збирке – У оку језеро – била јој је потребна мала помоћ. Поговор за збирку написао је Драган Симовић.

*

Поговор

У оку језеро – Језерослови вила и вилана

О певању Милене Циндрић

Писао сам, вешто, о песништву које се пише, али још никада не писах о певању које се живи, и које се, заједно са песником, вазда снова, рађа и умире из трена у трен, прелазећи у магновењу из овостраног у онострано, и у трептај ока из оносвета у овосвет. И, гле! писати о песмама Милене Циндрић, то је као да узјахујете ветар или сликати акварел по валовима горскога језера, или, пак, као да два пута, узастопце ловите исту тицу. Ту вам све измиче и пре измицања, јер, уистини, и нема онога што измиче, будући да је измицање  само – опсена и пена!

Своје неухватљиво и тајносано певање, које нема ни облик ни садржину, и које би по свом првотном, праисконом стању било најближе води, Милена Циндрић је назвала језерословима вила и вилана, откривајући нам тако, кроз речи и преко онојезика, тајинствен оносвет светлозарних песника и певача, који истовремено обитавају као у ваздуху тако и у прозирно – зеленим дубинама језера. И, наравно, језерске душе вила и вилана, свирача и плесача, песника и певача, везу са овосветом одржавају превасходно преко песме која се у трену догађа, без строгог песничког обличја и без строге уметничко – приповедне садржине.

И заиста, У оку језеро јесте наслов који најбоље одговара врсти и стилу, лирским осећањима и песничким сликама за књигу песама Милене Циндрић, занесене и сневајуће песникиње што мисли и живи у тајносаном свету знакова, знамења и праслика.

Надасве, вредело би да споменемо, да случајно и некако узгред, и приређивача ове књиге – Владана Пантелића, који је овој, скоро етеричној књизи песама, утиснуо и сво песничко – духовни жиг од праискони, приближивши тако једно снатрујуће и сневајуће песништво савременом читаоцу, чија душа, можда, и није језерска, и што ће рећи: није тако тананих титраја и трептаја, или још боље: није лахораста попут душа вила и вилана.

Најзад, песме и лирске записе, разјаснице и песме у прози Милене Циндрић, даровите песникиње, ваља нам срцем и душом читати.

Драган Симовић, Бежанија, ноћ 21/22, фебруара 2003.

Фото: Храст у Тијању; Фототека СЖ

Мушко чељаде се витезом твори
да јунашно брани прага кућнога.
Женским се темељ кућни сидри
у часну мајку рода поноснога.
.
За Богом је души хранитељка
што биће из труни препороди.
Оцу и мајци часна родитељка.
Башта која човечанство плоди.
.
Кад витеза неког демон опседне
па јунашан постане према жени.
На материнство руку подигне.
Млати и прамајку и све јој сени.
.
Ране демонске Вида извида
пазећи душу што с липом је сплете.
Злочинитеља ће стићи правда
кад га богови црнила дохвате.
.
Храст и липа су муж и жена
чије су гране Сунцем сплетене.
Љубљеница да буде пажена.
Растко да чува породе њене.

Фото: Липа; Википедија

Фото: Из Фототеке СЖ

Када кренеш својом стазом једнога дана,
не осврћи се за собом
јер иза остаје рана,
не дижи главу високо
и скромна увек буди,
не веруј сваком ког упознаш,
јер кварни су кварни су људи.
.
Буди ти скромна увек и не суди другима,
и добрих и лоших има међу људима,
и три пута мери па једном сеци,
јер тако су говорили наши стари преци.
.
Воли из Срца и Душе своје,
јер то је од Бога дар, најмилије моје,
и путем Среће корачај полако,
све остало ће бити за тебе лако.

Фото: Велика сеоба народа;Википедија

Не може се поробити Народ, све
док је јако Духовно Језгро Народа.
Искуство нам векова казује, и
сведочи, да је, уистини, немогуће
покорити и поробити Народ који
чува и негује Дух, Душу, Биће и
Суштаство Народа.
Дуго се, веома дуго, припрема и
осмишљава покоравање и
поробљавање Народа.
Најумније главе Непријатеља,
најбољи саветници и највећи
зналци Његови, из свију области
Знања и Вештина, бивају окупљени
око Замисли и Плана о
поробљавању Народа.
Они помно прате и испитују,
најпре Душу Народа, потом Биће
Народа, иза тога Дух Народа и, на
концу, Суштаство Народа.
У План о покоравању и
поробљавању Народа, као што већ
рекох, укључена је свеколика
културна, интелектуална, духовна и
стваралачка елита Непријатеља.
Народ се дуго и помно прати,
снима, испитује, истражује и
обрађује у свим областима, на
свим пољима Духа и Стварања.
Поробљавању Народа претходи
Умно и Духовно разарање,
растакање Душе, Бића, Духа и
Суштаства Народа.
Пре него што ће се поробити
Народ, мора се разорити Његов
Језик (и Писмо), Његово
Предање, Његова Вера, Његова
Повесница, Његова Поетика,
Његов Поглед-На-Свет.
Први насртаји и удари на Темеље
Народа, одвијају се преко Језика
(и Писма) и, кроз
Биће Језика и Писма.
Наравно да је Непријатељ Народа
веома Мудар и Лукав.
Па ће у Народ изаслати своје
најврсније антропологе и
етнологе, своје најбоље филологе
и лингвисте, своје вештаке, вешце
и вештице, који ће убеђивати
Народ (аримански и рептилски
лукаво!), да је добро кад у Биће
Језика улазе туђице (туђинске
речи), јер се тиме, тобож,
обогаћује и оплемењује
Сам Језик Народа.
Потом ће (изокола, опет лукаво!)
казивати како би, зарад напретка и
комуникације са иним народима
(са светом!), било добро да се
Писмо Народа (које ини народи не
разумеју!) замени за нека писма и
писмена која сви у свету
(тобож!) разумеју!
Свака туђица убачена у Биће Језика
јесте потајни отров убризган у
Биће Народа.
Свака туђинска реч убачена у Биће
Језика јесте клица неке будуће
тешко излечиве (а некад и
неизлечиве!) болести у
Бићу Народа.
Са сваком туђицом убаченом у
Језик Народа, пољуљани ће бити и
Сами Темељи Народа.
Преко Језика и Писма упоредо са
насрће и на Веру, Предање и
Повесницу.
Све се, из Потке и Основице,
преокреће и мења.
Духовно Језгро Народа већ бива
нападнуто, начето и разорено.
Преокренула се Поетика,
преокренуо се Поглед-На-Свет,
преокренула се Вера, Повесница и
Свест, и Биће је Народа, гле, већ
тежак болесник којему у овоме
свету више нема лека!
После овог чина, више и није
потребно никакво додатно
(рецимо, војничко!) освајање и
поробљавање Народа, будући да је
Народ већ одавно освојен,
поробљен и покорен, а да ни Сам
није бивао свестан тога!
Кад Народ почне говорити језиком
Непријатеља; писати писмом
Непријатеља; мислити главом
Непријатеља; осећати срцем и
душом Непријатеља; прихвати
културне и духовне вредности
Непријатеља –
јасно вам је, зацело, да је Народ
одавно престао бити Народ!

Не може се поробити Народ, све
док је јако Духовно Језгро Народа.
Искуство нам векова казује, и
сведочи, да је, уистини, немогуће
покорити и поробити Народ који
чува и негује Дух, Душу, Биће и
Суштаство Народа.
Дуго се, веома дуго, припрема и
осмишљава покоравање и
поробљавање Народа.
Најумније главе Непријатеља,
најбољи саветници и највећи
зналци Његови, из свију области
Знања и Вештина, бивају окупљени
око Замисли и Плана о
поробљавању Народа.
Они помно прате и испитују,
најпре Душу Народа, потом Биће
Народа, иза тога Дух Народа и, на
концу, Суштаство Народа.
У План о покоравању и
поробљавању Народа, као што већ
рекох, укључена је свеколика
културна, интелектуална, духовна и
стваралачка елита Непријатеља.
Народ се дуго и помно прати,
снима, испитује, истражује и
обрађује у свим областима, на
свим пољима Духа и Стварања.
Поробљавању Народа претходи
Умно и Духовно разарање,
растакање Душе, Бића, Духа и
Суштаства Народа.
Пре него што ће се поробити
Народ, мора се разорити Његов
Језик (и Писмо), Његово
Предање, Његова Вера, Његова
Повесница, Његова Поетика,
Његов Поглед-На-Свет.
Први насртаји и удари на Темеље
Народа, одвијају се преко Језика
(и Писма) и, кроз
Биће Језика и Писма.
Наравно да је Непријатељ Народа
веома Мудар и Лукав.
Па ће у Народ изаслати своје
најврсније антропологе и
етнологе, своје најбоље филологе
и лингвисте, своје вештаке, вешце
и вештице, који ће убеђивати
Народ (аримански и рептилски
лукаво!), да је добро кад у Биће
Језика улазе туђице (туђинске
речи), јер се тиме, тобож,
обогаћује и оплемењује
Сам Језик Народа.
Потом ће (изокола, опет лукаво!)
казивати како би, зарад напретка и
комуникације са иним народима
(са светом!), било добро да се
Писмо Народа (које ини народи не
разумеју!) замени за нека писма и
писмена која сви у свету
(тобож!) разумеју!
Свака туђица убачена у Биће Језика
јесте потајни отров убризган у
Биће Народа.
Свака туђинска реч убачена у Биће
Језика јесте клица неке будуће
тешко излечиве (а некад и
неизлечиве!) болести у
Бићу Народа.
Са сваком туђицом убаченом у
Језик Народа, пољуљани ће бити и
Сами Темељи Народа.
Преко Језика и Писма упоредо са
насрће и на Веру, Предање и
Повесницу.
Све се, из Потке и Основице,
преокреће и мења.
Духовно Језгро Народа већ бива
нападнуто, начето и разорено.
Преокренула се Поетика,
преокренуо се Поглед-На-Свет,
преокренула се Вера, Повесница и
Свест, и Биће је Народа, гле, већ
тежак болесник којему у овоме
свету више нема лека!
После овог чина, више и није
потребно никакво додатно
(рецимо, војничко!) освајање и
поробљавање Народа, будући да је
Народ већ одавно освојен,
поробљен и покорен, а да ни Сам
није бивао свестан тога!
Кад Народ почне говорити језиком
Непријатеља; писати писмом
Непријатеља; мислити главом
Непријатеља; осећати срцем и
душом Непријатеља; прихвати
културне и духовне вредности
Непријатеља –
јасно вам је, зацело, да је Народ
одавно престао бити Народ!

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину.
Дубока, дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао, тиховао, тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао, Мисао, Идеја и Реч.
И видех да израњају и многа, многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове.
.
Видех и како зарањају и бришу се
Жагори, буре, похлепе, боли, чежње и светови…
.
Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада, никада, одвајао нисам.
И ја, сасвим избрисан, растворих се у пространству,
Плодношћу набубреле, најдубље Тишине.
Ох, како је Дубина – стварна и дубока!
Ох, како је Стварност – дубока и стварна!

Фото 1, 2: Из фототеке СЖ

Фото: Бадњак у продаји; Википедија

Бадњак ( храстово дрво које се дан уочи Божића ставља на/у ватру; Бадњи дан) = ба д н јак = душа добро наша ( нашег Сунца ) јача јер почиње нови опходни круг рађања и Стварања; б ад н јак = Бог Земљи наш јак;

БАДЊА је бог ватре који се налази у светом србском дрвету – храсту.

Б – Буки = Бог… Боуки = б о ук ки = Бог, он учи Земљу; Бог, он оплођује земљу.

Латинично слово б = бе = б е = б јесте.

Боуки = б о + ук ( на санскриту укṣ, укṣати – влажити, прскати, шкропити, распрскавати, шикљати, емитовати семе као бик + ки (земља) + и (спајање) = Бог он оплођује земљу спајањем. Видимо да се србско ук ( учење, ученост,ед УК ација ) једначи са емитовати семе, шикљати семе,плодити

По ко зна који пут србски језик истиче у први план плодност,родност и Стварање: не постоји ученост без плодног стварања.

У слову Б имамо повезаност Оца Бога и Мајке Земље.У том односу Бог је старији од Земље јер учи и оплођује Земљу.

Шта је све садржано у податку да Бог учи Земљу видимо делом у санскртско-србском језику: уч, учјати – уживати у , бити одан, привржен нечему, бити навикнут на , бити погодан за; учча – узвишен, отмен, високо уздигнут, звучан, гласан; уччā – горе (на небу ), одозго, нагоре; уччара – онај који се уздиже као Сунце; уччалаḥ – ум, разумевање; уччи, уччиноти – сакупљати, прикупљати; уччхῑ, уччхјāте – истицати се, бити знаменит, важан, штрчати…

Појам бадњак ,по многим тумачењима,долази од старих србских израза бодар и бадар ,што је у значењу бити будан,бдети…везује се то за обичај бдења у Бадњој ноћи када се очекује долазак спаситеља…Међутим,јасно је да је сам обичај и радње које се том приликом изводе много старији и да су савремена тумачења исказа и обичаја проистекла из христијанизовања старосрбских обичаја …

Бадњак по својој суштини је инкарнација ВРХОВНОГ СРБСКОГ БОГА,оног од кога ми потичемо, који је наш РОД и кога поново уносимо у наш дом…то се види и из песама које се приликом обреда током Бадње вечери певају : мој Бадњаче,ти наш стари рођаче…

Тумачено србском језичком матрицом бадњак је :

– душа дома нашег је јака ватра ( ба д н јак )

– душа наша добророђена јача ( ба дн јак )

– одбрана домом нашим је јака ( бад н јак )

– одбрана дома нашег је јака ( бад н јак )

– божја земља рађа јако ( б ад н јак )

Тајна ритуала Бадње вечери је ИСПРАЋАЈ старог бога ватре Бадње и слављење рођења младог…Богомладенац долази и почиње нови циклус времена…

Бог,душа,дом,ватра,топлина и заштита дома,култ предака, круг,стварање, спајање,плодност, почетак новог круга – новорођење,син ( млади бог – Божић)…

Фото: Сеча бадњака у шуми; Википедија

Фото: Из фототеке СЖ

4. певање

ПРЕДСКАЗАНИЈЕ

Неостварени су сви моји неоствариви циљеви,
Угасле су све наде,
Срушио сам све идоле и идеале,
И изрезбарио своју већ болесну душу, сећањима
на давно, славно, ведро, безазлено, топличко детињство.
Заврћем чесме – пресушују!
Крвљу својом напајам звери,
Које највише поштујем и ценим, у вери,
Да нам је сукоб са светом у истој мери.
Све пролази, и нека пролази,

Нека ме време згази,
Попут хилта који у бетон улази.

Фото: Фб страница – Beautiful flowers

И светлост и тама
Плес су Љубави.
У Љубави сврхе нема;
Она је астролаб Божијих тајни.
Љубавник и љубљени постају једно
Постају безвремени.
.
Иако покушавам да Љубав опишем
Када је осетим занемим.
Иако покушавам о Љубави нешто да кажем
Беспомоћан сам;
Моја оловка се ломи а папир бежи
На забрањено место
Где су Љубавник, Заљубљени и Љубљени једно.
.
Сваки трен постаје славан
Светлошћу Љубави.

Фото: Мост на реци Увац; Википадија

Таман помислим да има наде,
да има људи још увек на овом свету,
али ме разувери ово стање-
јер човек пева са ђаволом у дуету ..
.
Ал ‘Господ каже:
„Не пожели оно што је туђе, изгубићеш и своје“!
Свет као да не чује -отима опет дарове моје…
.
Не платиш на мосту, на ћуприји платиш…
За своје зло себи ћеш да наплатиш!
Мени не смета мисао зла ,
јер знам да то не мислим ја…
Већ мисле многи,
они што себе
препознати нису могли…
.
Кад изгубиш вредно оно у човеку ,пријатељу …
Нећеш више бити исти ,имаћеш само једну жељу.
Да све поново буде као некада што је било ,
али ,не знаш да си нехотице повредио пријатељско крило.
Оно што те милошћу ,поверењем и љубављу покривало и тешило ,
над тобом ко над собом бдило.
.
Због похлепе ,те невере лепе ,душа потамни ,
очи ослепе и тако човек остане сам .
Колико боли издаја добро знам.
.
На својој сам кожи осетила,
колико боли ујед пријатељских змија…
Отров сам тај окусила …
Превару искусила…
.
На изглед добри,али све је то
привид и замка
не чува човека човек ,
већ нас све чува Божија Мајка

У даљини
Одјекује
Ехо
Нечијег
Тешког
Уздаха
.
У кафани
Се свици и анђели
Дошаптавају
Док вино
Пијемо
Које нас
До лудила
Засмејава
.
Греје ми
Смрзнуте ноге
Масирајући их
Пред свима
Док га гледам
У насмејане
Очи