Фото: Овчар; Википедија

Није се јавио на прозивку
када је јаросно чуо свој глас.
.
Осмотрио је путеве на ћувику
тамо где га је ујео пас.
.
Овце су блеком унеле немир,
шумом је захујао пркосни ветропир.
.
Звоно у руци старог овчара
недељом сваком призива Бога
.
Мислећи духом на грозна дела
када је ковитлац плаћао главом.
.
Човек човеку утробу ждерао
носећи муку и раскол вечни.
.
А сада плаћа седином својом
тамнину прошлости у коју се загледао
.
Д. П: Збирка песама – Сузе старог кестена

Фото: Кликери; Википедија

Вратио се из паркића бата
потрчао мајци још са врата
па поносно пред њу стави
.
један обли камен плави
две сличице фудбалера
три окрњена кликера
четири поштанске марке
два жира и три шишарке:
.
-Види, мама! Ту лепоту целу
добио сам баш за багателу:
Немањин старији брат
Тражио ми само сат!
.
Да се ја ту не бих мешо
реци ко је кога прешо
а ком ће због багателе
бити јао куку леле!’!

Гони аждајо, ко ти па брани…
Ево, ме стојим крај Храста Светог,
чекам Васкрс и Христа Распетог.
Ту су ми груди, слободно рани!
.
Не страше мене све твоје таме,
нит оштри зуби, отров нит каме.
Не дрхте руке, никад пред тобом,
моле се само пред Христом Богом!

Насрни Ало, жедна си смрти…
Ево, ме ту сам Kрстом се крстим,
у три саставно стоје ми прсти.
Душу вам не дам, црни некрсти!

Не скрећем поглед, педаљ нит метар,
мој видик сеже Небеском Царству.
Ваше су стазе већ на прогнанству.
Ви, звери пакла. Ја, Божји цветак!

(Манипулација умом)

Приметио сам објаву на фб и погледао слику и коментаре који следе. Једноставно је невероватно како се људи фиксирају на ужи спектар датих информација (стратешки постављених), да их воде да стварају балоне из сопствене маште, што би их заузврат натерало да пренесу своју праву

Ево мог почетног одговора у коментару. Делим га овде са вама (смешно је или тужно? ):

…

„Да ли сте људи (неким случајем) приметили да је на фотографији заправо скулптура, уметничко дело???

Уметничко дело ствара уметник. Идеја за њено стварање потекла је из његовог духа или његовог ума, у овом случају, јасно, његовог ума који је усмерио неки Шта би било интересовање, питате се???

На пример, може бити:

1. Показујем уметничку самовредност

2. Монетарна/материјална добитка (удизање до статуса=друштвених

3. Служба циљу=бити део владајуће касте или/и величати „божну“ моћ владара.

4. Друго…

Шта год да је, чињеница је: предмет на фотографији је СКУЛПТУРА, уметничко дело које је производ уметникове маште.

„случајно“ сам уметник… и ако желим, и ако би било жеље и „потреба“, могла бих да направим фигуру/скулптуру (холограм) која држи Лава на длану, као да му је величина моса… Да ли би то био истински приказ размере две фигуре у стварности?

Naravno da ne.

Да ли би то (ако се прикаже на истакнутом месту имало утицај на перцепцију маса?

Da.

Неки би помислили да је то само уметничко дело, али други/већина можда мисле да скулптура представља праве крстуре, поготово ако би „величина лавова“ била величина правог створења

Владари су се увек представили масама као да су „божне“ фигуре… што сигурно НИСУ… дакле „величина је битна“.

Пробуди се! ПРОБУДИ СЕ!

Фото: Пун месец; Википедија

Напупио месец
У савршен круг
Од љубави

Гледамо се
Док израњам
Из његове реке
Он трепери у мом оку

Стражари и чува
Мир ноћни
И тајну
Сребром обојену
Свачију и нашу
За вечност као за трен

Мислим само моји су-
Светиљка у ноћи
Песма у грудима
Бисер у куту усана
Занос и мир
Плима и осека

А није…

Нижу се бисери
И осмеси
Лепота чиста
Светлуцава и прозирна
Разлива се животу
У загрљај

Фото: Најлепши осмех; Википедија

Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,

тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра

док облаци небом што плове
поруке носе…

Фото: Србски сељак; Википедија

Оче наш, руке ти грубе
А срце као памук меко,
Реквијем неће плакати трубе
Када пођеш сам, далеко.
.
Овде сељаке правде нема,
Одмора за твоје крваве руке.
Огњиште наше учмало дрема,
Неће да гледа храниоца муке.
.
Због тебе сунце зором пожури,
Оно те мије свакога дана,
Захвалност наша охоло жмури,
А хлеба је сита из твојих рана.
.
И пре него нахраниш земље ти жито,
У колевци ти ћеш љуљати дечака,
Да племе наше остане ситп
Сељак ће мали одменути сељака.

Фото: Ум; Википедија

Као ветар, као бура
Ум је такав, своје гура
Хоће тамо, хоће вамо
.
Није мени лако с њим
Кад га стишам тад се
Лако носим с тим
.
С тим његовим тамо вамо
Очи склопим и у тихо – мантру крочим
У дубине душе и у Бога зачас скочим
.
И гле чуда правог раја
Уму мојем нема краја
Али ни почетка Њему нема
.
Све се чини Он то дрема
Није, него ту је варка
То мој ум је као барка
Океана вечног дубоког и чистог
.

Од његове воде
Од његове соли
Ум тада је
Елемената истог
Материјала чистог

Фото: Лотосов цвет; Википедија

Фото:Пешчани сат; Википедија

Нема више времена
Ливадама не галопирају коњи
Седла су им празна
Лет лептира слободу помиње
На раскршћима људскост пролазна

Пешчани сат се брзо празни
У измаглици којој се крај не назире
Казамат животне свакодневице
Поставља правила, поставља границе

На коју страну да се крене
Време је илузија
Можда само казна
Можда је само трен у вечности
За Чијом се спознајом трага

Времена више нема
Покисли су сви капути
Остаде само љуштура од људи
Наковањ пролазности остаде да суди

Нема више времена…
Можда га никад ни било није
Можда смо само гајили наду

Илузијом преварени
Свако у свом паду.

Владан Пантелић: Гордана Узелац

Песникиња Гордана Узелац живи у Београду где је и завршила своје школовање, основно, средње и факултетско. Свој дар за писање, музику и драмски израз развијала је и примењивала у свом раду са децом
У последљи неколико година пише интезивно. У рукописима има велики број песама, преко двеста, на различите теме.
Песме су јој објављиване у многим песничким зборницима. Гордана је члан удружења писаца Србије, Удружења србских књижевника у отаџџбини и расејању, и Књижевног клуба скадарлијске боемије.

Фото: Песник Раде Драинац; Википедија

Твоје светле очи
испод црног вела
чезну кроз јутарњу
плавкасту даљину
а заморене страсти
твог сочног тела
с доласком сунца журе
да умину.
Један лист, спарушен,
сав у златној боји
с јесрњем пада поред ногу твоји’.
Мема, куд ћеш рано кроз јутарњу росу,
кроз мирисе тешке покошена сена?!
Остани још мало, сву ћеш златну косу
искидат’ по грању, бићеш натопљена
руменилом јутра к’о мак морем жита-
и к’о дивља рада заморна и снена
у дну шуме скрита.
Остани још, мало, снага јоште жуди-
ујед твојих зуба – чудно сладотворан!
Још у ритму страсном дрхте твоје усне-
Мема, остани, ја нисам уморан.