Фото: Вила; Википедија

(Спремајући се за овосвет, Милена је чула
и запамтила, следеће речи:
-Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, –
сећала се шта јој је наредио разнаности водич,
Дух свих вила. –Ја ћу увек бити с тобом,
као што сам увек са другим вилама, твојим
из-видницама. Чућеш ме у свим својим приликама
и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести.
Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти сећање праисконо.)

Мораш да прихватиш
Да научиш
И оно лоше некад
.
Показаћу ти
Како живот тече
Као река
.
Твој живот тече
Као црвена река
Видиш колико има
Нијанси
.
Ако сам те изабрао
Прихвати одговорност
Нема одустајања
За тебе
.
Не скривај се
Иза њега
Нико ти није родитељ
Сем мене
.
Зашто ти други служе
Открићеш сама
Нема више поправки
Опуштања има!
.
Али сада смо
Само ти и ја
Без скривања
Лицем у лице
.
Научила си да га волиш
Љубити прво себе
То је храброст
Научи и себе да волиш!
.
Теби је то тешко
Али без тога
Нема отварања
Нема љубави
.
Када будеш почела
Да бежиш од мене
И да тражиш другога
Ради лаког добитка
Бићу ту и бићу строг
.
Није лако обраћати се
Себи унутра Када си напољу
То је права лепота
.
Напољу је права лепота
Видиш како је лепо
Када сам поред тебе!

М.Ц: Збирка песама – У оку језеро

*

Владан Пантелић: Милена Циндрић

Упознао сам велики број најразличитијих песника и песникиња,
и свима њима сам се дивио са дечјом очараношћу и са дечјим изнанеђењем. Уствари, дивио сам се Једином Богу, који се кроз њих, а и кроз мене, изражавао на најчудесније начине, али је тај начин изражавања био некако специфичан и сличан бићу свакога од нас појединачно.
Онда сам се срео са Миленом којој је било врло тешко, јер није могла сама да се избори са собом. Видео сам је у много слика одједном као да је састављена из делова који могу да се у сваком моменту распу. Лекари званичне медицине, стручњаци, дали су јој више тешких дијагноза и више врста оних ситних лекова разних боја који су је успављивали.

.
Уствари, Милена није умела да се снађе у свету чврстих облика и схватања. Свет њеног бића је свет рођених уметника – за песму, свирку, глуму, сликање, игру. Правила је лутке за луткарско позориште, лутке за децу у обданишту, шила посебне костиме и причала са сваком лутком. Када сам је видео како ствара почео сам да схватам да је она дошла из света облих граница, где се све види и схвата срцем, тако како јесте, где нема лажи, где нема преварних мисли и дела, где се не играју глумачке игрице.
.

Неко време дружила се са мном и са Драганом Симовићем. Поезија је за њу била нешто природно, што једноставно постоји у једној димензији у коју она може увек да уђе. Речи и реченице је изговарала лако, не водећи рачуна да ли се римују. Понашала се као да ослушкује унутарњег водича и да њега слуша. Лако се сналазила и у свету који отвара регресотерапија, а у језеру духа је пливала и била пресрећна, као делфин у мору. Временом је смањила лекове и потпуно престала да их узима. Око обликовања збирке – У оку језеро – била јој је потребна мала помоћ. Поговор за збирку написао је Драган Симовић.

*

Поговор

У оку језеро – Језерослови вила и вилана

О певању Милене Циндрић

Писао сам, вешто, о песништву које се пише, али још никада не писах о певању које се живи, и које се, заједно са песником, вазда снова, рађа и умире из трена у трен, прелазећи у магновењу из овостраног у онострано, и у трептај ока из оносвета у овосвет. И, гле! писати о песмама Милене Циндрић, то је као да узјахујете ветар или сликати акварел по валовима горскога језера, или, пак, као да два пута, узастопце ловите исту тицу. Ту вам све измиче и пре измицања, јер, уистини, и нема онога што измиче, будући да је измицање  само – опсена и пена!

Своје неухватљиво и тајносано певање, које нема ни облик ни садржину, и које би по свом првотном, праисконом стању било најближе води, Милена Циндрић је назвала језерословима вила и вилана, откривајући нам тако, кроз речи и преко онојезика, тајинствен оносвет светлозарних песника и певача, који истовремено обитавају као у ваздуху тако и у прозирно – зеленим дубинама језера. И, наравно, језерске душе вила и вилана, свирача и плесача, песника и певача, везу са овосветом одржавају превасходно преко песме која се у трену догађа, без строгог песничког обличја и без строге уметничко – приповедне садржине.

И заиста, У оку језеро јесте наслов који најбоље одговара врсти и стилу, лирским осећањима и песничким сликама за књигу песама Милене Циндрић, занесене и сневајуће песникиње што мисли и живи у тајносаном свету знакова, знамења и праслика.

Надасве, вредело би да споменемо, да случајно и некако узгред, и приређивача ове књиге – Владана Пантелића, који је овој, скоро етеричној књизи песама, утиснуо и сво песничко – духовни жиг од праискони, приближивши тако једно снатрујуће и сневајуће песништво савременом читаоцу, чија душа, можда, и није језерска, и што ће рећи: није тако тананих титраја и трептаја, или још боље: није лахораста попут душа вила и вилана.

Најзад, песме и лирске записе, разјаснице и песме у прози Милене Циндрић, даровите песникиње, ваља нам срцем и душом читати.

Драган Симовић, Бежанија, ноћ 21/22, фебруара 2003.