Фото:Новембар, пејзаж; Википедија

Магла муслином заогрну равни

и засвођено старо, храстово грање.

Израња тихо из сећања давни’

пролећа и лета пркосно трајање.

.

-И трају стабла вековнога храста,

сломљених давно, пркосних грана,

па магла крај њих због ветра заста,

изљуби поља још неузорана.

.

Ковитла ветар маглу с чистине,

копрену њену разноси пољем.

Круни јој хладне капи с висине,

игра се и гази травнатим снопљем.

.

Милује новембар језиком влажним

стабла пругасте коре крај пута

и скида ветра ударом снажним

скупљене капљице са мог капута.

Фото: Фототека СЖ

Ено башибозлуци
Разграбише отето
Не хајући на вапаје
Губитника
Постадоше газде
На туђем
.
Присвојише и
залогај
Задњи
Не задавише се
.
Понекад подригну
Потајно
У лице
Поданицима својим
.
Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста
.
Да се не дигну.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

За пуног месеца
Док жуборе ветри
Поврх гора у опсени
Владан би гле!
Шапатом казивао:
.
Они су језерске душе
(мислећи на Николу и Милену)
Рођени сневачи и певачи
Вилењаци и чаробњаци
.
Негда сам и ја уистини
У дубини језера лучезарног
Са њима обитавао
.
Бојећи шкољке и облутке
Бојама тишине и сна
Уз песму дивотну вила језеркиња

Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми

Таласају ме болно шуме Кошутњака

Места и дрвље памтим из оног времена

 У груду титре прагрлилице – миловалице

.

О храбра животдајна шумска лепоокојко!

Лако је било мени да мачем опсене сечем

Није лако харамбашу крити и чувати!

Најмање најтеже је лако волети хајдука!

.

Јака водоцев – наточих све тестије своје

Опрез – корак лак кроз шуму – као некад

На шушањ скачем брже од пантера црног

Крв није вода вода није крв крв није вода

.

Љубави моја знам овде си – певојка птица

Држах те окамењен топлу крвцем овлажену

Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо

 Пре него га самострела међу плећа стигла

.

Идем опијен цветом шумом и оновременом

Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…

 Враћам се у сада неста из ока праслика стара

Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

Фото 1,2: Хајдучка чесма; Кошутњак; Фототека СЖ

Фото: Град Мостар; Википедија

Мостар некад српским градом био.

Осман Ђикић српски стиховао.

У ропству је Србин србовао.

Дугу Неретви Хајрудин је свио.

.

Предримска се славила времена

илирскога часнога словенства.

„Обилић“ је крепио витештва.

Српском „Зором“ играла писмена.

.

Сунчев град је песника родио

кога гусле витештвом храниле.

Сан велешке виле Равиојле

витезу је срце смеканио.

.

Пој слободи и љубави вио

а у колу које не престаје.

Да род српски тамом не нестаје

трибалском га ватром он светлио.

.

Но када му срце затрепери

у мекоти вилинског осена

заљубљивост била му суђена.

Зпев’о би девојци о зори.

.

Дал Емина или Зорка била

у свакој је Анку он тражио.

У Духу се са њом сав сљубио

Вилински му цвет она подарила.

Фото: Река Лим; Википедија

– Лиму

Ту, гдје се воде састављају
И ломе узалудно
Гдје камен памти
А сузе се враћају
Као потврда
Бескорисних сјећања
Гдје коријење збуњено
Вири из воде
Гдје врбе ћуте
А рибе и сјенке промичу
У безвријеме
Ту долазим измрвљен
И састављам се собом.

Фото: Фототека СЖ

Поноћ је.
Пишем најтужније стихове.
Ноћ је пуна звезда,
трепере у даљини.
Душа ми је обавијена велом
неспокојства.
Моја љубав те није могла задржати.
Туга пада на душу као
роса на траву.
Назирем твој лик.
Држи се у мојим очима као бледо пролећно јутро
што се још држи зимске свежине.
У даљини неко пева.
Мој поглед те иште, моје срце те иште.
Моје усне ишту ветар да ти додирне ухо.
Припашћеш туђим пољупцима као
што си припадао и пре него што смо се срели.
Ова песма је последња бол коју
ми задајеш.
А ноћ је бескрајна…

Скровити исток ти станиште!
Kрију те планине.
Ливаде и камење!
.
Чудна си ти трава,
пред којом се сама,
откључава свака брава!
.
У Земљици ти тело,
а стабљичица, вретенаста,
место је, где душа спава!
.
Ој, ви душе овдашње,
Што расковнике и расковничице тражите,
Знајте, да душу траве сретнете
А не препознате је
Јер јој срце не отворите!
Када срце отворите,травка дође сама
Јер и она трага за вама!

Фото 1,2: Расковник – корен; млада биљка; Википедија

Увек је ту,  као да није отишла…

Држим је за руку док пишем овог трена…

Она,

која хода међусветовима!

.

Време …

Не постоји !

Лаж системске структуре у овом мрклом мраку…

„Сат са руке баци, не треба ти трен,

Ти си свевремен! “ ,

одзвањају мисли …

.

“ Волим те! „,  гласно рекох души

и загрљај видљиви пред очима се деси,

„Увек сам ту“,  прошапта ми речи,

„Кад се тамо вратиш поздрав им пренеси!“

Фото: Фб страница -Flowers and Nature

Ходимо заједно
ајде сад – сутра је прекасно!
.
Будимо овде делећи светло.
.
Ходимо заједно јер моћ је овде сва
као једно – ми јесмо љубав!
.
Ходимо заједно и купајмо се у светлости
одбацимо таму и њене прљавости.
.
Али једна ствар се урадити мора
сви без изговора.
.
Ближњем ког твоје речи посекоше тад
дај мало љубави, засијај светла!
.
Одимо заједно и немој рећи – не!
Јер знај да сутра прекасно је.