Category: All
Срба Којић: Све чешће …

Фото: Фототека СЖ
Све чешће, дани лутају у магли.
Губе се са топотом кише.
Са зебњом хватам прегршт светлости.
Усамљено сунце у тамној долини неба
Све чешће не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра
у тишини препуној даха зиме
расутој у ноћи
Све чешће очи не сјаје од свитања
Визије лета не свраћају у радост
Заплетеност вала, оронула срећа
Покушавам од крхотина истине
Сковати лажно виђење,
Пружити руку сећању
Кроз душе умрлог лишћа.
И опет, исто.
Пут бежања утрт је
Млазевима јесењег дана.
*
Владан Пантелић: Срба Којић
Мени најдражим особама чије ми је постојање испунило и улепшало живот
Рођен 14. Јануара 1952. године у селу Велико Поље, општина Обреновац, где је и провео најлепше дане детињства и младости.
Поезију почео да пише још у основној школи. Објављивао је у разним публикацијама као и фабричким листовима.
Одувек је волео астрономију, осматрање звезданог неба, и много је читао и чита херметичку литературу
Стално је настањен у Железнику, где је још у време школских дана срео дугогодишњу љубав, касније супругу Љубину, са којом сада живи.
Србин стил и лакоћа са којом пише своју поезију је задивљујућа,а задивљујући је и складан слалом који прави својим изразима, у скоро свакој реченици. Дивна поезија Србе Којића! И диван је мото – (Мени најдражим особама…) којим се обраћа својим пријатељима.
Вукица Морача: Разговор са Богом

Фото: Бог, символика; Википедија
„Иже јеси на небеси“ дргаги мој Оче,
Тешко ми је и не могу више ни педаљ прећи.
Помози ми и удаљи непријатеље моје,
Пусти ме да уживам у миру и срећи.
Бог: драги мој Сине, ниси све разумео,
Сам си изабрао овај живот да би се калио.
Бирао родитеље, бирао пријатеље,
Догађаје, искушења, непријатеље.
Драги свемогући Боже, много ми је тешко,
Мало пара, још мање љубави,
Здравље бежи од мене а болести ко пијавице,
Све што крене да се решава негде се заглави.
Бог: драги мој Сине много си слаб,
Био си златни непобедиви витез,
Сламао непријатеље и срца жена,
Стратешки мерио сваки потез.
Драги свезнајући Боже помагај одмах,
Спрема се несрећа и опет рат.
Оскудица, бежанија, немаштина,
Удариће опет на брата брат.
Бог: драги мој Сине, преслаба душо,
Знаш ли колико је мени требало да све упарим,
Осмислим свима сценарио у исто време,
Зло створим и осилим, а на добро ударим,
Да би сви имали разне задатке,
Обично тешке, а ретко кад лаке,
Да бих вас обучавао и вежбао,
Све сам вам алате и способности дао.
Мени је као оцу и створитељу,
Још теже да вас храбрим и гледам,
Смишљам догађања, борбе и поразе,
Али не бих сада да се предам.9.2.24
Јелена Ђурић: Сада

Фото: Звездано небо – Ван Гог; Википедија
Поглед у звездано небо
Смирај ми даје
Заједно смо и то одувек траје
.
Свет се мења, креће се
Иако уистину стоји
тако може дане да броји.
.
Свет се окреће, врти се у круг
Идући тако напред
Пут изгледа дуг
.
Опет, само је тренутак оно живо место
У вечној спирали,
оно што би живот звали
.
Никад се не стиже потпуно
Иако се тако чини
Јер Сада јесте овде, али је у дубини
.
Чим га дотакнеш већ је нестао
Тренутак је престао
И то само изгледа тако, то је оно што види свако.
.
У приближавању сада
Време стоји
А можда и не постоји
.
Битно да смо ту
Звездано небо, ти и ја
У Сада нас ништа не раздваја
.
Само ту једно можемо бити
Ту можемо све открити
Јер само у Сада Мир влада.
Радица Матушки: Други Косовски Бој

Фото: Косово поље, сваки камен је историја; Википедија
На Kосову равном, у другоме боју,
кадно кошмар беше не сан већ сва јава,
а тло дедовинско у крви и зноју,
зајецало тужно испод неба плава.
.
Велико је поље, још већа колевка,
кроз коју пролази и река и пруга,
нападнута болешћу, чекала лека…
Непокорна, снажна… На њу крену куга!
.
Вековима тавним борио се Лазар,
у првом боју кад црвен Божур ниче,
а сада су јој ту сви Вукови храбри,
Чопор штити Србље и њино огњиште.
.
Kроз вечност су хтели робити је разни,
некад давно Турци, сада Арнаути,
ал се не да снажна, јунаштво је брани,
подигли се момци кано пламен љути!
.
Док храмови звоне и добују силно,
звоник стари пева и дозива људе…
Јединица наша понос, српско крило,
хода само напред… Шта буде нек буде!
.
А ту… Ено, свиће Дечанска лепота
и планина Шара скрива све дивоте,
док са хордом зала ближи се голгота,
Чопор викну силно: „Дајем те животе!“
.
Заблистало сунце, грану пуним сјајем
док нектар кроз поља бојишта мирише
и с барутним прахом искре ноћи сјаје…
Боре се до сржи и јаче и више!
.
Закукала кућа док зидине горе,
и со – слани понос измешан са хлебом…
До смрти се Срби за слободу боре!
Проговори земља и ратник и небо…
.
Бакља се угаси у рукама гује,
и загрме пуцањ из ватрене цеви…
И jош ми се чини к’о да урлик чујем,
браниоца славних зов тај болан, гневни.
.
Да не беше њега ток урлика силног
сада бисмо тихо сви погнутих глава,
били слуге оних у чије су крило,
ницале семенке од сатанских зала.
.
А куд бисмо били…Е, мој роде мили,
да нас није тада заштитио Чопор.
Kо би мог’о да се супростави сили,
док уједа, гризе и сикће сав отров.
.
Зато хвала вама, људске сте громаде,
силни Обилићи, Вукови поносни,
док ви јесте уз нас ми имамо наде.
Не дам, словом браним лажи да вас коси!
.
…Јер једног ће дана њихове мачете,
изнова да крену на српска огњишта,
и опет ће тада устати Беретке
Црвене и силне… штитећ Светилишта!
Владан Пантелић: Успеће змије

Фото: Срчани центар; Википедија
У поноћ је моја кроћена змија шареница
Клиснула према врху седмороге хридине
Баш када прекорачих брдо врлина и зала
После тисућу дана упошћавања ега и ала
На исцеђеној капи соме и трунчици хране
Кључним упитима који буше просторе тамне
Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине
Да отворе све моје унутарње уставе и бране
И да се од седала до неба попне жеравица
.
На троуглој заравни одакле се сужава стаза
Созерцавам мудрост двоточке десете ламе
И испирам тајинство многих пада и узлаза
.
Прелазим планинско језеро са влагом жене
Мишића упредених алхемијом мушкарца
Губим ум губим ра-зум и као да нема мене
.
Снажном тачкицом свести затварам три ока
Загледан кроз сушт качим се за вечност
Ра-скидам вековне окове са мисленог тока
.
Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа
Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом
Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса
Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа
И пробијам се живно у близину Петог анђела
Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса
Одакле се открива или пада усред пакла врела
Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке
На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом
Нада Матовић: Несаница

Фото: Лаванда; Википедија
Можда само има ме тамо
гдје ријетко које ниче цвијеће,
можда тамо гдје све мисли ћуте,
од јаве до сна дуге су ноге звијезда.
А мој гдје ли је комад среће?
.
Да ли ноћас срећа моја нешто снује
испод тамног небеског гнијезда?
Шта ли се ту кује?
Ко ми срећу испод пијеска ућуткује?
.
Шта то осмијех тјера ми да бјежи
на дно пусте животне лађе
и ко ће моје звоно среће да нађе?
У чијој чаробној фрули,
мој тужни тон се тули?
.
Можда и нема ме тамо
гдје ријетко ниче цвијеће,
можда тамо сам гдје се мисли ћуте,
а од јаве до сна дуге су ми минуте.
Али гдје скрива се мој комад среће?
Весна Зазић: Грозница (од прехладе)

Фото: Грозница; Википедија
У грозници којом болест ми слама тело,
из ума од мисли избија мени несносна јара,
прети да ће пробити ознојено ми чело,
петорица тебе да изађу и сваки да ме вара.
.
Јер све што не мислим у обичне дане,
закопам испод дрвета да те шума чува
ил измишљам нежности којом се тешим,
папирни бедеми пукну када сване,
.
кад грозница ми стави шкољку код ува,
твој глас бруји и чини да се смешим.
Не разумем јасно речи али глас ме цели.
Кад би грип потрајао бар месец један?
.
Изговор да имам што те будна сањам,
на махове да чујем да смо нешто ми и хтели,
поново да падам у лажи твојих бездан,
себе саму између петорице тебе гањам.
.
Кажу други да то не иде баш тако,
да ти не треба ко те није вредан…
Ја бих опростила све наопако,
нисам принцеза а живот је један.
.
Шта ми требају незване болести и боли?
Да те у болести без стида гласно зовем?
Здрава, да други не чују нежности шапућем!!!??
Кад си рекао да си онај који ме не воли,
остала сакривена у кући опасаној прућем.
Гордана Узелац: Игра облака

Фото: Бели јагањци; Википедија
Јагњад се бела по плаветном беспућу просула.
Уснула једрe, нежно вихором ношена.
Расута леже, опио их сан.
Румено сунце чекају, да најави нови дан.
.
Зрачак их прену, пробуди стадо!
Живахно стадоше, ићи тамо, амо.
Играју, скачу, преко главе премећу.
Прескачу, трче, несташлуке размећу.
.
Јагањци бели све где поглед допре.
Радују се, љуљају, понеко се пропне.
У трку често, заметну и свађу,
Скривају се, траже, па се онда нађу.
.
Игра ова траје све до конца дана,
Кад се пламен сунца с хоризонтом равна.
Ватрено ће небо означити крај,
Ове бурне игре,
Док несташна јагњад полако тону у сан.
Новица Стокић: Рабљење

Фото: Фототека СЖ
Ено башибозлуци разграбише отето
Не хајући на вапаје губитника
Постадоше газде на туђем
.
Присвојише и залогај задњи
Не задавише се
.
Понекад подригну потајно
У лице
Поданицима својим
.
Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста
.
Да се не дигну.
Верица Стојиљковић: Чуварка

Фото: Чуварка – берегина
Стоји на рубу времена!
Нестала је и последња капија!
Блиста пространство злата,
Отворен је круг средишта!
.
Тамом душе зачаране,
Светлом љубави бивају очаране!
.
Тишина свезнања обасјава
Крајолик познатог свемира!
.
Умирила се и муња кугласта,
Постаде извор видљивог тајинства!
Чуварка времена,
Безшумно помилова опустошена срца!
