Фото: Огледало; Википедија

Гледам себе у огледалу
а другога видим.
.
Зар сам то ја, тај што оком крвавим
кроз моје продире
и иза мене из заборава призива
мисао од које бежим
док ми је са чела чита?
.
Ја пред немуштим зрцалом,
ја који јесам и нисам ја!
. Ужаснут, очи у очи с њим
мени сличним, а непознатим,
чујем реч
од тишине тишу –
виси понад нас као Дамоклов мач,
од које обојица презамо.
.
Склањам се с ветрометине,
али ме онај из огледала
огледалу враћа.

Фото: Пишем писмо; Википедија

Драга мама, почесто те сањам,
кућу, Грмеч, над њим небо сјајно,
разбудим се, слушам Уну нујно
и у јастук отплачем потајно.
Од куће сам већ недјељу пету
у Бихаћу, у далеку свијету.

Да ли ме се сјећа добри Жућо,
је л’ Шаруља теленце добила,
шта ли раде јагањци и овце,
да л’ су здрави Дорат и кобила?
Је ли прошло михољданско славље?
А ти, мама, како си са здрављем?

Је л’ већ вријеме да орахе тресу?
Тога нема овамо у граду.
Остави ми бар двије прегршти,
добро сакриј, да ме не покраду.
Чак и овдје, усред интерната,
има браће од тога заната.

О Бихаћу да ти нешто причам?
Не видиш га од силних дућана.
Људи врве тамо и овамо,
смутила ме гужва непрестана.
Нико нема говеда ни овце,
нит шта раде, само броје новце.

Некидан је овдје био вашар,
то је била грдна смијурија,
дошла мечка и пеливан славни,
име му је Ариф Тамбурија.
Ту потроших, дајем ти на знање,
два динара, читаво имање.

Како ли сам пожелио, мајко,
да те видим бар мало, зеричак,
да завирим у шталу и башту
и да Жући бацим на реп чичак . . .
Од Бихаћа, из тавних даљина,
вози писмо гарава машина.

Фото: Фототека Србског Журнала

Моје лудило без тебе
није потпуно.
Фалиш …
Да завртиш чигре
у мојој глави.
Да поново пробудиш
уснуле наде
да је могло бити
најбоље.
Отиш’о си предалеко
у будућност.
Не видим те са овог
далеког места
из прошлости
где си ме оставио
да те заувек чекам.
Узалуд
лажем себе
да ћу неког другог
икад волети.
Боли ме свако
ко није ти.
Иако је свака моја
илузија
била феноменална
ти ћеш ми остати
омиљена.
И фалиш ми
да само још једном
заспим у твојим очима.
Да ме насмејеш
да не идем около
намрштена
Да само знаш
колико је њих стрсдало
само зато што нису
личили на тебе
нимало.
Проклето си јединствен.
Таквог сам те измаштала.
И никако да се сетим
ни дан данас
кад сам те оно
беше нацртала …

Фото: Јелена Николић – Плаве планине; Википедија

Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Певају птице певалице
Оне увек певавају
Само ја одлазим и долазим
.
Јуче сам дошао после дугог лутања
Дошао сам са сврхом и суштом
Дошао сам да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају
.
А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?

* * *
Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ли се то судњи час
Огледа у данас?
Да ли свака добра душа
Вапи за спас?

Да ли се то Мрачни
У свом ропцу трза,
Да ли то трећи ат
Апокалипсе рза?

Да ли је у Србији
Затрпан ад,
Па мрачњаци лупају
Да изађу сад?

Какав то усуд
На нас је пао,
Кад нас је сав свет
Заједно напао?

У зори Сварога
Мило нас грли Сунце,
Чује се зов предака
Како испуњава срце.

Фото: Нова Србија; Википедија

Jа имам визиjу нoве Србиjе,
са oнoм славoм из стариjе’ дана,
гдjе ни jедан чoвjек забoрављен ниjе,
гдjе су дjеца безбрижна, срећна, насмиjана…

Jа већ jаснo видим, да се из сна буде
уснули: храбрoст, правда и пoштење.
Видим да старе и безвoљне људе
смjењуjе, свиjетлo, нoвo пoкoљење.

Видим какo стид се међу људе враћа,
дoнoсећи са сoбoм пoнoс, пoштoвање…,
какo сваки чoвjек усправнo кoрача,
какo jе преваре и биjеде све мање,

какo жена oбраз чува пoрoдици
и какo за дjецу, свojу, све жртвуjе,
какo се циjене: сељаци, радници…,
какo се земља вoли и пoштуjе.

Видим какo ничу нoви великани,
кoриjени jаки пуштаjу изданке,
видим какo нестаjу мoзгoви испрани,
туђинске: вjере, шкoле, књиге, банке…

Видим слoбoду,
нашу власт…,
а oни нека oду
бестрага, у прoпаст!

Акo, мoжда, некo, не вjеруjе мени,
нека сам пoгледа – сви су прoбуђени!

Фото: Лептири; Википедија

Осванули
Смо насмејани
Као зорење црвено

Уз ватру виолина
Пуних срца
Румених од сна

Са птицама
Што полећу рано
Ветар што нас милује

Облаке хватамо
Смејемо се лептиру
И збуњеној пчели
Са латице цвета
Росу беремо трчећи
Низ жубор потока

Сретни
Крадемо цвркуте
Низ поља која одлазе

Погледима
Се пијемо и тонемо
У чаробни сјај даљина

Док се меком
Тишином љубимо
Наши осмеси
Ће остати вечно
По сребрном грању
И облацима да се њишу
Где душа говори речи
Које нигде записане нису

Уведи нас у Храм
Божанске Љубави,
Пресвета и Пресветла
Богородице!
.
Да дишемо Светошћу
И Светлошћу Твоје
Материнске Љубави.
.
Да сваком ћелијом љубимо
Тебе, себе, Живот,
Нашег Творца и
Све око себе!
.
Да Љубав и
Живот рађамо и
Градимо путеве вечности,
Којима ћемо да
Се вратимо у
Твоје Материнско окриље.

Фото: Небески Учитељ; Википедија

Пробуди се о Сунчани Учитељу пробуди
Погледај ме још једном трооко из вечности
И приповедај мудрице Васељени и Свевремену
Које су Пут и Путоказ ка Вечној потки
.
Говорио си кроз мене гледајући у бескрај
Ти си слободно биће ти си Слобода сушта
Слобода извире из храбрости и одговорности
Одговоран си за себе и за целу Васељену
Себичност је горак грех и има своју цену
Плаћа се животом у једном од шест светова
Кад себичност исчезне витло се затвара
Напусти одмах табу гнева жеља и незнања
Табуи су прошлост мртвило и страшило
Немамо времена за летаргију спавање и сањање
Буђење јe знање деловање и достизања спознаје
Заборави правила мржње смири се и прочисти
Ходај помно се посматрајући у Огледалу Истине
Постани Истински човек чистоуман и оштроуман
Логичан и свестан главне улоге служења свему
Буди чиста свест која прочишћава ниже светове
Буди овде и сада и буди уснуле светове
Богослужењем смирен и чист достићи ћеш Небо
.
Видим и знам да си у свету мудрих и моћних
У димензији где се Свете књиге припремају
И видим те у тајинству свете тачке Осмице
Коју зелени плави и злати и свет и оносвет
Јер Сунчани Учитељ је увек будан и вечно жив

Фото: Виолинисткиња; Википедија

Удахнимо сад дубоко, интегришимо ово знање и вратимо се нашем свијету и појави добра и зла у њему…

Дакле, клавириста је Творац који својим рукама (интелектом и чулима) покушава остварити Мелодију кроз Музику.

Што је интерпретација ближе Мелодији Музика је пријатнија уху. Добро је само када је интерпретација доследна Мелодији, дакле када су инспирација и изведба у хармонији.

Замислимо само да се клавириста одвоји од Мелодије и насумице удари прстом неку дирку… тај звук ће искочити из хармоније музике и добит’ ћемо манифестацију … ЗЛА.

Какве то везе има самном, с тобом који смо гледаоци/слушаоци представе?

Ми смо свједоци манифестације и својим свједочанством потврђујемо ефекат Музике=представе.

Ако то сад поставимо у социјалне оквире, те сагледамо стварност која долази кроз дирке клавира (политику и односе међу људима) шта видимо?

Видимо много зла.

Творац се тотално одвојио од извора, од Мелодије и лупа по диркама клавира како му воља.

То лупање производи лошу интерпретацију свијета, те га доживљавамо ЗЛИМ.

Али као што клавириста, ако је лош интерпретатор, не успијева привући пажњу оних који осјећају добру интерпретацију Мелодије, тако и човјек-политичар који свира изван хармоније Мелодије (изван Љубави, хармоније и мира Бога) аутоматски губи подршку освијешћеног бића.

Недовољно освијешћено биће на то реагује, тј. ђелује кроз поларизацију (добро-зло) што га наводи да тражи излаз кроз супротстављање= борбу. То је зачетак сукоба, консеквентно губитка увида у хармонију и плодно тло за стварање хаоса.

Дакле, свједок, који је требао да свједочи изведби постао је Судија. Судија пресуђује и у његовом разуму постоје само двије могуће пресуде: КРИВ и НЕДУЖАН.

Када за некога пресуди да је крив слиједи казна=одмазда.

Казна је продужетак испољења поларизације. Дакле, ништа није ријешено, само се дошло до привидног задовољења поларитета али агонија се и даље продужава.

Тако када ми говоримо о добру и злу и упиремо прстом изван себе, ми уистину задовољавамо набој нашег поларитета који тражи правду=изравнање… равнотежу суптротности са сопственом вриједношћу.

То није како је намјерено од Бога.

Бог не суди, не осуђује, не пресуђује… Бог себи даје слободу воље да бира пут душе или пут ега (разума). И једно и друго су легитимни избори, али стварност која слиједи је дијаметрално супротна.

Ми требамо бити налик Богу: Не судити, не пресуђивати, не кривити друге, већ Савјесно БИРАТИ=расуђивати.

Савјесно бирати значи освијестити шта нам се нуди и прије но што закључамо избор (генеришемо перцепцију) морамо освијестити последице.

Само онај избор који собом доноси манифестацију душе донијет’ ће собом и Мелодију Виших сфера и консеквентно РАДОСТ ЖИВЉЕЊА.

Све остало се треба одбацити и не упуштати се у поларизацију. Чим се упустимо у поларизацију постајемо Творци “добра и зла”.

Мелодија треба са буде наш циљ а не корекција или осуда интерпретације и интерпретатора.

На нама је стога да интерпретирамо Мелодију у њеном највишем потенцијалу. За то нам не може помоћи суд, само посвећена воља и пажња која је широм отворена према нашем Срцу; према колијевци Мелодије, према Богу који јесмо.

Лоша интерпретација треба да нам буде путоказ на Мелодији из које ћемо савјесно стварати хармонију Музике.