Фото:Фб страница – Fractal Multiverse

Не, ништа није вредно далеких снова и маште
која је присутна. Волим своје уздрхтале тренутке
вечности и пролазности златокрилих момената.
Није ништа тако као што се чини. Све је само
тренутак који у часу прође и не зове поново
назад него те упорно тера да му се препушташ
све више када се следећи пут појави. Тренутак и
вечност једно су јер тренутак се дешава вечно.
Док траје, његово време се не може измерити и
докучити, а ни за вечност никада не можемо
време израчунати. И то довршава пут почетка и
почиње новим крајем који има свој нови почетак
и мисао препуштена сама себи да поново почиње
и убрзава ритам нових стварања која дају борбу
и смисао лепоте живљења, а унутрашња снага
остаје запечаћена да се развија и грана у
широкој лепези осећања.

Фото: Фототека СЖ

Док на хоризонту нестајеш,

појавиш се рађањем сунца.

Увек ми се вратиш у лику војника.

Радоваше се деца игри бесмртника.

Мој си орден на грудима

Савски и славски.

Фото: Фототека СЖ

У овој ноћи себе тражим
Између празних зидова
Сенка –
Нема ме
.
Тражим руке од памука
Речи шапуће душа
Чује се
Истина
.
Можда се талас среће догоди
Можда ехо твог срца испуни празнину
.
Молитвом
Твоје име дозивам
.
Поново сенка
Сада
Бледи
.
Да,
Зора је
А ја се надам
Опет и опет да ћеш бити светлост
Показати пут души до душе

Фото: Фототека СЖ

Децо моја, Богом мени подарена
ваше дарове Отац
са љубављу види.
Ваша посвећеност,
ваш рад и дисциплина,
ваше стрпљење и изузетност –
Очево сте срце усрећили.
.
Децо моја, да вам кажем:
Ви имате такву моћ
да можете пружити руку
до краја свемира.
Када видим да су звезде
дотакле врлине ваше,
и да вас почеци не треба да плаше
не плашите се ни будућности наше.
.
Таленат је сила
која је ту космос да промени.
Будите такви мајстори,
будите узори,
будите хероји,
уђите у легенду.
Сви смо богови,
само то не знамо,
јер то су од нас тајили.
.
Промените умирућу цивилизацију,
учините нову величанственом,
живите племенитост,
држете се за доброту,
покажите љубав,
и личну одговорност.
.
Будите лепи и добронамерни,
браните се чистим срцем,
будите пријатељи,
будите анђели.
.
Топите се својом безусловном љубављу,
истопите замрзнуту себичност,
препознајте и покажите
колико је мала просечност,
а ње највише има.
.
Учините да просечности најмање има,
само дајте све од себе.
И најтеже биће тако лако.
Не сумњајте у себе.
Лажи су заводљиве и погубне,
производе страх,
а страх није стваран.
.
Још боље покажите своју моћ,
будите победници.
Имајте веру
и верујте у истину.
Доста вам је лажи и празнине,
И свих искушења од отрова
којег сте пили.
.
Сада стварјте нова искуства.
Снага Бога је са вама.
То је ваш таленат,
а то је неуништиво,
и то се не троши
.
Покажите га, дајте га,
пишите нови летопис слободе
и ходаће те са боговима.
Крените! Већ касните!
Имате Божији благослов!!!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Фото: Дан победе; Википедија

Дан се победе ближи
Гинусмо часно и смело
Дадосмо младост и душу
Предасмо земљи тело..
.
Тамо, негде далеко
Докле не стиже очињи вид
Гробови наши су пусти
Нахранили воду и хрид..
.
И ми смо имали мајке,
сестре, жене, род
Да би ви имали слободу
Одосмо на туђи брод..
.
Примирја није било
ПОБЕДА беше тад!
Не издајте наше дело!
Нек ПОБЕДА буде и сад!

Фото: Црни лептир; Википедија

Овд‌је сам љубав сахранио своју –
у ово море плаво и прозирно,
гд‌је шкољке леже. Она сада мирно
почива на дну… У тиху покоју

Гранама својим љубе је и грле
корали руди… Њезин се гроб свагда
прелива сјајем чистога смарагда,
и шуми гласом чежње неумрле.

Гле зраци јутра како њојзи роне!
И сваки дршће, продире и тоне,
и расипа се кô рубин, кô дуга…

Док овд‌је гори, више њена гроба,
трепти и кружи боно, свако доба,
сам један црни лептир – моја туга.

Фото: Река Дрина; Википедија

Тече река крива Дрина,
тече нешто необично:
Имам Оца, имам Сина,
само немам себе лично.
.
Мој отац још кућу носи
на плећима, снажан, чио,
а мој Син, принц златокоси
сутра би се оженио.
.
Мада ми се они чуде
ја сад просто не знам шта сам:
Син ми не да син да будем,
Отац не да отац да сам.
.
Сам између њих двојице
укипим се као проштац:
знам да сам од нас тројице
само ја и син и отац.
.
Па ко не би био стрина
кад ти неко стално квоца:
те ти се већ плашиш Сина,
те ти се још плашиш Оца!
.
Није Отац грудва снега
па да гађнеш са њим свраку.
Ја се и сад плашим њега,
мој Син мене ни за длаку.
.
Отац је заборавио
да син бити није лако.
Син још није отац био
па мисли: то може свако!
.
Није ни Син грудва снега
ни лутка из забавишта.
Дрхтурим ја и од њега,
мој Отац од мене – ништа.
.
Мој Син тобож зна карате
а Отац је стари живац,
па кад год њих два зарате
ја испаднем главни кривац.
.
По цео дан криву Дрину
исправљамо све по концу:
до подне сам крив свом Сину,
од подне до мрака Оцу.
.
Ако нешто скрешем Сину
мој Отац по куће сруши.
Ако нешто скрешем Оцу,
мој Син се сав нарогуши.
.
Помазим ли свога Сина
Отац тужно скупи боре.
Потапшем ли свога Оца,
Син пуца од љубоморе.
.
Тако кидам своје живце
час због Оца, час због Сина,
а између нас тројице
тече река крива Дрина.

Фото: Пун месец; Википедија

Већ морнар Месец пучином једри
накрај му ноћи лука.
На меку косу дечака снена
спушта се топла рука.
.
Смешка се дете, живот је бајка.
Чува га, пази вољена мајка.
.
Дечак је снове сањао страшне,
буди се, тражи спас.
Из ноћне таме, спремно и будно
јавља се мио глас.
.
Залуду тмина јуриша глува
кад мама добро дечака чува.
.
Јутарње сунце кроз прозор вирну,
у собу зраком крочи.
Прену се дечак. Ко ли га гледа?
То су мамине очи.
.
Путују дани у сјајном низу
када је мама рођена близу.
………
Нарашће дечак, постаће човек,
време ће најзад повити стас,
ал ће се вечно памтити рука,
мамине очи и мио глас.

Звјездана ноћ.

Из сваке звијезде

нова исцвјета,

из сваког цвијета

нова бљесне,

из сваког бљеска

нова се роди.

Фото: Звездана ноћ – Ван Гог; Википедија

Фото: Васа Стојков, Војвођанска равница; Википедија

Израња сунце у праскозорју
те зрачком својим поља напаја.
Стојим и гледам равницу моју
у пољу пуном сребрног сјаја.
.
Буди је свануће тихо, без гласа
и све што дише, лети шета.
То све, што с травке росу пије
где класје различку стабљику слама;
усправни јарбол витког стаса.
Кад једном дође шездесета
биће да никад било није
и да је вечно била сама.
.
Гледам те, јутро, и знам да тог часа,
када се на лицу моме угнезде боре,
и кад се пробуде жита снена,
неми ће, само, освитак зоре
под велом житног злаћаног класа,
к’о нежном копреном прекривена,
равницом мојом да заталаса.