Фото: Васа Стојков, Војвођанска равница; Википедија

Израња сунце у праскозорју
те зрачком својим поља напаја.
Стојим и гледам равницу моју
у пољу пуном сребрног сјаја.
.
Буди је свануће тихо, без гласа
и све што дише, лети шета.
То све, што с травке росу пије
где класје различку стабљику слама;
усправни јарбол витког стаса.
Кад једном дође шездесета
биће да никад било није
и да је вечно била сама.
.
Гледам те, јутро, и знам да тог часа,
када се на лицу моме угнезде боре,
и кад се пробуде жита снена,
неми ће, само, освитак зоре
под велом житног злаћаног класа,
к’о нежном копреном прекривена,
равницом мојом да заталаса.