Мирисна жено, лудује ми поглед
Заробљен сјајем твојих очију
Лудује мислима сасвим јасан след –
Додири усана што душе опију.
.
Лудује, жено, моја мирна рука
Кад ти у недра попут сна залута
Умиљатог као голубија гука
И белином пути тражи чежњи пута.
.
Лудују, жено, моји тихи дамари
Кад уздахом жудње прелијеш ми чула
Тад сваку бору мог лица озари
У теби врелина као подне јула

Фото: Гусле; Википедија

О, синови моји блачки дилери,
куршумлијски таксисти и белољински накупци стоке,
асистенткиње које су ме тако дискретно и поверљиво
одводиле у своје хотелске собе на пиће,
кондуктери који ме јурише по возовима,
а ја их подмићивах пивом или стиховима.
О, конобари из кафане
„Копаоник” на ћошку,
са којима проводих развејане дане,
о свом или њиховом трошку.
О, ектравагантна девојко у излизаним фармеркама тесним,
у уском кожном мантилу, бајно извајаног тела,
шатиране дуге косе низ горде, бујне груди,
шта ми све то твој поглед и осмех загонетни нуди,
у овим часовима подневним,
који су као у стиховима Драинчевим,
пуни женских топлих сиса и љубавних премиса.
Као последње опало лишће у мом новембру,
одлепрша ми цео живот у овом једном дану,
а да ли ће икада ведра јутра да ми свану…

Фото: Лаза Костић, песник; Википедија

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трнут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал опет нећу никога клет;
шта год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
зашто се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг,
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: “Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.

Фото: Пун месец; Википедија

Навече, кад месец небом закорачи

И звезде затрепере својим сјајем

Моја љубав обуче боје ноћи

И крене ти у загрљај и не хода

Но, у сусрет, ти трчи!

.

И у трену прође многе градове,

Вароши, села, засеоке!

Реке прескочи ко потоке а

Планинске врхове високе

Стопалима тек додирне!

Ни ветар ивањски је не чује кад га

На путу свом помилује!

.

И сви становници шума

У трену застану, и заћуте, да

Погледима је поздраве, и отпрате, а

Сва језера утихну своје воде,

Отворе очи и у одсјају ноћи,

Запевају песму уписану у вечности!

.

А кад стигне теби, затрепере јој

златни у коси цветови и

Небо љубави се обуче многобојним

Искрама нежности!

Фото: Фб страница – Beautiful Roses

Фото: Брана Црнчевић; Википедија

Кад би мени дали један дан,
ја га не бих потрошио сам.
Пола дана ја бих дао неком
ко је добар, а случајно сам.
.
Играли би, причали би нешто.
Трчали би, скакали би вешто
ја и добар, а случајно сам.
.
Кад би мени дали кишобран,
ја га не бих потрошио сам.
Пола места ја бих дао неком
ко је добар, а случајно сам.
.
Кишило би, док ми корачамо,
пола тамо, а пола овамо.
Ставили би дан под кишобран
ја и добар, а случајно сам.
.
Кад би мени дали један дан,
ја га не бих потрошио сам.

Фото: Фб страница – Art empire

Ж и в и м данашње јутро у Тијанији блаженој

Јутро препуно увида као јучашње и сутрашње

И лепо као осмех и девојка и плаветни видици

Прелеће гавран и криком зове јато на руштук

.

Магла се придиже али бојазно обилази мој дом

Она је жива живцијата и води је дух замагљивач

Тачно зна кога или шта треба у невид да баци

Не улази никада у дом бића која знају свој пут

.

Ложим ватру кувам и пијем тротравка чај лекић

За јако Тело стваралац Дух и контакт са Душом

И гледам трооко на исток у лопту Жарка Сјајка

Учим од њега несебичност и безусловно давање

.

Мајка Природа – свеобухватни и делатни учитељ

Птичјим цвркутом збори како се узносе молитве

Камен белутком у спокојству влада ватром у себи

Планином наслоњеној на небо отвара видике дуге

.

Родна румена јабука – за загриз изазива вечни

Поветарцем учи како се милује девушка стасала

Фото: Фб страница – The Garden of Eden

О чему бих писала,
мила моја мати?
О стрепњама твојим или мојим?
Тад нисам хтела знати…
О чему бих певала Рођена?
О твојим или мојим болима?
Или о беседи која никад није вођена?
Шта бих ти могла предрага
рећи у овај час?
Иако је све већ иза нас….
Шта теби рећи која си све појмила?
Шта теби признати пресветла?
Кад си и бога дојмила!
Кад ти материнство даде
да божанску љубав спознаш.
Кад у срећни час нестаде
да се не мучиш до гроба…
Ћутиш ли мати мила?
Или само сан свој нови сневаш?
Ближе смо него икад
иако те поодавно нема…
Чујем ти корак мила, чујем ти глас.
Често те погледом тражим,
Али је само небо изнад нас.. .
Некад ти осетим руку,
на челу, на глави, на лицу…
Некад те чујем да певаш
или ређаш бајалицу…
Некад те у сну видим,
као нешто би рећи хтела…
Да ли ме кориш за нешто
што никако нисам смела?
Нити се нижу и вију,
као да пут неки крију…
На крају пута,
знам да ћемо се срести,
мати моја мила…
Нову, лепшу љубав заједно ћемо плести…
Каква још међу нама није била!

Фото 1,2: Фб страница -I love nature

ЗАКОПАНО БЛАГО
Чувши чудновату и мистчну причу,
један је млад човек кренуо у далек
свет, у потрази за закопаним
благом, будући да је данима пре
тога слушао невероватне приче од
непознатих људи.
Путовао је од града до града, од
земље до земље; пролазили су
дани, пролазили месеци,
пролазиле године…
Свуда је ослушкивао, свуда је
прислушкивао шапате тајанствених
странаца, свуда је помно
испитивао свим чулима, не би ли
некако, пре свих, а на лукав начин,
дошао до закопаног блага.
Прошла су многа лета, и он је већ
био стар и уморан од дугог лутања
земљама и градовима, али о
закопаном благу још ништа
поуздано не бејаше сазнао.
Једне ноћи, у некој далекој
земљи, у неком далеком граду, у
некој мрачној и прљавој крчми,
док је испрпљен и уморан од пута,
прашњав, очајан и разочаран у све,
тонуо у сладак сан, од неких
сумњивих и тајанствених путника,
сазна да је благо, за којим је
целога свог живота трагао,
закопано управо у његовом родном
селу, под кућним прагом његовог
родитељског дома.
Када сам, још у раној младости,
први пут чуо ову древну ведску
причу (а коју су пре стотину векова
од песничких нити изаткали Бели
Ури), она је, признајем, из корена
променила свеколику моју
поетику и мој свеколики поглед
на свет.
Већ сам у двадесет и првој години
схватио, да све за чим трагам,
лутам, жудим и чезнем, јесте
закопано дубоко у мени унутра,
јесте скривено у срцу моме.
Све оно што мислите да вас чека у
некој далекој земљи, у неком
далеком граду, наћи ћете, али тек
пошто се пробудите из
хипнотичког сна, у својему селу, у
својој улици, у својем сокаку.
Ако то што тражите, свим бићем
својим и свом душом својом, не
нађете у својему селу, у својој
улици, у својему сокаку, знајте и
верујте, да нигде другде, и нигда,
наћи нећете!
Ове своје лирске записе
заокружићу дивотним стихом
једног вилинског песника:
Љубав је моја све што се јутрос
пробудило

Фото 1,2: Фб страница – I love nature

Фото: Киша на путу; Википедија

Кроз мокру ноћ без плаве луне

Зачух ти ромор покислим путом.

Да л’ ти то беше или је у ме

Твој давни део снено залуто?

.

Па те сад тражим, па те зовем

Стазама куд се пијанци вуку,

Вратила си се у мене поноћи ове,

Док капи кише друмове туку.

.

И нека те, нека, да бар за кратко

Побегнем од овог празног тренутка,

И да се уткам на узглављу глатком

Твог изгубљеног плавог белутка.

Фото: Фб страница Caktus garden

Загребите само мало испод површине.

Видећете,

Отворе се изненада тајне шкриње.

Оне су чувари тишине.

Има на њима наталожене прашине,

али Љубав небеских размера

све за трен очисти и скине.

Нема маске, нема претварања.

У том свету лепоте

има олакшања и изобилног отварања.

.

Она су човеку непозната

само их је брижљиво чувао за црне дане.

Ево, дочекао је да и тај дан осване,

да се појаве све тајне претајне

и да душа полако крене у нове зоре

и нове освите јутарње.

.

Духовно буђење је као чуђење.

Растерети се биће и силна блага са светом подели.

Сва његова блага су искуства

и бола промери – лични примери.

Само човек треба правилно енергију да усмери

и нема више бесциљних лутања.

Прекину се сва ћутања

и појави се изненада на истом небу

невидљива путања.

Кад човек јасно и гласно

како се осећа говори

шкриња живота се отвара,

свесност проговори

и дарује она што никад нико могао није.

Упозна тада човек Царицу Тишине!

Фото ,2,3:Фб страница – Faber’s Greenhouse and Floral