Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна велика тамница.

Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш слободно на земљи својих предака, тада ће и Србија бити твоја родина, твоја домаја, твоја држава.

Све док ти ниси слободан, не може ни Србија бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија!

Залуд се ти трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам,  у своме срцу, ниси слободна личност.

Колико слободе има у твоме срцу, толико слободе има и у Србији.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и духовно поробио.

Атлантисти су лукави, веома лукави.

То је најлукавија човеколика раса на Земљи.

Они већ вековима живе од својега лукавства и твоје неосвешћености.

Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан и самобитан, они ће те за час поробити, а да ти и нећеш бити свестан тога, да си и од кога си и када све поробљен!

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста.

Одбаци све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског, како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?!

Излечи се од болести атлантизма и американизма, па ћеш и себе и Србију излечити, а потом и ослободити.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

Фото: Атласна карта Србије; Википедија

ОСВАНУЛА СУНЧАНА,

МОЋНА, ЧИСТА!

ДА БИЋЕ

ТВОЈЕ ЗАБЛИСТА,

КАО У

ВРЕМЕ ДУШАНОВОГ

ЦАРСТВА!

.

ДА ТВОЈА

СВЕТА ПОСЛАНСТВА

ОПЕТ ДОПРУ

ДО БОЖИЈИХ

ДВЕРИ…

.

ДА ЉУБАВ

НАША ЗА

ТЕБЕ, НЕМЕРЉИВИМ,

НЕБЕСКИМ ПРОСТРАНСТВИМА

СЕ МЕРИ.

.

СРБИЈО, ДОБРА

ТИ СРЕЋА!

БУДИ ЈОШ

СВЕТИЈА, СВЕТЛИЈА

И ВЕЋА!

ПРЕД НАРОДОМ

И БОГОМ!

.

РЕЦИ, ЗАУВЕК,

СВЕМУ, ШТО

ТЕ СПУТАВАЛО

И УНИЖАВАЛО,

ЗБОГОМ!

.

ЗАБЛИСТАЈ ТАВОРСКИМ,

ЗЕМАЉСКИМ И

НЕБЕСКИМ СЈАЈЕМ!

СВЕ БЛАГОСЛОВЕ

ТИ ДАЈЕМ!

.

ДА РАСТЕШ

СВЕ МОЋНИЈА,

СВЕ СРЕЋНИЈА

И ВЕЋА!

СРБИЈО МОЈА

ВОЉЕНА!

ДОБРА ТИ СРЕЋА!

Фото: Ramonda serbica; Википедија

Фото: Балкански ратници; Википедија

Цео двадесети век
У Србији јечи лелек.
Нагрнула тушта и тма
Да нам затре семена.
.
Од Балканских храбрих битки,
Величанствена победа у Великом рату,
Кроз понижење наших јунака,
И славе у Другом светском рату,
.
Па неправедно бачене бомбе
Тамо пред крај века.
Шта нас од сила таме
У будућем времену чека?

Хвала вам деде и прадеде,
Хвала нашим очевима,
Хвала хајдучицама са децом,
Ма хвала вам потомци, свима.
.
И даље су смутна времена.
Трују нас са свих страна,
Али нема срце у јунака,
Нема непријатељу брана.
.
Заглупели нас здушно,
Засули разним сокоћалима,
Живимо у машта свету,
На нас се свака лудост прима.

Ко да се буни или
Не дај Боже жали,
Јер док има сигнала
Нама ништа не фали.
.
Планета плаче над нама,
Бог нас се здушно стиди,
Погледај се Србине у огледало
Све се у њему види.
.
Космички бол нас гуши,
Тама нека у души,
Светлост се тешко пробија,
Правда пред силом повија.

Фото: Славуј; Википедија

Не певај птицо песму коју славуј једино зна

Кад багрем сав бео замирише у ведрој ноћи

Пусти да слушам тишину овог у мени бездна

Опчињен музиком њеном у сопства немоћи

.

Не певај птицо — од твог пева увенуће траве

Оне исте у чијој роси купао сам видике

Чезнући да оком загрлим небесне зоре плаве

Опчињен тоновима у души сакривене слике

.

Не певај птицо — глув сам за твоје мучне звуке

Јер могу ме дирнути само чемер и бол истине

Твој пој пун је безвучја и изван моје муке

А мене опчини песма кад је сва од суштине

Фото:Фототека СЖ

Ноћас си била
у мојим сновима
душо моја лепа
као штит тишине
као сјај очију
моје хладноће
…држали смо се за руке
и ходали невидом
и траговима меланхолије
баш као некада на јави
ћутала си
ниси волела дуге говоре матичара
ћутао сам
нисам желео свађати се са твојим погледима
доносе ми немир.
.
Увек сам измишљао
драга
глупе алибије
и тражио нова склоништа
да прекријем љубав
обећао сам ти
мердевине за рај
лагао сам те
лечио сам душу пољупцима
због тебе сам боем био
испијао и последње
кафанске залихе вина
црвеног као пупољци
на твојим грудима
које сам љубио једнога лета
у сјају зрелих жита
и миловао златне власи
твоје плаве косе
расуте низ рамена
и удисао мирис
недорасле љубави
…пусти снови.
.
Још се понеко
сећа нас
како да објасним
да ниси поред мене
…још те има
у моме споменару
у стиховима
у песмама
моја вечна станарице.
Рекли су ми
да си сретна
у другом граду
пусти ме понекад
у твоје тајне ладице тишине
да са склупчам
у твоје наручје
…ти и не знаш
колико је живота у мени
један ћу теби поклонити
као дар несталих дана.
…Никад нећеш бити
у гробници мојих сећања.

Фото: Бели крин; Википедија

Разапетог
Коњи ме вуку и
Вино старо,
Госпођо Хоџић,
Проливено по столу
.
Поглед ми празан
Док гледам ваше очи
На урамљеном зиду
.
Нога крене и
Онда станем
На даљини клетој
.
Ви знате госпођо
Колико сам патио и
Стискао руке
Око флаше а
Радим то и сада
Понекад
Признајем
.
Ја бих вас ипак
Поново љубио
Госпођо Хоџић
Али не знам
Може ли то повратити
Вашу душу
Из пијаног ока вина
.
Ви сте сами
Баш као и ја –
Није довољно носити прстен
На десној руци
.
Разапет сам
Госпођо Хоџић
Међу коњима
Остарелим и пијаним
Мислима мојим
.
Некад Вас звах
Свијетлим именом
А сад госпођо
Зажмурите јаче
Да ме видите
.
Болнички окречен папир
Узмите у бијеле руке
Нацртајте ме
Са кривим носем
Очима упалим и
Ушима клемпавим
.
Али ви знате
Да сте лош цртач
Зато цртајте
Само сјећањем и д‌јелом
Дивићу вам се као некад
.
Вама се не остаје у
Кожи јагњета
Вуци су поново у моди
А опет ви бисте вољели
Остати цвијет неубрани
Крин
Крин госпођо
Крин у вашој души
Убрали су други
А не ја
.
Госпођо Хоџић
Молим вас
Немојте плакати
Само сам се шалио..

Фото: Ласта; Википедија

Кад неки дечак оде од куће,
Најпре му уши постану вруће.
Веома вруће и горуће.
.
Кад отисне се дечак низ цесте,
Тад ништа није оно што јесте,
И оно што јесте као да није,
И све је некако нестварније.
.
Одбеглом дечаку горе уши.
И све се руши.
Руши.
Руши
У очима. Срцу. И души.

Фото: Фототека СЖ

Мало је ствари које срећу чине,
Када јато белих година мине.
Још ако је то лет у непознато,
Мало је простора за срећу дато.
.
Морамо је тражити кроз снове,
Свуда, само нек се срећа зове.
Некада давно у овом граду,
Било је пуно разлога за наду.
.
Данас су и снови постали далеки,
За срећу тражимо разлог други неки.
Док нам он не дође на коњу белом,
Ми ћемо лутати по свету целом.
.
Тражићемо срећу у изгубљеном благу,
Као болан здравље, као војник драгу.
Ако је сретнемо, да ли ћемо је препознати,
Или ћемо вечно за њом тумарати?
.
Све зависи од вештине нашега ума,
Који обасјаног срећом тражи за кума.
Не гледа да ли је богат, славан и познат,
Само ако може среу у њему препознат’.

М.Г.С: Збирка – Златне нити

ЈА САМ СВЕТЛОСТ ИЗ БОЖЈЕ СВЕТЛОСТИ.

ЈА САМ ДУХ ИЗ БОЖЈЕГ ДУХА.

БОГ ЈЕ ЉУБАВ, СТОГА САМ И ЈА ЉУБАВ.

ЈА САМ ДЕТЕ БОЖЈЕ, ЧИСТО И СВЕТЛО КАКВИМ ГА ЈЕ ГОСПОД СТВОРИО.

САМО ЉУБАВ СТВАРА И САМО ЉУБАВ.

ЈА САМ КАП У ОКЕАНУ АПСОЛУТНЕ СВЕСТИ, У КОЈОЈ ЈЕ ЦЕЛИ ОКЕАН.

ДУША МОЈА ЈЕ МАНИФЕСТАЦИЈА ГОСПОДА.

У МЕНИ ЈЕСТЕ И ДЕЛУЈЕ ПУНИНА СВЕМОГУЋЕГ.

БОЖЈЕ ЈА ЈЕ МОЈЕ ПРАВО ЈА, ЈЕСТЕ НЕЛИЧНО СОПСТВО СВЕГА. ЈА САМ ЈЕДНО СА ЦЕЛИМ ПОСТОЈАЊЕМ.

ЈА НИСАМ ДЕО ЦЕЛИНЕ, ЈА САМ ЦЕЛИНА.

ВРЕМЕ И ПРОСТОР ИШЧЕЗАВАЈУ, ЈА САМ ВЕЧИТОСТ БЕЗ ПОЧЕТКА И КРАЈА, ЈЕСАМ ВЕЧНО БИВАЊЕ ВЕЧНОСТИ.

ГОСПОД ЈЕ У МЕНИ И ЈА САМ У ГОСПОДУ, ЈЕСАМ БОЖАНСКО БИЋЕ ЉУБАВИ.

НИЈЕ ПОСТОЈАЛО ВРЕМЕ КАДА НИСАМ БИО, НИТИ ЋЕ ПОСТОЈАТИ КАДА НЕЋУ БИТИ.

УНИВЕРЗАЛНИ ЖИВОТ ЈЕ МОЈ ЖИВОТ.

ЖИВОТ ГОСПОДА ЈЕ МОЈ ЖИВОТ.

ОН ЈЕСТЕ У МЕНИ, ЈЕСМО ЈЕДНО – ОН, КОЈИ ЈЕДИНИ ЈЕСТЕ.

БОГ ЈЕ ЖИВОТ У МЕНИ, КОЈИ САМ ЖИВОТ У ЊЕМУ, ЈЕСМО ЈЕДНО – БОГ ЖИВИ КОЈИ ЈЕ ЖИВУЋА ЉУБАВ.

ЈА САМ БЕСМРТНО ДЕТЕ СВЕВИШЊЕГА.

ЈА ЈЕСАМ.

Фото 1,2: Фототека СЖ

Фото: Фототека СЖ

Око, чије ли си сад око?
Моје,твоје, наше?
Свемира или немира?
Кога сад гледаш, чије ли те сузе плаше.
*
Један живот је баш као радња за роман, али можда и нешто дуже, велика је то сцена, али не већа од нас. Разлика између нас и стварања неког дјела није толико велика, јер на обје стране су живи догађаји који нас стварају, баш као и ми њих; процес траје, али ништа није без рока трајања. * Чекам те, чекам на другој станици, у другом превозу за емоције па те молим: буди човјек што на емоције личи, и јави се кад научиш да их испољиш. А до тада ја ћу чекати своју шансу, за пријатеља с чашом повјерења и вјером у живот наздравићу, а и усамљеност, туга и бол спадају у емоције. Вјерујем, али баш зато хоћу промјене. И не желим мјерити тежину живота, већ људи и догађаја, крупних корака па, иако обришемо зној, урадимо то због нечије среће.
*
Не пише човјек само да остави траг, већ да бар мало помјери то бреме проблема, што душу мучи.*
*
Обала љубави, те моћне планине, вришти дозивајући ти име, зато што око срца мог тад нема зиме.
*
Људима је потребно мало радости да срећни буду, а много више труда, треба им да буду само добри, обични људи.
*
Срећа је све оно што од живота за њу даш, кад срећан бити знаш.
*
Ако ме питате шта је за мене пјесник, рећи ћу вам
да је то она неуморна птица, која свуда прави
своја гнијезда. Човјек за кога нема ноћи, човјек
који прође све градове а увијек се врати у сједиште
*
За ријеч сваку, љубав је једини шапат у тихом, слободном даху.
*
О љубави, љубав је највећи тон среће и најљепше намирисано цвијеће.
*
Можда ја не умијем да волим, онако како ти желиш, али ја само тражим ноћи у којима бар мало сунца има. Као некада у тој љубави унивезума и нас.
*
Лијеп је онај свијет у ком мост поезије разумијемо и падова не плашимо се.
*
Кад бираш, бирај да будеш срећан. Јер вријеме врло лако измиче, зато свему и сваком зажели срећу, па шта буде.
И кад ћутиш, пјесник зна зашто ћутиш, зато пробај да зашијеш себе за пјесничку кошуљу.
*
Што више сијамо то, већу сјенку остављамо иза себе.