Казни ме разумом,
повешћеш моју борбу за спасењем.
.
Казни ме узвишеним лепотама
да им боје гледам, да их осећам и милујем.
.
Казни ме почастима да молим,
окривљене и задовољне, несрећне и промишљене.
.
Обуздај ме да твој лик у праху не тражим,
да ти се смејем када се наг
из пламена извлачиш,
тихо ме дотакни
да ти крути мирис над телом осетим,
мало ме воли да те запамтим.
Човече, нечовечни немој ме тражити,
нећу ти глас у ваздуху препознати,
нећу ти име на папиру написати,
нећу ти јесен у собу донети
нити ћу те кривити, волећу те
остави ме.

Била је ноћ, мркла, тамна..

Нама су ноћи бесане као у сред дана,

дубоке, тесне,

за резање ножем, фијук метака..

У нашој отаџбини, чамимо иза решетака..

Тихе молитве жена, мајки су

као пригушене сузе и неоткинути јауци..

Неподношљива тескоба неизвесности

раздире груди мушке.

Прстима траже скривене пушке..

Злу не требало, због ове нејачи..

Непријатељу то ништа не значи.

Савести и поштења немају.

Њих светски силници помажу..

Оне људске сабласти што заогрнуте

руком пакла светом бахато корачају,

муче, руше, несрећу сеју..

Ми хтедосмо, вечери ове да се побунимо..

Нас, тридесетак..

Шта би ово?

Не стигосмо да испалимо метак,

само направисмо барикаде..

Несрећа или наместише, један њихов паде..

На нас  снајпер осу и нама тројици

срце стаде, живот исцури..

Пред очима нам промичу слике завичаја, оца, мајке, девојке, жена, деце..

Јао, јао!  Ко зањиха ову косметску колевку, што своје потомство просу?

Ми к’о уклете сене, шака јада, овде, сами..

Родољуби, хероји, шта ли?

Браћооо, где сте?

Жито нам туђи коњи позобали..

И ливаде туђе овце пасу..

Више је рушевина, згаришта,

него живих светиња..

Мајке нам над хумкама песму закукале..

Браћо, где сте?

Крв ваше браће Косметом тече..

Фото 1,2:Манастир Бањска на Косову и Метохији; Википедија

Док си ме

Својим кајањем грлио

.

Непрестаним погледом

На дну ока мога

Семе опроста тражио

.

ја сам иза

Напрслог огледала

.

Пуна наталожене тишине

И празнине у души

Наше године гледала

.

У којима сам превише

Мрака попила

.

И осећала како се

Заувек одричем

Твојих додира

.

Престала да

Дозивам сећање

Нашег почетка

.

Када смо са

Рашћупаним

Осмехом

Срећни живели

.

Па стиснула срце

И нежним миром

Окренула се

И са ветром нестала …

Ми нисмо жртве
старења, болести, смрти,
док све се
око љубави врти.
.
Свако има стварност сопствену,
интиму своју.
Ништа изван нас
не мења јој боју.
.
Ни време апсолутно,
ни статично није …
И још много
тајни космос крије.
.
Објективност је искључиво,
у оку посматрача.
Наш избор је
стаза радости, или
путеви трња, плача…
.
Када дух, ум
и тело, заувек,
у загрљају се споје
биће пројави најлепше,
обожено обличје своје.
.
Ми нисмо жртве
старења, болести, смрти,
све док живот нам се
око безусловне љубави врти.

Фото: Месец и вук; Википедија

Души мили див јунаци, књига – живот борбу пише,

дрхти срце поносито, плаво небо рони кише.

Посавија ветар гране старог храста усред шуме…

Хеј душмани, хеј душмани, Месец још вас злобне куне!

Не да Месец, не да Земља и Сунашце што нам сија,

да узмете, да отмете то што има Жар – Србија.

Ми имамо зелен горе и планине стрме – беле,

ми имамо прадедове и Вукове наше смеле…

И Kосовско поље равно, Метохију – Свето Наше,

ми имамо див јунаке, чије очи још вас страше.

Дрхти земљо прадедовска, дах у вама кости Свете,

Ти поносна и небеска, Месец златно руно плете.

Не крвари стара рано… Гини, ако треба ‘мрети,

за слободу од давнина, гинула си у заклетви!

Гледај небо, Отаџбино… На њему се виде сузе,

од Вукова наших храбрих, неправда им правду узе.

А, по земљи јоште ходе, јоште ходе битку бију,

Синови су твоји мајко… Живот дају за Србију.

И Месецу ноћас с’ чашћу, у грудима очњак стоји,

и Беретка боје крви од које се душман боји.

Отвори се, родна грудо… Пут небеса баци ватре,

ако л’ паднеш усред боја, по витештву нек те памте!

По витештву, по Вуков’ма што су теби младост дали,

по твоме су тлу Пресветом крварили, војевали!

По ливади роса пала,
девојка се оклизала.
Са прста јој прстен спао,
момак иш’о па нашао.
“Ти се мораш мојом звати,
па ћу теби прстен дати.“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Фото: Олуја; Википедија

Јутрос ми је снажни Тијанадо

Одувао видикзаклонице

Спаковао речје и наречје

И узео одблеске сабласне

.

Јутрос ми је снажни Тијанадо

Раскрилио полуснену душу

И почупо све иглице жеља

Забодене у умче климаво

***

Јутрос ми је снажни Тијанадо

С поштовањем пред ноге клекнуо

И затражио духовну поуку

Вежбајући Једноту на мени

***

Усправи се снажни Тијанадо

Да спојимо два безжељна срца

И разнеси уздарје духовно

Разнеси га на све четири стране

.

С ким се гледиш – твоја душа

С ким се грлиш та-ј те воли

С ким шапућеш та-ј те љуби

С ким путујеш – с њим си Једно

***

Путуј путуј снажни Тијанадо

И повуци за косу спаваче

И блажену Божју замисао

Кад год можеш Пољем лутај

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

“У пуно тема и заправо у свим књигама се говори о Души човека. Каже се да се човекова Душа састоји од ћелија, онолико ћелија колико је људи на свету. Тиме се подразумијева да су сви људи једнаки.

На основу овог знања, постављамо себи и другим људима јасне и разумљиве задатке: трансформисати разарање и уништавање које човек из незнања не само да носи, него и ствара. Говори се о Светлу Душе и о Знању. Притом се мисли да је Светло Знање Душе и Знање Душе Свјетло.

Говори се да је Душа читав свет – свет људи – у коме су сви људи на основу Светла Знања Душе једнаки. На сва времена, раније, сад и у будуће. Говори се о Души, која је Свет. Она осветљава својим Светлом Пут сваког човјека, Пут на коме он Знање поима, разуме и преузима.

Душа човека је то сто је сам човек. Да бисмо видели човекову Душу или самог човека као манифестацију Душе, морамо Свет свих људи и сваког човека моћи видети. Човек се показује Свету као онај који уређује, као и онај који ствара. Он испољава оно што Бог лично сваком и свима говори. Свако од нас, обухватајући Знање у својој Души и у Свету – ново, обухвата у стварности Реч Божју у својој нутрини. И стварајући свој Пут и притом развијајући односе храмоничне и пуне разумевања, остварујемо у стварности План Божји – живот људи. Душа сваког од нас је увек с Богом, то значи да смо ми сви увек Богу близу.

Свет који је створио Бог, Свет око сваког човека, у коме је Душа сваког човека, тај је Свет један са Душом и Светом Божјим, исто тако са Душом и Светом сваког човека. Сваки човек у својој Души је сваком другом човеку и свим људима једнак. Сваки је свима другима у својој Души једнак, не у својем изгледу него у свом Знању.

И то је Знање Једнакост Бога и Човека – највећа и најтемељнија Једнакост у читавом свету. Једнакост, која не дефинише само принципе, него и законе Света – дефинише и Бога и Човека.

Ово знање очигледно треба да буде саставни део свих основних закона света и свих људи. Према основном закону једнакости отвара се капија мира за све и за цели Свет. Пред том капијом стоји сваки човек. Сваки човек из било које земље, који је сваком другом једнак и који је успео да се приближи тој капији, слободан је човек.

Закон једнакости свих људи отвара врата другим законима, који требају бити присутни и строго испуњени. Ти закони требају бити свима објављени и од свих, према њиховој личној жељи, бити одслушани.

Прво. Сваки је човек сваком другом човеку једнак.

Друго. Сваки је човек човек слободе и слободан је. Његова је слобода у његовој унутрашњости, око њега и у његовом деловању.

Треће. Сваки је човек човек слободе, слободан човек креира и ствара. У основама његовог ствралаштва постављен је свет и живот свих.

Четврто. Сваки човек ствара живот. Притом је потребно да сваки човек разуме смисао стварања живота, као и смисао стварања света у коме сваки човек живи.

Пето. Право човека на живот, на свет, на слободу. То је право од Бога дано и утврђено законом сваког човека, законом у чијим је основама развитак живота и воља сваког човека.

Шесто. Воља човека је смисао свих деловања у целом свету, у Души свакога и у животу свих људи. Воља, стварати свет, је воља човека. Воља – живети, волети, у Бога веровати и стварати свит и живот свих људи, воља је човека, воља која се легитимним правом свих и сваког човека појединачно, јача. Човек има право у свету живети, у свиету кога је створио Бог, створио према законима које су сви људи акцептирали. Човек има право да живот и свет сваког човека ствара и у том стварању да вии себе и свој развитак.

Седмо. Обавеза сваког човека је да створа срећан живот и сигуран свет и да се држи тога, ову обавезу треба стално испуњавати.

Осмо. Реч човека. Смисао сваке Речи човекове и њена основа је развитак живота и света свих и сваког појединачно, извор Светла деловања Душе. Примарни извор Речи је примарни Извор Стваралаштва света. Значење примарног Извора Речи је једнако делотворно и снажно као и човековог. Сваки се човек ослања код сусрета с другим човеком увек на једно – на Реч његове Душе, Реч која у себи носи живот. И из тога произилази све. У целом свету и у сваком човеку.

Девето. Одговорност човека. Сваки је човек одговоран за свој живот. Исто тако – за свет, за догађаје и Пут, као и за знање и дела, која ствара, која показује, која носи, о којима говори и којима се он отвара у својој нутрини и около себе.

Десето. Деловања сваког човека требају увек, свуда и у сваком смислу бити у складу са деловањима и знањем Бога, јер је Бог живот свих и сваког појединачно, као и свет свих и сваког појединачно. Бог је Човек. И Човек као и све око њега, створено од Бога, Бог је лично.

Кад човек ове Законе прихвати својом Душом, то ствара у сваком човеку слику која је свет, Бога и човека доводи до изражаја.

Смисао ове књиге је да сваког човека доведе на ниво његовог личног поимања и поимања свих људи, до разумевања механизма поимања света и живота сваког човека, како би свак разумео како јест и како треба бити. А треба бити како је у Души сваког човека.”

Игор Арепјев, „Технологија спасења“

Фото 1,2,3: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

(Песма посвећеница Оцу Серафиму Петковићу)

Баћушка Серафиме

Наш и мој Оче

Роде по Духу Светом.

.

Осећам да још много,

Много треба да служим

Светој Љубави

Богу.

.

Ово што чиних,

Само су натрухе човечице

Која открива слојеве

Сопствене личности…

.

Земљу са раном на души.

.

Многе, многе тајне

Спотичу ми корачаје до свиле

У јарму времена горко је бреме.

А плаве виле су биле – тек да би биле.

.

Љубав души даје радост,

Блаженство.

Уз прве петле слави почетак-

Вечно трајање.

.

Знање га не може слутити

Нити даривиати.

Дрхтав је пут – реч

И нереч пред зору

На којој угледах

унутрашњост срца.

.

Јутрење је огњевито

Црвен путир с` вином

Младожења својом белином

Изниче у светлооком класју

Праотаца – Светаца.

.

Баћушка Серафиме

Оком на души иштем

Под небом плодним

Сетве у браздама времена

Дугачку песму клијања

И звезду над светлим плугом.

.

Нека ми молитва буде

Васпитач ума

док зборим:

“Исусе мој, наш – учини

да у мени моје: ја јесам буде

равно са: ја волим“.

.

Док лепрша листар

Сред неба виори дечија машна

Потка јој златна

Молитва тиха и страшна

У Твом срцу

Миром кротко обручена

Ипред века

Стрпљиво

Чека.

.

У Твојој руци Знак је Истине.

.

Без љубави према Теби

Свако ткање немогућа је мисија.

Јер сенка из ока птица пада без лица

На трњу почивају тетреби.

.

Баћушка, Оче Серафиме,

Наша литургијска светлости

И мој оче по благодати-

.

Буди нама и мени

У Христу Богу Око

Зеница,

Уво Божијег слуха-

.

Тело пуно Светог Духа!

Фото: Свети Дух; Википедија

Ово је цвијет љубави,
баш као што мени ти си,
Сунце руке своје дај ми,
да њима топлином
загрлим цио свијет.
Душе моје стварност.
Волим зором,
тако сваку тајну у ноћи
с тобом покривам.
И кад хоћеш да ћутиш,
пјесма на ријечи тјера те,
Јер у сваком стиху само ти цвјеташ,
мирисом сјећаш на све што волим,
па како тој љубави да одолим?
Руком срца свако пишем ти слово,
јер љубав увијек понуди нешто ново.
Парк снова, улице без границе и броја,
гласно шапутајућу, волим љубави моја,
Све до задњег миља у мору,
ти си од љубави срце,
волим те све до задње ријечи.
Ти обожаваш сонете,
а ја голубове и ласте,
док свако лети слово,
у тајне срца твога,
јер ти си цвијет универзума мога.

Фото 1,2: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李