Моја смрт не рђа
она увек чиста обилази
око мога правог мира

Моја смрт дубином
очи оживљава и мисао вага

Моја смрт из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага

Фото: Јесен у Тијању; ВП

У пролеће кроз шуму, у јесен жутом долином,
У подераном капуту, пролази, са виолином.
.
Далеко се прочуо славни Ветров Оркестар
У коме свира пруће и голи зимски честар.
.
Он увек гуди песму стару двеста столећа
И те се песме човек сасвим нејасно сећа.
.
Ту тужну песму Ветар нипошто, никад не мења,
Ту свирку вечног сећања и вечног пролажења.

Фото: Ветар; Википедија

Како да верујемо човеку кад претке држи у кавезу, а потомке у неизвесности.

Слободан човек мисли шта хоће, а једе шта има.

Људи су прво били браћа. Касније су постали једнаки … Слутим да једнога дана човек човеку неће бити ништа.

У праву је само онај који то не мора да доказује.

Кад два полицајца играју шах, који ће пријавити резултат.

Док је човек био мајмун дрво му је била отаџбина.

Волите мале људе и играјте се њима.

Срећем намрштене, тужне, зле и несрећне људе. Често ми се причини да су то све самоубице којима је неко платио да живе.

Фото: Псссст; Википедија

Сутона једног сненог
под мојим ногама
шушти лишће ове јесени…
Златна ме боја подсећа на Дом…
Како је све дивно у овом трену!
И прича ветра у крошњама,
и трепет лишћа
у одсјају залазећег Сунца,
милина у души
и Земља под ногама
што кораке осећа…
И Срећа што Љубав је само
родити уме

Фото: Тијање, јесењи пејзаж; ВП

Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица
Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше
Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…
Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси
Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила
Котража је преживела краља, самоуправну прелест
Њихови губари су били увек били ту, јели лишће
Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла

Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода
Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду
Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив
Оболео му желудац, није могао да превари велики град
Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови
Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа
Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији
Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери

Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове
И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи
Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити
Котража! ја сам рођен близу! Чесма! Каменом бих је погодио!
Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу
Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу
Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица

Фото: Чесма у Котражи; ВП

испружена рука у глиб и у тињу
трепће мутно око иште милостињу

славим и ту грешну и ту празну руку
свако од нас ћутке дрхти своју муку

са џепом од ветра и кућом од дима
још изврћем душу и понешто рима

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом

Фото: Сеоска кућа; Википедија

Постоје ствари. које не знаш, а знаш да их не знаш;

Постоје ствари. које не знаш, а не знаш да их не знаш;

Постоје ствари, које знаш, а знаш, да их знаш;

Постоје ствари које знаш, а не знаш да их знаш.

Из ствари, које знаш, а не знаш да их знаш,

рађа се твоја најдубља Вера – чије је лице твоја Душа;

а чије је наличје твоја Судбина!

.

–Приредила Верица Стојиљковић-

Путују.
Одлазе.
Неко се окрене,
а неко закатанчи
и сећања.
.
Владико,
Ти би живео у паклу
само да се Срби врате Богу,
А ја бих с тобом
само да се
врате.
.
Улица Карађорђева,
лопта и жмурке предвече,
још ме мајчин поглед пресече
пред покислим вргањима
док спуштам главу.
.
Владико,
Ти знаш да Срби
Све дугују Христу
И кад лошији су него
пред Косовом.
.
Улица Карађорђева,
неки сновиђени људи
и пустош у душама,
Чију цену још ни ђаво
није срачунао.
.
Владико,
Свезани смо и
идемо куд нас коноп
води или кундак гони
– изгубљени јагањци.
.
Путујемо.
Одлазимо.
Осврћући се
за сваким катанцем
којим смо поробили сећања.

(Госпођиндан, слава града Ђаковице)

Фото: Град Ђаковица; Википедија

Кад приметиш сваки грч, сваку нову бору
Сваку слутњу, бол ил’ срећу у нечијем оку
И у осмех сакријеш сваки свој јед и мору
Речима замаглиш сопствену рану дубоку
Човек си у ћутњи већи него у разговору
.
Осетиш горчину дима из луле без дувана
Опори задах свега што међу вама стоји
Додири хладне руке — чекани целог дана
Из заљуљане колевке наде што их сан доји
Још док безумно јава пада на дно бездана
.
Док слушаш нечије кораке на старом друму
Питаш — да ли си поново жив, а опет празнина
А међ вама илузија врелих пешчаних дина
И ноћ од црних бисера која вам беше на уму

Фото: Црни бисери; Википедија

Лежим на откосу миришљавог сена,
слушам жубор реке, што кроз врбак тече.
На заласку сунце, ватром жари небо.
А зрикавци, песмом, успављују вече..
Простором, звездама, по мору безкраја
.
Дивим се сликару небескога платна.
У мислима пловим путевима снова.
Простором, звездама, по мору безкраја,
Месецу што штрчи изнад јабланова.
.
Посматрам то море са безброј бродића,
што се усидрени на таласу клате.
Светионик стари додирну ми лице.
Осећам му руке, зраке умиљате.
.
Благи поветарац пројаха кроз гране,
осташе јаблани, горди, у самоћи.
Пожелим да вечност поприми обличје,
мирисних откоса, топле летње ноћи.

Фото: Летњи дан; Википедија