Лежим на откосу миришљавог сена,
слушам жубор реке, што кроз врбак тече.
На заласку сунце, ватром жари небо.
А зрикавци, песмом, успављују вече..
Простором, звездама, по мору безкраја
.
Дивим се сликару небескога платна.
У мислима пловим путевима снова.
Простором, звездама, по мору безкраја,
Месецу што штрчи изнад јабланова.
.
Посматрам то море са безброј бродића,
што се усидрени на таласу клате.
Светионик стари додирну ми лице.
Осећам му руке, зраке умиљате.
.
Благи поветарац пројаха кроз гране,
осташе јаблани, горди, у самоћи.
Пожелим да вечност поприми обличје,
мирисних откоса, топле летње ноћи.

Фото: Летњи дан; Википедија