Можда ћеш једног дана

одолети времену које нас радваја

и зауставити све у неком лепенском облутку

да приповеда историју наших вечери

између првог слова у троуглу космичке моћи

и спиралног била народа

који још трага за коренима.

Девојчице драга пупољку моје гордости

једина преостала богињо мудрости богињо љубави

небо је поцепано

континенти се померају

свет гори

и рађају се немоћни богови.

Путујем али те не остављам

посматрам сасушена стабла и усахле реке

суморно рађање сунца

у великој сеоби и бесмисленом бекству.

Свет гори свет ишчезава

у незнању у болестима у свеопштем лудилу.

А ти

можда ћеш ти једнога дана

али можда ћеш

јер те не остављам

јер си друга половина моје речи

кадре да поврати светлост

речи која је љубав

али која је љубав

али која је љубав

једино насушно спасење

овог света у распадању.

.

Р. П: “Оптужујем ћутање“

Душу ми раскрили ноћашњи сан – бљесница

Јутрос сам најпре оживео све своје цртеже

Потом препливах целокупну жеђ и метеже

Рани доручак – качамак сладак као чесница

.

Испевавам нову песму – речи се мрешкају

Проучавам малу кап да цели Водеан видим

Сецкам духом ћелију да Универзум упознам

И размишљам како ће воде да нас отрескају

.

Око подне сам ватром добро опрљио руке

Вадећи жар птицу из таме хора – рука бриди

Ходом моћи хитам према Вечности без муке

 Заостаје време Безкрај се к’о светлица види

.

Хеј благице моја кроз јаде и страхове прођи

Немој више одједном два-три коња јахати

Ходом моћи – трчи испред времена и дођи

 Почнимо сребро од врана и гаврана брати

.

Из огледала ме загледа црн и веђест човек

Од силне топлоте њеног осмеха и љубави

Васцели дан ми звони медни звоник у глави

Пишем читам тихујем – не престаје тај одјек

.

Када паднемо у проблематичарницу живота

У трену су душице духице и свестице снене

Не помаже бауљање испод свечевог кивота

Помажу будна свест и чисте артерије и вене

Писао сам о томе да структура азбучног низа представља коло Године представљено у 5 самогласника (А, Е,  I, О, У) између којих се налазе по 4 сугласника чинећи скупа низ от 16 сугласника између А и У, дакле укупно 21 слово. Једини наизглед изузетак у сугласничком низу је слово И (дуго И, иже) које данас читамо као самогласник али се некада читало и као ји, ј (из чега је глас ј у руској и бугарској азбуци добио облик и) тако да опет има својство сугласника. Поређани овако,  самогласник + 4 сугласника чине једну четвртину Године. Свака четвртина Године представља један от удова Господа. Горњи, летњи, небески део Године су руке, а доњи, зимски, земаљски су ноге. Тако имамо две шаке и два стопала где су палчеви обележени самогласницима а остали прсти сугласницима. Крајеви Године су окренути један другом као одраз у огледалу а врхунац или средина Године је представљена гласом/словом I. Tо изгледа овако:

АЗЪ

боукы

вѣдѣ

глаголи

добро

.

ЕСТЪ

живѣте

sѣло

земліa

иже

.

I

.

како

лiодиіe

мыслите

нашь

ОНЪ

.

покои

рьци

слово

тврьдо

УКЪ

Овде видимо једну савршену симетрију и смисао структуре азбучног писма. Слова ф, х, ц, ч, ш су настала касније јер су гласови за њих настали као варијанте неких от већ постојећих 16 сугласника па су стога и у азбучном низу заузела место након кола Године относно након слова ук. Слова/гласови ћ и ђ су настали још касније и нису својствени свим словенским језицима. Укупност првобитних слова чини број 21 који даљим сабирањем (2+1) даје 3. Сабирањем цифара броја сугласника 16, (6+1) даје број 7. И 7 и 3 су врло важни духовни бројеви присутни у скоро свим културама и традицијама.

Ипак, званична наука каже да смо ова слова, писмо и писменост добили у наслеђе от стране Грка. Хајде онда да видимо какав смисао крије грчки алфабет.

Грци су свој алфабет наследили от Феничана 800. г. пне. Александријски граматичари тврде да је првобитни алфабет садржао 16 слова, док је по Аристотелу садржао 18 слова. Грчки алфабет је свакако от почетка садржао 5 сугласника (А, E, I, O, Y) а хајде да видимо шта је са сугласницима.

Структура грчког алфабета је от његових најранијих дана врло блиска структури азбуке. От слова I (ιωτα) па до Y (υπσιλον) структура је истоветна азбучној: I, Κ, Λ, Μ, N, O, Π, Р, Σ, Т, Υ. Проблеми се јављају на источној, узлазној страни алфабета.

У алфабету, у првој четвртини, између А и Е имамо свега три сугласника (фали четврти). То су В, Г, Δ. Грци су при преузимању феничанског писма вероватно превидели чињеницу да се слово В/Б двојако чита и пише. У савременом хебрејском писму – највернијем наследнику феничанског писма, слово бет – ב чита се са тачком као б а без тачке као в. И у ћирилици видимо јасну графичку блискост слова Б и В које разликује једна цртица. Иста ствар је присутна и у индијском деванагари писму где једна цртица разликује слово В – व от слова Б – ब. Из нејасних разлога Грцима је друга варијанта слова В промакла при састављању свог алфавита. Данас се оно једино чита као глас в. Научни стандард за изговарање старогрчког језика успостављен по Ерасмусу у 16. веку, говори да се грчко в некада изговарало б (вита/бета) но како сам Ерасмус није био грк и како је живео давно након времена Античке Грчке, многи савремени научнициу сумњају у тачност оваквог изговора. Постоје изгледи да се грчко в отувек и читало као в али то је сад друга тема. Чак и да су грци у древности своје в читали двојако, о томе нема трага.

Између слова Е (έψιλον) и I (ιωτα) се по александријским граматичарима првобитно није налазило наводно ни једно слово али разлог тој тврдњи је сматрање слова F, Z и H  знацима придисаја (F, H) и дуплим сугласницима (Z – ΣΣ). Слово F се изговарало као в (првобитно као  w) a H je био знак јачег придисаја (као х без гласа) који се додавао другим словима по потреби (ПH, KH, TH) от којих су касније настала слова Φ, Χ и Θ а слово H је почело да означава дуго е. Све у свему у другој четвртини алфавита се налазило четири сугласника (као и у азбуци а по угледу на феничанско писмо): F, Z, H, Θ. Стари граматичари тврде да је слово Θ касније убачено а да се првобитно

записивало ТH (иако у најстаријим записима нема овог облика а у феничанском писму се от вајкада налази парњак слова θ – тет 𐌈). Дакле не рачунајући θ овде имамо три сугласника.

Глас ж не постоји у грчком језику па стога ни слово блиско азбучном слову ж не постоји. Дигама – F је слово које би отговарало азбучном ѕ. У грчкој бројчаној скали дигама означава број 6 али се записује алтернативним обликом Ѕ. Затим долази Z које отговара азбучном З а потом и H које отговара азбучном И. Како слово ж изостаје из алфавита, овде долази до мимоилажења у относу на азбуку за једно слово. Ипак зхваљујући слову θ (које се наводно уводи касније у алфавит) правило о четири сугласника између два самогласника је у алфавиту између Е и I задовољено с тим да су мало испремештани у относу на азбуку. θ је смештено између H и I.

Стандардацијом алфабета, усвајањем Јонског алфабета у 5 в. пне слова ξ и ψ најзад замењују гласове КС и ПС и постају стандардни део алфабета. По угледу на феничанско слово самех, грчко ξ заузума место између N и О што ремети симетрију алфавита.

Слово ς – копа, чији је парњак феничанско 𐌘 – коф и азбучно черв (о чему сам већ писао) поново по угледу на феничанско писмо руши симетрију свештеног писма и у Еолском и Дорском алфавиту заузима место између П и Р. Азбучно ч је с друге стране смислено смештено међу крајња слова азбуке како сам поменуо горе. Како грци нису имали посебан глас за слово копу, већ су га изговарали к попут капе, оно је брзо изашло из употребе.

Слова х, ф и ψ су смештена на крај алфавита.

Након свега реченог, грчки алфавит између слова А и Y чини следећу структуру (слова у заградама су она која нису више у употреби) :

АΛФА

βιτα

γαμμα

δελτα

.

ЕψΙΛΟΝ

(διγαμμα)

ζιτα

ητα

θητα

.

IOTA

καππα

λάμβδα

μυ

νυ

ξι

ОМIКРОN

.

πι

(ςοππα)

ρώ

σίγμα

ταυ

YψΙΛΟΝ

Дакле, структура је нарушена. Да не помињемо да називи грчких слова немају никакав духовни значај (ни значај уопште) насупрот именима и значењима слова и гласова азбучног писма.

Да ли су Словени осмислили структуру  и уредили своје писмо у 9. веку боље и смисленије него што су то могли антички Грци и Феничани? Како су могли „неписмени“ Словени да препознају смисао древног писма ако су га наследили от Грка који га очигледно никада нису ни познавали?

При питању порекла словенске писмености често се превиђа чињеница да су Словени живели и као Ромеји – учени, писмени и школовани грађани Ромејског Царства који су користили и грчко писмо и језик. Цар Симеон се школовао у Цариграду, о солуњанима Кирилу и Методију и да не говоримо. Ако су Кирило и Методије заиста они који су први саставили азбуку онда они никако нису могли бити Грци али Ромеји да – Словени као грађани Ромеје. Ту су и многи римски императори словенског порекла међу којима је и Јустинијан Управда обновитељ Источног Римског Царства. Грчко уставно писмо 9. века чији изглед носи старословенска ћирилица, могла је бити развијана управо от стране Словена који су познавали суштину писма и значај идеје слова. Након озваничења словенског писма и језика и словенског ослобађања от утицаја грчког свештенства унутар Бугарске државе за време цара Симеона, Грци почињу да развијају минискулни тип писма који је толико другачији от уставног да се може сматрати и посебним писмом. То говори да се Грци нису везали за изглед уставног писма 9. века јер у њему нису видели неки посебан значај (нису га разумели јер га вероватно нису они ни развијали) – а тај изглед је до дана данашњег остао изглед старословенске црквене азбуке – ћирилице.

У структури свештеног писма видимо и нешто што би могло такође бити порука из древности а упркос присутности и у грчком (етрурском, латинском) алфабету, разумљиво је само на србском, словенском језику. То је низ слова П, Р, С, Т који чине реч прст. Ово управо наводи на горе речено – да су слова Године прсти Господа Бога. Да не буде да ја овде нешто умишљам – идеју о удовима Божијим унутар писма/календара изнео је први Херман Вирт на основу чијег предања сам и открио духовни систем унутар Азбуке. Вирт се додуше никада није бавио словенским писмом, него нордијским рунама што само потврђује истинитост његовог предања и система који крије азбука.

Литература:

E. A. Sophocles

„History of the greek alphabet“,

Chrys C. Caragounis

„The error of Erasmus and un-greek pronunciations of greek“ ,

Петар Ђорђић

„Историја српске ћирилице“,

Александар Дугин

„Хиперборејска теорија“.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 35-ти наставак)

Кад слушам шумове, језике трава, дрвеће,

ветра и недосегнутог сна;

све звуке што сличе њеном гласу

од птица и пролећа

белом као водопад.

И неразумно понављам радости

и туге, сулуде речи

пуне бездна,

док се облачје спрема

(а ничег да то спречи),

да поруши, у часу

ове јадости

што не могу сам, јер све пад

за падом, у таласу,

стропоштава се на моја рамена.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Судбоносног летњег дана

око поднева,

купала сам се

на месту скровитом

близу извора,

огртала се таласима,

поигравала капима,

изнутра се омивала

водици певала.

Када се наситих,

пођох,

о траву запех,

падох на руке снажне!

Осетих топот дивљине!

Таласе топлине!

Букнуше ми образи!

Осетих дубином себе:

то је ОН

Ловац мој

Љубав и страдање!

Све је после било

као у сну.

Foto: Nova. rs

Пуст од пустоловина,

имам кошмарне визије у сновима.

.

Ништаван од ништавила,

гнушам се и целог живота борим

против друштвених норми,конвенција и правила!

.

Неразумљив због филистарских неразумевања,

певам неразумљива,чудновата певања.

.

Стопиран од сувишног, претераног стопирања,

Уморан сам од лажних маски и вечитог скривања.

.

Антисив од сивила свакодневнице,

Лутајући зарађујем дневнице.

.

Безначајан од безначајности

на овом безначајном свету,

поставши песник,

направих катастрофалну штету.

.

Гушим се у месту у коме робијам,

као да је пуно имагинарног дима.

Тако ми Морисона Џима

и Сергеја Јесењина,

велики сам изрод али нисам сировина.

У вече румено

рађа се цвет звездане прашине

Тад отворе се двери

вечности тишине!

У вече румено стојимо

радости да сведочимо

лишћем Првохрастовим обучени!

порођени цвет да имендарујемо!

УЛИШТА (алб. Ullishta) је село у области и округу Елбасан, положај 41°08’14.8″N 20°08’44.5″E.

        Мада је на званичној албанској табели савремених насеља уписан назив Ullishtaј да би се добио гегијски суфикс –ај, на интернету се уопште не користи тај облик, већ Ullishta (Улишта), са српским и јужнословенским суфиксом –ишта. Улишта или уљишта је стара реч на јужном словенском простору за кошнице и пчелињаке. Та реч се више не употребљава. Село је вероватно добило име по пчеларству као важном занимању његовог становништва.

 (Види УЉАНИК иза.) Иван Јастребов, Стара Србија и Арбанија, Службени гласник, Београд, 2018)

Човек је тврдоглав као и увек, држи се прошлости, конзервативан и веома болан да прихвати промене, како у животу тако и у друштву у целини. Али долазе промене, посебно у Русији,. Народни говор и жеља да се живи истинито, хумано. Моралне вредности које намећу и религија и филозофска струја су увек и у свако доба дочекане у свету, сећајући се савеза предака. Светли људи су генерално несебични и не јуре за великим новчаницима, отпорност им је непоколебива, а када нешто почне да прети, људи дижу главу јер нема даљег повлачења, то је поента. Власт не треба да се игра са судбинама народа. Тренутно људи се узбуњују и пажљиво посматрају шта се дешава, само мали скок у колективним умовима народа и пламен ће избити, чисти све на свом путу.

.

Текст у оригиналу

Человек как всегда упрям, он цепляется за прошлое, консервативен и очень болезненно принимает изменения, как в жизни, так и в обществе в целом. Но изменения грядут, тем более в России, где уже каждый человек не принимает решения властьимущих. Нельзя недооценивать народной молвы и желания жить по правде, по-человечески. В миру всегда и во все времена приветствовались нравственные ценности, навязанные как религией, так и философскими течениями, помня заветы предков. Светлые люди, как правило, бескорыстны, и не тянутся за большим кошельком, их устои непоколебимы, и как только что-то начинает угрожать, люди поднимают головы, так как дальше отступать уже некуда, суть в этом. Не стоит властьимущим играть с судьбами людей. В настоящее время люди насторожились и пристально следят за происходящим, достаточно небольшого скачка в коллективном сознании людей и пламя вспыхнет, сметая все на своем пути.

Једанпут се Наде возио с директором Задруге, Милисавом, државном фићом. Ондак су ти државне лимузине имале црвене таблице. Кад су били на

Царевића брду, стоји поред пута Гина Неђељкова. Удесила се и маше директору еда би овај стао да е повози. Шћела д-иде у Гучу да купи неке марде и д-узгредно прозумба каишове на кондурама. Милисав јој одмане руком и прође.

Кад је сјутрадан Гина дошла онамо школи, срети Милисава и укори га:

– Ти мене не шће да станеш јуче да ме повозиш, но идок пешке чак до Гуче. Пуче ми цео дан. Могла сам сто послова виђети.

– Па откуд сам ја знао да ћеш ти у Гучу.

– Па јеси виђо да сам ти машала руком?

– Јесам. Мано сам и ја тебе.

– Па јеси ми мано, ал ниси стао да ме повозиш.

– Веруј ми, јесам виђо да си манула, ал нисам чуо што си манула.