Не плачи !

Једном, а доживећеш то доба,

Ходаће Земљом  радосни људи,

Говор ће им бити љубавни,

А шапат од ветра јачи!

..

Једном, а доживећеш то доба,

Ходаће Земљом звери

Без страха од људи.

И разумеће  песме птица,

И важност лептировог праха,

И потока и река хуј!

..

Једном, а доживећеш то доба,

Садиће људи дрвеће бројно,

И разумеће сваку његову реч!

Не плачи!

Сећам се

Како смо

Љубав водили

.

И да сам се

Као ватра

На њега бацала

.

Била му

И робиња

И богиња

.

Док ме мамио

Излуђивао

.

Смејала се

Као луда

И кишницом

Снова

Умивала га

.

Док ми је ноћ

Из очију вадио

А срце које је

У далеке ћутње

Отишло

Капима утехе

Враћао

.

Свега се сећам

Имена његовог

Никако да се сетим

ПРИРУЧНИК ЗА

СВЕ И СВАШТА

.

МА ЈАШТА

.

ОВАЈ ЛИСТ НЕ ПРИПАДА ОВОЈ КЊИЗИ,

ОВДЕ СЕ СЛУЧАЈНО ЗАКАЧИО.

1

Сажетак сажете приче о свему и свачему која погађа у центар мете а центар њене мете је све.

Погађајући у центар не промашује ништа а Ништа је и најважнији део ове приче.

Ова прича не прелази границе игре која има нешто што ниједна друга игра нема и не препоручује се деци која нису одрасла.

Кроки насликан речима:

Човек је избачен из Божанског света у змијски свет где је одмах био раскомадан на људе који су само могли да сакупљају негативна искуства. Избачен је из света у коме влада закон једности у свет у коме влада закон мноштва.

Какву-такву целовитост је сачувао ослањајући се на род и сећајући се праотаца.

Међутим све је по Божјем плану па и ово, избачен је из Суштине да би освестио Суштину у себи.

Оставши без Суштине људи су остали без свог живота јер је Суштина извор нашег живота. Нашавши се у змијском свету, свету ствари и слика Бића, одмах су добили замену за њихов

2

живот, добили су цивилизацију која је сада била извор живота за њих. Цивилизација није за човека нити је од човека.

Све што није за човека за људе је отров који изазива зависност и од њих прави наркомане.

Оно што није за човека је грех јер слаби људе.

Цивилизација је мноштво разапетих мрежа којима се лове лабудови и претварају у пачиће, а од лабуда може испасти само „ружно паче“.

За живот у змијском свету људи су добили додатну опрему, развио се кукољ.

Кукољ је превладао и наши Небески Родитељи шаљу Христа да раздвоји жито од кукоља.

Он је освестио Суштину у себи и захваљујући томе могао је оно што људи нису, преузео је све грехе света на себе.

Људе је ослободио кукоља али га није искоренио ради притиска који је неопходан за буђење.

Код другог Христовог доласка „кукољ се у пећ баца“.

Христ је отишао до краја, до крајњих тачака, прешавши границе цивилизације, открио тајну крајњих тачака и рекао:

„Ја сам победио свет“. ( свет или цивилизација)

У крајњим тачкама свако се лако ослобађа зависности и може се урачунати у излечене зависнике од цивилизације.

3

Свако ко живи на селу опажа колико се лакше живи у граду и многи беже у град. Они који остају помишљају да су закопани у селу а да живот пролази мимо њих.

Живот је антиматерија, уноси лакоћу у материју, а у граду се покреће много више живота него на селу, али када се нађу у граду више га не могу напустити иако виде да ту пропадају.

Пропадају а све им се чини да напредују.

То је општа и тиме сакривена наркоманија, јер то није живот за човека.

Све фазе кроз које је прошло човечанство током хиљада година, сваки појединац прође у скраћеној верзији до педесетих година свога живота и до тада су људи гурани кроз живот по матрици човечанства а од тада живот каже видео си како треба па хајде сада сам и уместо гурања нека те води свест. Људи обично нису гледали како се живи већ су углавном гледали како да зараде и потроше новац и почну да шлајфују у месту и то називамо старост. Смрт тада дође да омогући нови почетак, враћа у први разред, претвара старца у дете.

4

Они који хоће да живе, хоће да наставе свесно, почињу у истом животу, без помоћи смрти, почињу од детета али као одрасла деца.

„Ако не будете као деца нећете ући у Царство Небеско.“

На том путу се не можемо изгубити ако знамо пратити трагове јер је Христ њиме већ прошао. Али то није само свесно пролажење путем којим се човечанство хиљадама година пробијало, то има и један потпуно нови моменат за који човечанство никада није знало. Уз тајну крајњих тачака, освешћене Суштине у себи, овај пут задржава границе али му се придодаје и неограниченост, праху се додаје дах.

На крају свог пута, приликом првог доласка, Христ је рекао:

„ Немојте жалити што ја одлазим јер када не бих отишао не бих вам послао Утешитеља (Светог Духа) да вас свему научи.“

Утешитељ нам предаје Свезнање које је у сваком погледу утешно за све јер изражава Савршену Хармонију.

Са овим Знањем нисмо више на путу већ на линији.

То како је его који не зна препустио управљање егу који зна, како смо добили прилику да будемо оно што треба да будемо а до чега не бисмо дошли ни за милион година размишљања и медитирања,

5

како имамо прилику да изађемо из затвора коју нема ни „кнез овога света“, шта постајемо на крају одрастања одраслог детета, шта је унутрашња страна путовања, исхране и светлости, остаје да се види у виду сажете приче која следи.

6

*

В.П: У неколико наредних наставака СЖ ће објављивати врло интересантну духовну поему Момчила Игића – СавршенаСуштина.

Живот већине људи планете Мидгард Земља

Говорим о свакодневном распећу од Правила

Наличи на дечју игру коју смо весело играли

У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

.

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!

Свакодневница сива чека ко војник на стражи

Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!

А дани иду слични као једнојајчани близанци

.

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим

Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!

И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!

И она – разапета тражи речи да мене подигне

.

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника

Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати

Враћамо се предвече уморни од посла и газде

Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

.

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму

Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха

И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут

Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

.

У нашим душама нешто је препукло излетело

Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева

Спремно крећемо на другу страну воде и ватре

Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Поред мене река трабуни и спава

Уљуљана позним тичијим цвркутом.

Ноћ уза ме ступа и свиленим скутом

Сјајне капље руни са процвалих трава.

.

Како топло шуми њен краљевски вео

Пун свитаљка јасних, чезнућа и сетâ,

И запиње лако за гране дрветâ

И мак црвен што се по стазама сплео.

.

Како ли ме грли и целује мило!

Кô на дажди класје, кô различак плави,

Ја дршћем уз њеног срца топло било.

.

Све тако, крај реке, греје ме и крепи,

А кад бела зора с песмама се јави,

Кући носим пуну прегршт звезда лепи’.

Од срца срцу реч је потекла

немуштим језиком емоције.

Таласом светлосног невидела.

Нечујним оречењем Астралије.

..

Слаткопојно осијање речи

пецкави трепет зажацка у мени

па пламно букну у слике речи

којим свест моју својом замени.

.

Молих се некад Оцу светлосном

да моја мисао даром потекне:

Да читам мисао брату вољеном

и моја у братску да се прометне.

.

Умом се слио дар љубави

будећи разум срца мога.

Од једносмерја дух се избави

и видех мишљу што тече кроз Бога.

.

Оваплотило се неразделно.

У бајци живота немогуће.

Стварност Истине осија будно.

У Духу светом нарастајуће.

Могао си остати заштићен грбом,
што сажима непомрачну славу племства,
уживати вечност над књижарским гробом
митова и вера, уз научна јемства…

.

Ти пак јуриш пустињом зла што се шири,
насупрот стихија доба пропадања.
Гоне у теби демона, кажу  жбири,
а нишане твоје  сунце усправљања.

.

Ти доносиш свом народу животни дах    
од искона, да га снажи под опсадом
сила незаситих и нанесе им крах,
наоружан божанском  вољом и надом. 

.

Кажу да си  близу,  све су краћи дани,
достојна претка бори се твоја раса,
опет Крајишници, борци изабрани
у бој ступају пут европског спаса…

Љубав не може да се зна.

Љубав може само да се живи!

Никакво знање о љубави,

не може да роди љубав.

Једино осећање и живљење љубави –

рађа све љубави!

Разлика између живљења љубави,

и знања о љубави,

већа је него

између Неба и Земље.

Ки-ја ноћу преде
Месечеве нити,
а дању Сунчеве.
Онда прави прелепе
Невидљиве огртаче
ткајући их
са по два клупка одједном –
једно је Oснова,
друго Потка.

.

У Тииијању . . .

.

Ки-ја и дању и ноћу

склапа мозаик Божје Смислице

развезујући васељенске чворове

Велике Осмице

преко исткане ћилимице.

Из петних жила

црпи се мед.

Из сржних сила

долази вед.

.

Само тихо и скоро нечујно…као када Ладине стопе пређу преко маховине спокојно. И видиш само одсјај светла где она хода, обрисе њених босих ногу а прилику не…не, не виде очи Богињу јер оне су неопране. 

.

Трк! 

.

Воде живе донеси 

рукама пуним воље захвати.

Очи отвори 

полако испери. 

.

Е сад,

нигде се неће звати незвани гост.

Нигде се неће наћи ватрени круг сред белога језера где понекад, понекад плови утва златокрила.

Ма једно перце да ти је њено!

Ал мора дано бити искрено, тихо, намењено. 

.

Из прса бије светло

кад чује се хум живота.

Из духа иде знање,

из душе лепота.

.

Ево ти камен. Од њега биће грумен кремен. Не питај како. Жива у злато и сребро у живо светло. Равијојлин златни прах бисера.

Мало воље, љубави и осмеха…

И стиха… 

.

Чек да Сунце сине!

Месецу речи не даруј

нек се око сада вине,

нек пева Миљанин Славуј.

.

И шта би са златопрахом у ово доба тмине? Да ли ти стопа путем златоправа ходи? Можда дух сред свег мрака те води?

Волиш ли живот и воли ли он тебе? 

Да ли за лет користиш ћилим или ћебе?

Или можда облацима владаш јер тако је то… 

.

Где спава зло?

Где му је корен а где траг?

Ко је твоме срцу драг? 

Сунца зрак?

Поглед благ? 

.

Да, да. 

Да, даааа 

.

Бит по бит док не постане битно.

Игра ми срце. Броји ситно.