Category: All
Лабуд Н. Лончар: Као срна
Као срна страшљива
Маглом огрнута у
Јесењем јутру
Тананим ногама и
Очима великим као мјесец
Кроз недосањани сан
Газиш опало лишће.
.
Прилазиш мом кревету
Прислањаш главу на
Моје груди.
.
Уздах проломи јутро
Које постаде
Један велики шарени цвијет
И са младе необране крушке
Над креветом
Капну суза радосница.

Владан Пантелић: Првоцветка
Прво цветање ове витке украсне биљке
У мојој башти у Тијанији индигоплавој
Донео сам је из Београда малецку и суву
Није давала знаке живота погнула круну
.
Засадио сам је у мали врт мојих предака
Залио водом са Рзава и дао хомео лекић
Уписао црвеним на дрвце поред биљчице
Бројке – за Биљке Вечност и Васкрсење
.
И шапнуо јој да нема умирања и сељења
И да је стигла ту на место благословено
Које јутром златом обасјава Жарко Сјајко
И мило јој запевах ведску песму за раст
.
Ево живе одрасле биљке ево првоцветова
У Духу их даривам свима који желе Љубав
Цветови су живи прецрт цвета наше Душе
А стабло је символ Кристала у корену цвета
.
Благодарим Ти Једини Боже који си у свему
У жутокљуном косу врапцу џивџану и орлу
У зекану брзану белом облаку земљи родници
У Тијанији расцветалој и васцелој Васељени

Прво цветање ове витке украсне биљке
.
И шапнуо јој да нема умирања и сељења
И да је стигла ту на место благословено
Које јутром златом обасјава Жарко Сјајко
И мило јој запевах ведску песму за раст
.
Ево живе одрасле биљке ево првоцветова
У Духу их даривам свима који желе Љубав
Цветови су живи прецрт цвета наше Душе
А стабло је символ Кристала у корену цвета
.
Благодарим Ти Једини Боже који си у свему
У жутокљуном косу врапцу џивџану и орлу
У зекану брзану белом облаку земљи родници
У Тијанији расцветалој и васцелој Васељени
Драган Симовић: Таинство унутарњег
Док сам унутра
све видим познајем знам
.
Али кад исиђем из себе
тада се ничега
одвећ не сећам
.
Док сам унутра
и Бог јесте у мени
и ја у Богу бивам
.
али кад изађем из себе
тада и Бог далеко
све даље гле
од мене бива

Верица Стојиљковић: Волим кад лубеница зри!
Волим кад лубеница зрије!
Тад разлива се сунце
на стотине својих бића
свако уснулу земљу пољубљује !
.
Волим кад лубеница зри!
Тад месец крадом
под лишће јој завирује,
плод шарени милује!

Бранислава Чоловић: Досањај
Мириси неба
и боје раја
укуси тишине
зарони у сјећања кристално плава
љепоте , титрај Нове Земље
прво су створени вода па ватра
свијест па сврха
ВАТРА-АВАТАР
ВОДА-ДАО
изгори па опери
пепео распрши
челик окали
ланене хаљине
њишу се на вијетру
љубичаста сунца и пурпурне зоре
сањај-досањај
17 у зору
33 љета Господњег
испиј вјечност у капи горске росе
јер ту су виле плетенице плеле
соком медним безсмртност одврзле
јелек златни и кошуља бијела
око сјајно
грумен жада из змајевог гнијезда
и мисао златна
створена је
а сад пусти
нека лети
рашицу своју у струку притегни
исциједи пјесму из нектара цвјетног
из звијезда и ноћи
што миришу на бајке
и помилуј њежно
млад голуба сненог
.
Досањај….

Маја Марковић: Над собом
И док ти усне тихо ћуте
док очај мили очај спрема
док анђели над гробом шуште
заспалих ћувара силуета дрема.
.
Тад узми руку, у руци пехар
дохвати горе све твоје мисли
рашири ветар разнесени
и одагнај лоших снова део
.
Обгрли месец и звезде далеке
узми у своје срце цвет
задржи осмех напуклог лица
и лети, лети високо што дуже!
.
Очи су сада далеко боље
усне су сада далеко лепше
мисли су сада на једном брроју
а летиш, летиш високо што дуже!
.
М.М: Збирка – “Пут ка светлости“

Душица Милосављевић: Вилин цитат

И дође да обоји свет бојама красним
у оку се рефлектују светови сви,
чаробница мислима успаванку пева,
време је!
Јесен зри!
Милорад Максимовић: Светло што снива

Зове нас море…
Утихну птице чаробнице
ма само ли мисао о томе дође.
.
Чекање векова
у нашој крви
песме без певања.
.
Искре што не гасну
врело живота
воља изнад свега.
.
Нада коју деца имају
наш чини будним
сред омаме палих.
.
Живот нас зове
на све просторе
где пасу дивљи коњи славни.
.
Зове нас дух
зову нас зоре
кроз Етар једра дижемо.
.
Сила се претапа кроз нас
сред срца зов
из душе искона глас.
.
Зову нас Горе
и небеске луче горе,
над Океаном Звезда стихови роморе.
Мисао, нада, луча и бол
страх и језа, осмех и зној
Љубав и моћ, истина жива.
.
Зове нас вечна песма
кроз све што бива
А ми…ми јесмо Светло што снива.

Анастасија: Жива мисаона супстанца
Оно што људи називају коронавирусом, Владимире, није ништа друго до жива мисаона супстанца. Створена је и покренута енергијом мисли и потчињава јој се. Водиће дијалог са човечанством на језику акције “. И пажљиво погледајте ситуацију. Ова невидљива створења приморала су људе широм света да обуставе своју често штетну производњу, да се изолују у својим домовима и да размисле о својој будућности и будућности читавог човечанства. –

Алекса Шантић: Заборавимо…
Заборавимо слике прошлих дана,
Кад нисмо знали да смо племе исто,
Кад је у руци љут јатаган блистô
Попрскан крвљу братовљевих рана.
.
Заборавимо да смо бојем дугим
Огњишта своја поткопали сами,
Са своје мржње остали у тами
И своје главе спустили пред другим.
.
Заборавимо! Једна нам је мати –
Једно смо стабло а са једне груде,
Па нек нам једна и мисао буде
Што ће нам срцу нове снаге дати.
.
Уз тврда рала нек са њива наши’
Ођекне пјесма јака кô вал брзи,
Пјесма мирења коју туђин мрзи
И као сова сунца ње се плаши.
.
Посијмо сјеме, а да здраво буде,
И Бог ће свога благослова дати,
И једног дана свијех ће нас звати
Да златном жетвом награди нам труде.
.
Гле, свако стабло гранама се брани
Кад дође вјетар да му трга жиле,
Па буд’мо и ми обрана и силе
Земљи отаца што нас хљебом храни.
.
У њој су дивне шуме и захлађа,
Њене су ријеке као небо плаве,
Њена су поља пуна сваке траве,
А здрава лоза слатким плодом рађа.
.
Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,
Па, ако нам је своја мајка драга,
Будимо браћа да будемо снага
И своме добру сазидамо зграде.
.
Што да нас вјере на злу мржњу гоне
Кад наша срца једном ватром бију?
Кад наше мајке покрај чеда бдију
Зар једну пјесму не пјевају оне?
.
Једног смо стабла огранци и грана,
Па не питајмо ко је вјере које;
Ми ћемо учит јеванђеље своје,
А ви се свога држите корана.
.
Заборавимо! Једна нам је мати –
Једна нас земља једним хљебом храни,
Па нека брата брат рођени брани,
И Бог и Алах добра ће нам дати.
.
Песничка порука народима Балкана. 1902. год.

