Стари словенски Божић некада се славио у време када се рађало младо Сунце, а то је време када дан постаје дужи. Тада се рађа и јача мали, сунчани бог, Божић,  Сварожић.

Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса,  новог круга, новог кола, нове календарске године.

И данас су сачувани бројни, народни,  коледарски обичаји и у Србији и у другим словенским земљама, као што је стављање Бадњака/старе године на дрвник, његово пресецање  а потом паљење на огњишту, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“

Слава Коледу, Срећна Нова Година, 7529!

.

приредила текст- Верица Стојиљковић-

 

 

Са сребрног дрвета сија од злата јабука.

Свест признаје само оно што беше, бива и постаје.

Изашао сам у ноћ. Нисам се смејао себи ни другима нити покушавао да се надмудрујем са страним мислима већ сам тихо продужио стазом до реке.

Ту сам чекао да зрак светла долети са месеца и осветли ноћне лабудове и да скине скраму са мојих сећања које бледе па сину, бледе па нестану заувек…док опет наједном на препад не стану преда ме. 

.

Замислио сам да урадим нешто.

 

Узалуд. Није ми се дало. Али опет ме вукло нешто ка сеновитим обалама Истера како га неко још увек назива. 

Мрешкање дебеле воде и ноћни звуци су заустављали свест о свему сем о присутности ту. Где? Па ту. 

Жена је носила посуду на прање ниже доле.

Остаци неке хране и тамне боје сутона су одлазили низ реку. 

Човек је затегао лук и проверавао снагу тетиве. Узео је суд пун црвене боје и њом почео да вагри тај лук и тоболац, чудно празан без стрела. 

И онда је нагло… 

Лепет крила и стотине птица су се подигле Сунцу жарком. Одакле сад оно кад трен раније месец сјаше? 

Где сам то ја? 

Осетио сам кроз ветар мирис река и свеже рибе али ми очи сада гледају у палме које се њишу и певање неких људи у даљини на необичном језику који не разумем. 

Како се слажу гласови…као ниске бисера и како се они тако слажу ја гледам у себе и не видим. Осећам. Дишем. Постојим. 

Затварам очи не бих ли поново осетио познате мирисе. 

Још су затворене и чујем звоно,

близу оно кравље. Отварам их и скоро скачем у страну јер на мене је ишао пуном брзином бизон у трку! 

Равница нема краја а крдо управо тутњи поред мене…и…кроз мене. 

Ко сам ја?

Где сам ја?

Како сам ја?

Зашто сам ја?

Роје се питања а нема одговора и све се претвара у писак!

Тишина. 

Ничега нема и ја не постојим. Како не постојим када све осећам а ничега нема око мене…у даљини видим светлеће искре.

Немам тело, бар га не могу видети ни осетити, све док нисам спонтано испружио руку да додирнем звезде. 

Ње није било али сам је осетио како дира нешто у даљини без краја а делу мене. 

Удах.

Издах. 

Мрак.

Ништа више сада. 

 

Зора је дошла а ја сам гледао у Сунце и слушао песму набујалог планинског потока. Ватра је горела и топао чај ме грејао у рано пролеће негде на планинама западних страна. 

Шта је стварност?

Сан који се живи. Јава која је моја. 

Ватра ми у прстима и пламен сија ка небесима.

Не чудим се. Певам нечујно а арија цео Свемир обавија. Никада се нећу пробудити у мори. Јер јава је сан који творим. 

Гутљај топлине ми даде нову снагу, пут испред мене засија. Искре небројене посуте што јарко светле. 

Да…

Дух ми то мој и душа да – пут златоправа. 

Златна јабука са сребрног дрвета ме окрепила и улила нове снаге за пут којим се сада иде. 

Велики Орао је седео на стени изнад мене. Рашири своја моћна крила којима заклони поглед на све. Кликтај као порука мени „попни се“. 

Винусмо се путем којим не ходе они који не живе. Искре око нас сјакте! 

 

Прав се отвара, Јава радује а Нав исцељује. 

Слава!

 

МОРНАР

Те ноћи када си ми са обале махала,

знао сам да ћемо увек бити

заједно пред Богом.

Зато тихим мислима радости

скупљам речи за песму љубави,

коју ћу ти у луци са брода певати.

„Пружи ми руке као некада,

разапни једра у својим очима,

доплови ми на таласима уздаха,

прелиј се преко мене уснама,

поклони срце старом морнару,

да га у грудима својим заувек задржим,

загрли ме, жељан сам да те опет љубим.“

.

ПРИЧА НЕПОЗНАТОГ ХЕРОЈА

Спознао сам да је сваки дан нови живот и зато верујем да ће сутра бити боље него данас. Не желим да ми прође дан, а да не учиним добро дело, јер знам да не чинећи га губим један од својих живота. Сви смо ми мали богови потребни једни другима, да бисмо давали, а не узимали. Због тога нас је Отац створио, да би нам давао и кроз нас осећао лепоту живљења. У неизмерном благостању, где увек могу да добијем, никада нећу остати сиромах, јер живим у љубави, а љубав у мени научила је да види. Ја вас све видим, ја вас све волим, ви сте у мени колико и ја у вама. Сви и све око нас јесу љубав и нећу покушавати да мењам овај свет, него ћу се трудити да што више поделим оно што видим. Када не будем имао то што мислите да вам је потребно, даћу вам реч која ће вам срце разгалити, а ви ћете ми допустити да уживам у лепоти живљења и спознаји да се Отац поноси мноме. Моја храброст је у вама.

.

Светлост је увек у нама.

А када нам се учини да нас је напустила

и када сами себе заварамо да је око нас све црно,

она се појави изненада, негде у нашој близини,

да нам покаже и осветли пут којим ходимо.

.

Знаш ли, душо моја, зашто сам ја срећан човек? У срцу су ми Бог, љубав и ти. Зато за мене даљине не постоје, јер да постоје, не би било ни тебе, ни љубави, ни Бога, а самим тим ни мене. Нестао бих и растопио бих се у пространству. Али ја постојим, а постојим због вас троје. Мени су раздаљине и даљине нестале из живота када сам у себи осетио безусловну љубав, а да бих њу осетио, поред Бога било ми је потребно да имам некога као што си ти. А ти си она којој увек могу рећи ове речи знајући да ћеш их разумети: „Ти си ја, а ја сам ти, и ту смо ради Бога да бисмо живели у безусловној љубави.“

.

Замолићу твог анђела чувара да ми на месец-два позајми своја крила, па да се ја уместо њега приљубим на твоје лево раме, да пазим на стазе по којима твоје витке ноге газе. Замолићу твог анђела чувара да ми допусти да се уселим у твоје снове, да у њима распалим ватре од којих нећу тражити да горе, већ ћу се њима послужити да ти дневну машту учиним врелом, а ја у њој улогу љубавног учитеља да имам, да те научим како у себи дане са мном да проводиш, осећајући се као да крилима небом летиш.

.

Ти си моја енергетска честица моћи. Када сам поред тебе, или када само мислим на тебе, добијем снагу, да зароним у тајне дубине Васељене, док из мене блистају бескрајни зраци светлости звезда. Ти си мој штит и мој мач, ти си моја љубав, космички сан.

.

Воли себе нежно и ћутљиво, тако да никада ниједну реч о тој љубави преко усана не испустиш и научи како да је кроз очи топлином и сјајем пропустиш, да све оне око тебе жељне њене милости њоме испуниш. Дели другима своју љубав искрено и ненаметљиво и не очекуј заузврат добит, награду ни славу, већ слободно опуштено и радосно ходи по својој животној стази, јер постоји неко веома моћан који вољом Његовом на твоје добро биће пази. Воли себе ћутљиво.

.

Из човека ће увек бистра суза потећи ма колико блата било око

њега и на њему. Бог је сузу тако створио да би човек схватио да

му она душу чисти, срце омекшава и снагу очвршћава.

.

Стрпљење је најбољи партнер за љубав. Средњег је рода и зна да буде наивно као дете, а за човека не постоји у животу ништа приближније Божанској љубави од љубави човека према детету. Зато стрпљивог сâм Бог венчава са љубављу.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Фото: Пол Гистав Луј Кристоф Доре – Морнар на јарболу у олуји

Осмех без речи

Стихове зором твори

Ка дану сунца

.

Јутарња мисао

Лењошћу одзвањаше.

Топлина тела.

.

Цвет горчице

Мрзовољу изненадну

Лаком начини!

.

Прегусте мисли

Непрекидне, пролазе.

Бели кестене!

Када је Свевишњи изкорачио из Празнине поставши АЗ (свестан Себе), покренуо је таласе пра-тварних вода које су произвеле звук ОМ (WМ). У одразу пра-тварних вода Свевишњи је почео да се огледа – отворио је своје очи дајући светлост свом отразу. Огледајући се из сваког следећег угла обода Своје свести Свевишњи је Себе изпољио у множтво Својих облика. Заљубљујући се у сваки следећи Свој изпољени облик (заборављајући да су то у питању само Његови отрази) Свевишњи је плодио Материју стварајући светове док није створио читав Свемир. Ово изпољавање Свевишњег у створене светове познајемо као Велики Празак (ПРА-АЗ-АК).

Након Свести као прве изпољене вибрације Свевишњег, следећа изпољена вибрација је Звук – БУКИ а за њом и Светлост – ВИДИ.

Словенско предање (Дети Сварога – Татјана Бујанова) овде говори да је Род унутар златног јајета почео да сања и заљубивши се у своје снове створио Љубав којом је пробио љуску златног јајета створивши светове.

Трећи стих библијског Постања (стрслв) на то има да каже: И РЕЧЕ БОГ ДА БУДЕТ СВЕТ (светлост) И БИСТ СВЕТ.

Овај ступањ стварања отговара азбучним словима БУКИ и ВИДИ која припадају истој равни.

Слово БУКИ се  данас често међу неопаганима који се дотичу Азбуке погрешно преименује у БОГИ јер она по њима тобоже означава богове. Слово БУКИ не значи богови (множина от бог на старословенском гласи боѕи а не боги) већ значи БУКА и то бука Великог Празка относно огроман ЗВУК као прва вибрација након свести от које су саздани светови. Свака вибрација је звук (чули га ми или не) који се у духовним наукама углавном назива водом (јер таласа – трепери). Тек на отређеној густини треперења звук постаје светлост а светлост даље постаје етер, ватра, ваздух итд. Да је Буки звук показује и сличност речи БУК – ЗВУК – СЛУХ – УХО. Реч Бог је могла једино произаћи из Буке, не обрнуто. Како свако слово има своју вибрацију и свој звук, други назив за слово је управо буква. Енергетске вибрације букви су се урезивале у кору дрвета које стога носи назив Буково дрво. Букве могу бити богови у смислу да су оне представе природних начела којима је подређен и човек. Буки означава и знање које примамо СЛУШАЊЕМ као наУК – УЧИТИ – УШИТИ – СЛУШАТИ. Овакво знање се на санскрту зове ШРУТИ (чути). Чути је метатеза от учити.

Слово ВИДИ (на икавици) или ВЕДЕ (на екавици, мада се често каже и ВЕДИ) означава ВИД относно светлост. Божији Вид је светлост от које су саздани светови. Након звука, светлост је прва следећа вибрација изпољености Свевишњег. Веде су и знања – оно што се види то се и познаје. За чисту свест је довољно да ВИДИ да би ЗНАЛА. То данас углавном није случај. Искуство чисте свести код савременог човека је реткост због загађености свих врста. Казивање, говорење знања зове се ПОВЕДАЊЕ а прича о ономе што је било, што је виђено ПОВЕСТ. Облик слова В је представа два ока што је још јасније у глаголичној варијанти где оно представља два ока и нос. Светлост је бела, стога вид узима значење беле боје у германским језицима (white, hvid, vit).  Како је све саздано от светлости, вид у латинским језицима узима значење самог живота (vita, vida).

„Бог рече: нека буде светлост“ – Божја Реч је звук који моментално ствара (БУКИ) и у овом случају створила је светлост (ВИДИ). Реч тече као река јер је саздана от пра-тварних вода а покренута је Вољом Свевишњег. Зато су Свест (А), Звук (Б) и Светлост (В) три пра-елемента от којих је саздан Свемир. То је тројединствена животварна сила Свест/Звук/Светлост или АзБукВеда. У прва три стиха Постања објашњено је дејство ова три слова Азбуке – А, Б, В.

Ширење Свевишњег у изпољени Свемир је Велики Празак Свести/Звука/Светлости. Када нешто ПУКНЕ оно БУКНЕ – направи буку. Свака експлозија се састоји от буке и бљеска светлости. Експлозија Великог Празка је експлозија оргазма Свевишњег којим је Он оплодио Материју створивши Свемир.

Слова Б и В у Азбуци стоје на истој равни. Слова Б и В у многим древним писмима представљају две варијанте једног слова (јеврејски алефбет, индијски деванагари и некада старогрчки алфабет) па се стога пишу врло слично. То је и један от разлога због чега се ова два слова најчешће замењују у речима индоевропских језика. Међутим један догађај је томе посебно допринео. Наиме, при преводу јеврејског Старог Завета на грчки језик у 3 в. пне. преводиоци су занемарили читање хебрејског БЕТ као Б (што отређује присуство тачке у средини слова) из разлога јер су Грци већ тада изгубили двојако читање своје Бете относно Вите па су јеврејско БЕТ на сваком месту преводили као В (које се тако чита само када је без тачке). Касније када се овај грчки превод користио за превођење на латински, с обзиром да се азбучно (и грчко) В у латиници чита као Б, свако В из грчког текста је постало латинско Б. Тако имамо сада варијанте Бабилон (лат) и Вавилон (грч) док је рецимо изворни хебрејски облик: Бавел.

Како је словенска азбука наследила грчку бројчану скалу, број 2 се обележава словом В (које је једино обстало у грчком алфабету док се Б као знак изгубио па се данас записује са МП) док се слово Б у бројчаној скали прескаче. Прасловенско В се изговарало као енглеско W, дакле без спајања усана. Док је глас Б представа буке он се изговара са тврдо спојеним уснама (када нешто пукне кажемо БУМ или БАМ). В је касније прешло у савремени глас В док је на неким местима постало У (унутар – внутар, укус – вкус итд).

Зрак стварања се очитава и у човеку једнако као и у Свемиру (јер смо саздани по лику Божијем). Слова Азбуке говоре и о вертикали по којој је саздан човек. Аз је свест – крунска чакра, Буки је слух а Види је вид. Буки и Види су у истој равни у човековој енергетској вертикали као што су то и очи и уши у глави. Буки и Види отговарају чеоној чакри која је у вези са радом пинеалне жлезде која се налази унутар лобање између обрва. Ова три чула – свест (0), слух (-) и вид (+), (крунска и чеона чакра) чине пирамидално тројство човековог вишег ума. Док је свест јединствена (0), и слух и вид имају поларитете као лево и десно ухо относно лево и десно око. И оно што видимо и оно што чујемо може бити штетно (бука може бити и загађивач, светлост може и да ослепи) или пријатно по нас док је чиста свест (без уплива ума) непристрасна – неприклоњена ни добру ни злу. От свести или от темена човек се дели на две стране, на осећајну (-) и разумну (+) којом управљају десна и лева хемисфера мозга.

У наредним објавама настављам да поведам о вертикалном зраку стварања кроз остала слова Азбуке.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, седми наставак)

Рукама хваташ звезда репове

Слажеш их у кутку

Где се буде загрљаји

.

Твој мирис, слатка небула

Спаја све нити мене

Трудим се да схватим

Колики део тебе

Успевам да видим

.

Видим те свуда

Али то ниси ти

Целу тебе не могу да видим

Можда ћу моћи

Када ме поведеш на станицу

Где почиње наш свемир

.

И док путујемо, просипамо звезде

Небуле се граде у најлепсе облике

Твој поглед прати мој

И од свих најблиставијих сунчаних прашина

Показујем ти најмању, у облику белог пилета

.

Једно зрно покушава да схвати свемир

А свемир увелико пева кроз њега

Не могу заједно, а да нису у хармонији

Читав свемир, и његово зрнце

Саздано од љубави

Саздано од мира

И зове ме далеки сјај,

звезде што домом мирише,

одакле гледам мраве,

како праве земљане колибе

а лист им сваки, џин изнад главе!

И гледам земљу, како њом расту,

ко највишље дрвеће, уозбиљене траве,

где врхови планина се гледају,

а речи им теку из највећих им дубина!

И топи се Сунца милина,

грлећи сав земаљски чар,

ено, код река стаде,

огледну  у њима свој жар!

Не могу више да будем сама

Сама сред људи, а улице шумне у граду

сама сред сале а она врви од света

Нећу да ме занавек прогута тама

Да ми се последњи кораци полако прикраду

.

Мени се с тобом обалом шета

Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

.

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета

Или ко зна која жена по реду

Осећам, последња сам ти драга жена

.

Она која се увек највише воли

Она с којом се сан недосањан сања,

Она с којом растанак највише боли

.

Видим последњим путем неповратног трена

вранце времена обвија предсмртна пена

мру нежни тренуци пролећа и јесени

Идемо и осећам да је остала мени

Сва она у теби љубав недоречена

 

Не могу више да будем сама

Сама сред људи, а улице шумне у граду

сама сред сале а она врви од света

Нећу да ме занавек прогута тама

Да ми се последњи кораци полако прикраду

.

Мени се с тобом обалом шета

Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

.

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета

Или ко зна која жена по реду

Осећам, последња сам ти драга жена

.

Она која се увек највише воли

Она с којом се сан недосањан сања,

Она с којом растанак највише боли

.

Видим последњим путем неповратног трена

вранце времена обвија предсмртна пена

мру нежни тренуци пролећа и јесени

Идемо и осећам да је остала мени

Сва она у теби љубав недоречена

 

“Поетско стварање је необјашњива тајна,

као тајна рађања човека.“ (Лорка)

.

Мисао космички луда

вине се у просранство,

хоће да дохвати звезде

у њиховом шару и на

божијем олтару.

.

Прене се учмалост ума,

зацари, овенча оплоди где се

посустало, подстицај дадне

где се изнемогло,

раставља или растаче или окрутно,

без пардона звижди за нама,

нашим надама и сновима.

.

Каткад отежа посусталим ходом,

ни боса нога није лака,

а већ следећег трена,

сва омађијана и опијена,

дигнуте главе пркоси,

не преза да боле наноси,

с лакоћом и презиром

одбаци све, измами усклике,

радости и туге,

дарује само умне да људски век

овенча славом, да себе

дарује нектаром кад Олимп приволимо

да богови дароносно и нама подаре

бар мало онога што оста

у кутији лажљиве Пандоре.

Фото: Планина Олимп, Википедија