Буди ме тишина

И птица што ћути у глави

И море што шапуће сјене заборављене

И ријеч неказана

У тренутку сазнања љубави

И сунце што милује груди успаване жене

Наслоњена на мене и јутро..

.

Буди ме тишина

И сјећање што претећи виси изнад главе

И ријеч неказана,

Која се требала казати давно.

.

Буди ме тишина

И птица што ћути у глави

И мирис расцветале трешње

Далеко горе у башти

Којом одавно не гази моја нога.

.
Буди ме тишина –

И птица што ћути у глави

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

док се јутра не сете петлова

ериданском путујемо реком

размеђама надјаве и снова

крманимо васкрсу далеком

.

лађа сунца насред тамне воде

ватре наше преноси у вечно

то у нама поново се роде

непреболи када небо млечно

.

пада зором да раздвоји тела

да умири једно срце плачно

док трајемо насред вирја бела

.

у ком судба надвладава мрачно

сред наслада којима се дамо

усхитима кад се удвајамо

 Сунце језди свевидеће

И носи ритам времена

Пркос

И радост

Наду

И варку

Све упрегне

У своју барку

И чуном обиђе свет

У једном дану.

.

Воли да носи под својим крилом

И бол

И срећу

Да дели људима.

Добрима пркоса

Да истрају у своме спокоју

Да одле бурама духа,

Злима – нека се сатру,

Нек сами роде ватру.

.

И ноћ у дивљем скоку

Увек доскочи дану

Па сатре јутра која га буде

.

Д.П: Збирка – “Каскаде“

Чудо је неко у имену Ана.

Као да има светачки код.

Богородна би мајка Маријина.

Аном се многи посвети пород.

.

Племића Растка родила Ана

да свето рухо одене на дар.

Родила је тића изабрана

да собом осија Хиландар.

.

Од Саваота име му духовно

Творчеву силу њему је дало

да њоме свети куд год корача.

У Саву светог га освештало.

.

У светој земљи сурог камена

колевци која чојством нуна

херцеговачка одива стамена

мајка Ана родила Стојана.

.

Именом Петра стене Христове

оца Стојановог украсили.

Стена освешта моћи синове

па га Острошким чудом прогласили.

Дајбог –Даждбог, Дажбог – бог који даје живот Земљи, истовремено  је бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише (дажд) што су најважнији услови за живот људи. Он је и у вези са прецима, као бог подземног света, што је можда (код нас јужних Словена) његова најбитнија карактеристика. Судећи по томе, боговима не могу строго да се приписују соларни или хтонски принципи, већ једно божанство може бити и соларно и хтонско.

Дајбог се сматра родоначелником Срба али и свих Словена јер спев „Слово о полку Игорову“  јасно нам говори,  да су се и Руси сматрали потомцима Дајбога.

Вук је нераскидиво  везан за овог бога јер је он један од Дајбогових облик, а вук је, такође, сматран и претком  свих Срба:

Вучји дани -светковина вукова,  у вези су са култом предака и трају 7 дана.  Завршавају се Дајбоговим даном, 11. Новембра, мада се празновало  и дуже код нас и код Бугара, а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе. Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.

-слободна интерпретација текстова са  Википедије, из Словенске митологије, и сл…

 

 

Гледао сам је између обрва
Док је говорила
Да слику коју гледа
Једном већ је видела
.
Гледао сам је између обрва
Док је говорила
О призору Вечности
Које се наједном сетила,
.
Гледао сам је између обрва
Док је у мом оку лежала
Нежна, смерна, племенита
Једина која је икада постојала,
.
О Вечности,
Миришеш дивно,
Овде на обали
.
Спуштених једра,
Јер куда би одавде и пловили ?
Без времена и стварности лажних,
Има ли места до којих можемо стићи?

О Вечности,
Твоја песма ме цели,
Овде на обали..
.
Али знам да одавде,
Сестро небеска,
Због туђих времена и стварности лажних
Ми се морамо растати
.
Али знам
Да одавде, ја и ти
Морем времена и стварности лажних
Још ћемо једном запловити
.
Јер тамо у ноћи
Јата смо душа која лутају морем,
Тону у добине док звезде лове,
А чезну тебе и себе у теби једино спознати..
.
О Вечности,
Твој ме милује мир,
Овде на обали
.
О Вечности,
До следећег кад и где
Машем ти
.
О море у ноћи,
Сам
Једном
На обали…

 

Огули латице с ружа,
свезуј их скупа,
и чувај за вечност.
Њина мукла обећања,
о наслеђу славном –
– труну мој лик.
.
Моје опонашање
Разболело је околиш.
Где год ми поглед сеже,
Нема садржине.

Изађи из света опсене

И видећеш у трену

И појмити гле

Да су сви ближњи

Твоји и ини

Ти сам у себи

Једност и Усебност