(Лирски записи)

01

Сједини Веру, Знање и Љубав!

Нека Вера буде истовремено Знање и Љубав.

Нека Знање у исти мах буде Вера и Љубав.

Нека Љубав прожме и обухвати Веру и Знање.

И, нека ова Божја Тројница буде твој Пут

и твој Живот!

02

Живот је највеће Чудо и највећа Тајна.

Живимо Живот, а не знамо шта је Живот.

Чини нам се да знамо, а не знамо!

Колико знамо, толико и не знамо.

Много више не знамо, него што знамо!

Веће је НеЗнање од Највећег Знања.

Када се, и како, догодио Живот?

Да ли је постао, или је рођен?!

Ако је постао – од Кога је постао?

Ако је рођен – од Кога је рођен?

Свеједно, да ли је постао или је рођен – Живот је могао постати само од Живота; Живот је могао да се роди само од Живота!

Живот пре Живота, и опет: Живот пре Оног Првобитног Живота!

Још сам као дете себи постављао ова питања и, још увек их постављам.

Вазда сам се чудом чудио, и свагда сам се дивотом дивио – Животу који је био, јесте, и биће – Највећа Тајна у свим Тајанствима, у свим Тајинствима!

03

Као дете, збуњивао сам своје родитеље, чудним и тајинственим питањима.

Једно од питања гласило је: А где сам ја био, пре него што сам био?

Где сам ја био пре рођења својега?

Сећам се живо, да су се отац и мајка зачуђено погледали, као да једно од другог траже одговор.

Онда је мајка рекла: Био си у мом стомаку.

А где сам био пре тога; где сам био пре свега што знате?

Наравно да нисам добио ваљан и задовољавајући одговор.

Ваљаног и задовољавајућег одговора није било ни тада, ни доцније.

Морао сам да трагам за одговором; морао сам самоме себи да одговорим на ово питање.

04

Деца збињују своје родитеље простим и једноставним, а суштаственим, животним питањима.

Нема родитеља који није био затечен и збуњем питањем својега детета.

Лаже сваки онај родитељ који каже, да га деца никада нису зачудила, изненадила и збунила овим простим а суштаственим питањима!

Зашто деца својим питањима збуњују све одрасле људе?

Зато што су деца до седме године изравно повезана са Галактичким Језгром, са Живим Богом Створитељем, са ПраИзвором, са ПраЖивотом.

Деца питају родитеље, питају одрасле, не зато што не знају, већ зато што много више знају од својих родитеља.

Деца знају, али хоће да пропитају своје родитеље.

Хоће да провере да ли и родитељи знају то што она знају!

05

Никада не лажите децу!

Ако не знате, реците им искрено да не знате.

Ако знате, онда им искрено и разложно одговорите на постављено питање.

Са децом увек разговарајте у Истини!

Учите од своје, поготову од деце млађе од седам година.

До седме године, деца су повезана са Небом; а после седме године, полако почињу да бледе и чиле Тајинствена Знања Неба.

После седме године, прекида се веза са Небом, веза са Галактичким Језгром.

Стога је одрастање болно.

Свако је одрастање болно.

Зато је одрастао човек трагично биће.

Одрастао је човек као риба избачена из воде на песковиту обалу.

Гуши се, те споро и болно умире.

Гуши се, па споро и болно умире, све док изнова не постане (као) дете.

Све док се снова не повеже с Небом, са Језгром Звезданог Јата.

06

Волим јесен. Од детета сам волео јесен.

Јесен је за мене, од детета, било најлепше, најсликовитије и најдивотније годишње доба. Јесен је за песнике и сневаче. За сликаре и ине уметнике.

 Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

 

Данас 31-ог децембра 2020-те године општа ситуација код нас и у свету није иста нити слична оној из предходних година. Оценимо садашњу стварност, посматрајући је кроз петострану пирамиду свести и разлучимо: 1. –Да ли је ово што нам се прича ИСТИНА? Не; 2. Да ли садржи ЛЕПОТУ? Не; 3. Да ли корисно за наше ЗДРАВЉЕ? Не; 4. Да ли нам је донело СРЕЋУ? Не; 5. Да ли садржи СВЕТЛОСТ? Не.

Активирајмо унутарњу снагу и разум, направимо добре изборе и доносимо одлуке без страха и панике, са љубављу, саосећањем, топлином и миром. И подижимо се свакодневно на ниво свог божанског потенцијала и делујмо! Тако делујући распршимо негативна дејства на духовном, астралном и материјалном плану и стварајмо Нови свет у коме ће се увек поштовати Закон Јединога Бога.

Редакција Србског Журнала честита Нову годину својим читаоцима и свим другим бићима Универзума!

Гледаћу твој сјајни сен на таласима,
И стопе на песку; с јутром на врхунцу,
Као прво гнездо будно међу свима,
Ја те певам као химну земље Сунцу.
.
Ти си искра мога мача победнога;
Сто музичких врела што брује и плаве;
Поглед који хоће да сагледа Бога;
Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.
.
Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;
И као да свему ти беше порекло,
Сунце што ми откри место свију ствари.
.
Све воде посташе за одсев твог стаса,
Простор, да имаднеш душу зачуђену,
Мир тамних долина за ехо твог гласа,
Сунце да на свету бациш своју сену.
.
Ти си као лађа с крупним једрилама,
Што носи поднебља других копна; о, ти,
Што се, неумитна, јави међу нама
Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

 

Загрли собом шара земаљског.

Кроз брата и сестру простри се њиме.

У Духу општем загрљаја божанског

домаши све куте земаљске Маме.

.

Љубав свег света тебе ће снаћи

кад земљу омот Светла загрли.

Бујаће сила божанске моћи.

Кроз Свети дух смо је призвали.

.

Дрво ће к теби повити гране.

Птице ће певати славски сонет.

Загрљај пробудио рајске дане.

Небу се узноси земаљски свет.

.

Земљин магнет се размагнетисао

па Мајци терета више нема.

Загрљај Адамов рај васкрсао.

Омоћао човек из вековног дрема.

Праискон – Светлоносац

у госте ме позива.

Мами ме лакоћа удисања,

бришу се временска одстојања.

Звонке се мелодије протежу,

ритмови ме подешавају.

Несметано путујем.

Крв ме моја носи.

Душа шапуће.

Речи- латице

слећу ми на дланове.

Влати сребрне чудновате

плету ме целином,

воде ме милују бистрином,

грле ме храстови.

Посвуда је Лепота.

Позвана сам да смотрим припрему

мог Духовног рођења у далекој будућности.

Драги мој млади читаоче,

Срби су сад на леденој санти,

Овај запис је за Тебе срочен

Читај пажљиво, живи и памти

..

Чувај бисерну огрлицу

У којој су нам сви аманети

Вукову Азбуку и Ћирилицу

Најлепше писмо на планети.

.

Говори лепо, српски, као и ја

Да Ти се анђели с неба насмеше

Српски језик је поезија

Само птице певају лепше!!!

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Права сибирска зима је загудела. Цело село се забелело, не видиш ни куће, ни поље. Само по која крошња дрвета се назире испод белог покривача и по неки димњак пућка. Зубато сунце трчи свој круг по небу, али топлоте ниоткуда.

Наша два враголана, Божидар и Сербика седе у топлој соби, на каљевој пећи. Отворили сликовнице и друге књиге и гледају и читају. Али, ужелели се дугих поучних прича Чаробњака. „Хајде да мислима позовемо нашег драгог учитеља.“ предложи Сербика. „И ја сам се ужелео причица и савета мудрог Чаробњака.“- одговори Божидар. И у трен ока њих двоје се обреше у топлој и пријатној колиби чаробњака.

Он седи за великим дрвеним столом, са мноштвом књига и неких апарата, на свом старинском, магичном троношцу. Њих двоје се згледаше па у глас рекоше. “Добар дан, снегом завејан. Дошли смо да учимо и душу развијамо, ако вам не сметамо.“ На то се трже Чаробњак и тек тада их спази, па рече: “Добродошла, драга децо, моје мале мудрице. Баш сам се ужелео ваших посета, бројних питања и паметних одговора. Хајде да вам данас причам како је наш свет устројен. Ето, узмимо на пример нашу мајку Земљу. Колико она пати са нама људима. Буше нафту на све стране, а не знају да је  то крвоток Земље, па уништавају и човечији. Зар не примећујете да је у свету све више људи има болесно срце.  Копају руде и ваде из утробе Земље минерале и рудна богатства, али све то утиче  и на нас. Рецимо непознате болести, болести унутрашњих органа, разни паразити. Праве велике , прљаве фабрике које све око себе загађују, па се питају зашто се храна тешко вари, откуд стомачни проблеми, што је човечији организам затрован. Испробавају нуклеарне бомбе, Земљу повређују, а нама свима пуцају капилари, отварају се живе ране. Срце и душа  боли нашу Земљу кад види како се ми односимо према безплатним даровима- ваздуху, води, биљкама, животињама, храни. Па онда загађивање ваздуха преко сваке мере, а многа деца једва дишу, многи људи се стално гуше. Па прљање наших бистрих потока и река, а о океанима и морима да не причам. А шта је са течностима у нашем организму? Нагомилавање свакаквог ђубрета, где год ко стигне, утиче и на рад наших црева. Поплочали би људи сваки милиметар тла, са асфалтом, плочама и друмовима, а не примећују пораст кожних болести. Свака гнојаница, на твом лицу или телу, је као мали вулкан на кори Земље. Наши старци причају да кад умре 100 људи на планети, да толико ћелија умре у сваком људском телу. А замислите кад се деси нека велика несрећа, онда су сви људи тужни и болесни, а њихова душа плаче и болује.   Па зар у таквим условима , кад пати Земљина душа, природа рида и гуши се, да и наша душа и тело остану неокрњени. Кад Земљи задрхти срце од зла које угледа,  онда се десе земљотреси. Кад је бес опхрва, онда прораде велики вулкани, померају се континенти. Видите, све је у свемиру повезано. Не можеш да чиниш некоме зло, а да ти се не врати. Али, ако свуда шаљеш радост, срећу, светлост, захвалност, а најбоље љубав, онда ти се живот усклађује и све се одвија складно. Ето, размислите вас двоје, како је у вашем селу? Сви поштују и воле природу, брину се о њој, доносе зими храну и за неке дивље, промрзле  животиње, јер иначе не би преживеле. Кад се сеју поља певају се дивне песме, за земљу, за биљке, за све живо. Зато, у пролеће природа то враћа кроз родну годину и обиље плодова. Размислите шта би сте ви радили да сте на месту наше мајке Земље? „

„Драги и велики учитељу никад нисмо о томе тако размишљали. Стварно је све повезано. Ја сам прошлог пролећа заливао и миловао ону стару крушку безродну, а у јесен плодови је позлатили целу, савиле се гране до земље од рода.“ -рече Божидар. „Ово је дивна прича и требало би је чешће деци причати, јер су деца наша будућност. Ја сам ону нашу стару коку, мазила и пазила, чак сам јој и велику кутију набавила да се ушушка. А она мени доноси огромна јаја са два жуманца. Све се враћа, све се плаћа.“- додаде Сербика. Тада стари Чаробњак рече: “Хајде сад да се напунимо љубављу и пошаљемо је свима. Центрирајте се у тачки своје највеће снаге и мира. Сетите се кад сте били пуни љубави- кад су вас тата и мама мазили, грлили… Појачајте тај осећај да цело тело засија. Раширите сјај на око 5м од себе (по целој соби), па скупите. Онда раширите опет сјај на цело село, па опет скупите, смањите. На крају раширите тај сјај на целу мајку Земљу, па опет скупите. Сада сте свима послали љубав, а то је најјача сила у свемиру. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“- заврши Чаробњак. И док су се наши неустарашиви пустолови још концентрисали, они се обреше у својим кућама, обасјани светлошћу љубави Божије. Кад се деца радују, радује се и Бог и цела васељена.

До следећег пута, да будете вечно здрави и срећни

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,
Осећам миришу пера, пев им мирише,
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи само непој и ништа, ништа више.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;
У туђој снази бесни, сами пред собом дични,
Мене би да одведу далеко од старог друма;
Без темеља, без грађе куле дижу невични.

А мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.