-управо смо у овим данима –

Вучји дани  су светковина вукова повезана са култом предака која траје 7 дана.  Завршава се Дајбоговим даном, 11. Новембром. Празновало се и дуже код Срба и Бугара а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе.

Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.

Некада се обичавало позвати вука на заједнички обед или изнети му вечеру на раскршће. На Косову и Метохији се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку

Један од разлога слављења Вучјих дана, код нас, је повезаност нашег народа са вуком као митским претком.

Постоји и једно веома давно записано занимљиво веровање, словенских суседа, а то је, да се сви Словени понекад претварају у вукове!(Чајкановић)

Према Чајкановићу, отеловљење врховног српског бога, а он сматра да је то Дајбог, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба. Дајбога је доласком хришћанства заменио Свети Сава.

Вука су још називали и НЕИМЕОНИК, КАМЕНИК или ДИВЈАНА.

Извори:, Википедија, Словенска митологија, и сл…

У кафанској башти две девојчице изводе

читав мали програм осталим гостима, на

радост својих мајкои и тетака.

.

Две девојчице

Док мајке разговарају

Складно певају (А)

.

Плаво девојче

Са чашом сока у руци

Глуми Мадону (В)

дистих ево опет истиче из руку

ни сам не знаш више чију мучиш муку

.

земља само земља може да те трпи

кршиш кога стигнеш ко стигне те крпи

.

и док се кроз живот тако пробауља

из новина зине плаћена читуља

.

да ли ти се нешто деси ил не деси

већ си неко други већ си иже јеси

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

.

Мисли долазе пролазе

И нестају

Попут облака вечерњих

Осећања долазе пролазе

И нестају

Попут облака вечерњих

На језеру

А ја шутим и мирујем

Подно храстоава

Не везујући се

Ни за мисли

Ни за осећања

Јер ништа од тога

Нисам ја

Моје суштаство је

Негде иза

У пределима тишине

И шутње.

О, ноћни врт, тајанствени орган,

Луг дугих труба, лог виолинчела!

О, ноћни врт,печални караван

Храстова немих, непомичних јела!

.

Мицала се башта и шумела.

Храст беше битка, а топола – треска.

Сто хиљада листова, ко тела,

Преплитало се сред зрака јесенска.

.

Гвозден август у дугим чизмама,

Далек, с тањиром дивљачи је стајо.

Грмели су пуцњи ливадама,

Траг птичјих тела ваздухом се мајо.

.

Заћута врт, месец нагло стиже,

Десетак дугих сенки леже доле

И гомиле липа шаке диже

Сакривши птице под своје куполе.

.

О, ноћни врт, о врте пун јади,

О, бића, тако надуго уснула!

О, тренутна ватро од парчади

Звезданих, што је над главом букнула!

Зраци

Волео бих видети оно за чиме душа вапи,

срце чезне, а ум лудује.

Знам, никада га очима видети нећу.

Осећам то.

Ех, да хоће још једном

љубав да ме преломи,

као сунчеви зраци

стаклену боцу.

Усправан да стојим,

а кроз мене

свет

својим бојама

да се поноси.

*

Вековима трагам за тобом и сада, када сам те пронашао, ти ми

безосећајно кажеш: „Млада сам, није ми време.“ Па добро. Проживећу

још неколико живота да те сачекам, ионако те волим бесконачно.

Kада те угледам, свака ноћ ми се претвори у ноћ пуног месеца.

Мрсио бих ти косе и режао по врату. Не прилази ми, не брукај ме,

зацвилећу.

*

Заталасам твоју косу, узбуркам своје срце, а ти пливаш у мени.

Ту нема логике, али реалност прија. Заиста је љубав тешко разумети,

а лако осетити.

*

Љубав је светлост која храбрима доноси мир душе,

а кукавицама таму срца претвара у гареж.

*

Kако да те не волим?

Дођеш у дану без сунца,

одеш по мрклој ноћи без звезда,

а сенку своју оставиш на мени.

*

Птица ће и у кавезу остати птица, али љубав ту моћ нема, јер када

се врата кавеза отворе птица ће раширити крила и одлетети, а љубав ће

сломљених крила у страху чекати да се појави неко ко ће је из ропства

извести.

М.Н.И: “:Дневник :Душе“

Санак на врховима трепавица спава

у сну своме, шум дрвећа сања

милује га ветар лептирових крила!

.

И смеши се санак  док пале

се светла старог дебла

гошћа му је једна стигла!

.

И шири старина гране,

лишће златом кити,

кореном гошћи руке љуби,

срцем, на небо је вазноси!

Песма дође на папир

Кад је пустимо да слети из кавеза

Који у глави и око главе носимо

Глава је оловка а графит је срце света

.

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

.

Грцајте их док вас крцкају

Док вас не скрцкају на најситније умове

Што ће беспомоћно пливати у лепоти

У коју сте растопили овај свет – свој свет

Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

.

Свет светли – светли свет са друге стране

Певајте плешите кроз светове!

Ти си и у сну несазнајна

Твога се вела таћи ни.

Дремам, а иза сна је – тајна,

У тајни, Русијио, си ти.

.

Русија појас река има.

Древне је шуме круже свуд,

С блатима и са ждраловима,

Уз чаробњака поглед луд.

.

У њој и људства различита

Из долина, с краја на крај,

Поноћна кола воде вита

Уз запаљених села сјај.

.

Где и врачара, с вампирима,

Траварке чара свуд уз руб.

И вештице са ђаволима

Веселе се уз снега стуб.

.

Где и мећава завејава

Трошну кућу до крова тог.

И деве испод снега плава

Сечиво оштре против злог.

.

Где је све путе, са распућем,

Изрово штапа силан број.

Где вихор, који звижди прућем,

Старих предања пева пој…

.

У дремежима својим сненим

Сазнах за родне земље јад

И у дроњцима ево њеним

Сакривам голу душу сад.

.

До сеоског сам гробља – нему

Утабо ноћну стазу сву.

Ноћивајући свуд по њему

Дуго сам песме пево ту.

.

Не разумедох, не одмери,

Коме посветих песме те

И какав бог ми би у вери,

Какву девојку волех пре.

.

Русијо, ти си успавала

Својим пространством душу, знај.

Гле: она није укаљала

Своје чистоте први сјај.

.

Дремам, а иза сна је – тајна,

Русија у тој тајни спи.

Ти си и у сну несазнајна.

Вела се твога таћи ни.

Фото: Игор Грабар – Зимско јутро