Category: All
ВУЧЈИ ДАНИ
-управо смо у овим данима –
Вучји дани су светковина вукова повезана са култом предака која траје 7 дана. Завршава се Дајбоговим даном, 11. Новембром. Празновало се и дуже код Срба и Бугара а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе.
Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.
Некада се обичавало позвати вука на заједнички обед или изнети му вечеру на раскршће. На Косову и Метохији се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку
Један од разлога слављења Вучјих дана, код нас, је повезаност нашег народа са вуком као митским претком.
Постоји и једно веома давно записано занимљиво веровање, словенских суседа, а то је, да се сви Словени понекад претварају у вукове!(Чајкановић)
Према Чајкановићу, отеловљење врховног српског бога, а он сматра да је то Дајбог, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба. Дајбога је доласком хришћанства заменио Свети Сава.
Вука су још називали и НЕИМЕОНИК, КАМЕНИК или ДИВЈАНА.
Извори:, Википедија, Словенска митологија, и сл…
Мира Алечковић: Мени се сања
Да ли то шапат да ли то ветар да ли смрт пролази
што се то враћа шта то подсећа ко ми то долази
да ли то идеш да ли се губиш или нестајеш
улицом уском сањаних снова да ли то нестајеш
Јесу ли улице јесу ли бујице пусте у мени
Спава ли ноћ то спава ли савест будућност спава ли
или спавају само снови које смо сањали
,
Терет је тежи од мојих руку ко да га измери
свет око мене верујеш ли ми камен црни
угљенишу се мисли и смелост. Kо да те пита
а ја говорим и непитана. Kамене звери
страх ми још нисте слиле у кости. Врхове нисте
успеле да ми оборите. Лађе по мору
дрхте и плове заљуљане дрхте и плове
.
Вест о будућности ипак ће стићи Kамене звери
на бродовима гори црвен велик пламен
хоће ли успети брод спасилачки да дозове
у ноћи и тмини и у маглини тихо реже
да ли то зато да те узбуди да те пробуди
да ли то зато да не заборавимо да смо људи
.
Kренимо даље Отвори смисао путовања
Мени је хладно мраз у мени све више стеже
Мени је хладно и непоправљивој мени се сања
Вид Вукасовић, Павле Ађански: Девојчице

У кафанској башти две девојчице изводе
читав мали програм осталим гостима, на
радост својих мајкои и тетака.
.
Две девојчице
Док мајке разговарају
Складно певају (А)
.
Плаво девојче
Са чашом сока у руци
Глуми Мадону (В)
Мирослав Цера Михаиловић: Кључна тачка – четврта

дистих ево опет истиче из руку
ни сам не знаш више чију мучиш муку
.
земља само земља може да те трпи
кршиш кога стигнеш ко стигне те крпи
.
и док се кроз живот тако пробауља
из новина зине плаћена читуља
.
да ли ти се нешто деси ил не деси
већ си неко други већ си иже јеси
.
М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“
.
Драган Симовић: Молитвено тиховање

Мисли долазе пролазе
И нестају
Попут облака вечерњих
Осећања долазе пролазе
И нестају
Попут облака вечерњих
На језеру
А ја шутим и мирујем
Подно храстоава
Не везујући се
Ни за мисли
Ни за осећања
Јер ништа од тога
Нисам ја
Моје суштаство је
Негде иза
У пределима тишине
И шутње.
Николај Заболоцки: Ноћни врт

О, ноћни врт, тајанствени орган,
Луг дугих труба, лог виолинчела!
О, ноћни врт,печални караван
Храстова немих, непомичних јела!
.
Мицала се башта и шумела.
Храст беше битка, а топола – треска.
Сто хиљада листова, ко тела,
Преплитало се сред зрака јесенска.
.
Гвозден август у дугим чизмама,
Далек, с тањиром дивљачи је стајо.
Грмели су пуцњи ливадама,
Траг птичјих тела ваздухом се мајо.
.
Заћута врт, месец нагло стиже,
Десетак дугих сенки леже доле
И гомиле липа шаке диже
Сакривши птице под своје куполе.
.
О, ноћни врт, о врте пун јади,
О, бића, тако надуго уснула!
О, тренутна ватро од парчади
Звезданих, што је над главом букнула!
Милан Николић Изано: Вечна чежња за љубављу

Зраци
Волео бих видети оно за чиме душа вапи,
срце чезне, а ум лудује.
Знам, никада га очима видети нећу.
Осећам то.
Ех, да хоће још једном
љубав да ме преломи,
као сунчеви зраци
стаклену боцу.
Усправан да стојим,
а кроз мене
свет
својим бојама
да се поноси.
*
Вековима трагам за тобом и сада, када сам те пронашао, ти ми
безосећајно кажеш: „Млада сам, није ми време.“ Па добро. Проживећу
још неколико живота да те сачекам, ионако те волим бесконачно.
Kада те угледам, свака ноћ ми се претвори у ноћ пуног месеца.
Мрсио бих ти косе и режао по врату. Не прилази ми, не брукај ме,
зацвилећу.
*
Заталасам твоју косу, узбуркам своје срце, а ти пливаш у мени.
Ту нема логике, али реалност прија. Заиста је љубав тешко разумети,
а лако осетити.
*
Љубав је светлост која храбрима доноси мир душе,
а кукавицама таму срца претвара у гареж.
*
Kако да те не волим?
Дођеш у дану без сунца,
одеш по мрклој ноћи без звезда,
а сенку своју оставиш на мени.
*
Птица ће и у кавезу остати птица, али љубав ту моћ нема, јер када
се врата кавеза отворе птица ће раширити крила и одлетети, а љубав ће
сломљених крила у страху чекати да се појави неко ко ће је из ропства
извести.
М.Н.И: “:Дневник :Душе“
Верица Стојиљковић: Гошћа

Санак на врховима трепавица спава
у сну своме, шум дрвећа сања
милује га ветар лептирових крила!
.
И смеши се санак док пале
се светла старог дебла
гошћа му је једна стигла!
.
И шири старина гране,
лишће златом кити,
кореном гошћи руке љуби,
срцем, на небо је вазноси!
Борка Љешковић: Певајте док се ум не растопи

Песма дође на папир
Кад је пустимо да слети из кавеза
Који у глави и око главе носимо
Глава је оловка а графит је срце света
.
Песма је увек ту у нама и око нас
Ми смо увек око песме – око песме гледа нас
Уместо љубавника загрлите песме
Будите блудни у тој лепоти
Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите
Певајте их… певајте им… певајте
.
Грцајте их док вас крцкају
Док вас не скрцкају на најситније умове
Што ће беспомоћно пливати у лепоти
У коју сте растопили овај свет – свој свет
Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет
.
Свет светли – светли свет са друге стране
Певајте плешите кроз светове!
Александар Блок: Русија

Ти си и у сну несазнајна
Твога се вела таћи ни.
Дремам, а иза сна је – тајна,
У тајни, Русијио, си ти.
.
Русија појас река има.
Древне је шуме круже свуд,
С блатима и са ждраловима,
Уз чаробњака поглед луд.
.
У њој и људства различита
Из долина, с краја на крај,
Поноћна кола воде вита
Уз запаљених села сјај.
.
Где и врачара, с вампирима,
Траварке чара свуд уз руб.
И вештице са ђаволима
Веселе се уз снега стуб.
.
Где и мећава завејава
Трошну кућу до крова тог.
И деве испод снега плава
Сечиво оштре против злог.
.
Где је све путе, са распућем,
Изрово штапа силан број.
Где вихор, који звижди прућем,
Старих предања пева пој…
.
У дремежима својим сненим
Сазнах за родне земље јад
И у дроњцима ево њеним
Сакривам голу душу сад.
.
До сеоског сам гробља – нему
Утабо ноћну стазу сву.
Ноћивајући свуд по њему
Дуго сам песме пево ту.
.
Не разумедох, не одмери,
Коме посветих песме те
И какав бог ми би у вери,
Какву девојку волех пре.
.
Русијо, ти си успавала
Својим пространством душу, знај.
Гле: она није укаљала
Своје чистоте први сјај.
.
Дремам, а иза сна је – тајна,
Русија у тој тајни спи.
Ти си и у сну несазнајна.
Вела се твога таћи ни.
Фото: Игор Грабар – Зимско јутро


