Ој, ти вило Самовило

Самовило света душо!

Пушти мало твоје коло,

Коло твоје самовиле;

Слази мало са планине.

Са планине са Плашковца;

Дојди амо на ту Рашку,

На ту Рашку воду хладну,

И на Рашку и Марицу,

У Рашке су љуте Русе,

Синоћ деву позанеле,

Низ Марицу пооднеле

У велику Мариницу,

А јутрос ју беле виле,

На брег стрмен поизнеле,

Сву зелену, и сву модру,

Мртву деву укочену,

Набубрелу подадулу.

Виле момче послушале,

И слегоше са планине,

А са Шара вељег брега,

Скрај Рашке ми коло воде,

На Марицу погледују.

Кад је било у пол ноћи,

У тој страшно глуво доба,

Русаљке серазиграше,

Из воде ми испливаше,

На брегу ми коло воде,

Страшно коло љућег смеја,

Све зелене и све модре,

Зелен класе распустиле.

Виле мотре постарије,

Које деву позанеле,

Позанеле умориле,

Уморише најстарије,

Устрелише најстарије

Устрелише постарије

Сакупио: Милош С. Милојевић

Срце чујем своје,

звони над планином твојом!

Камен бели  слуша засмејан,

у огледалу реке оцртан!

Срце чујем своје,

звони над долином твојом!

Ливадом зеленом,

маслачцима исцветалим!

Срце чујем своје,

звони љубављу устрепталом!

Додирује ти лице,

и душу вечнним пољубом!

Вјетар, враголан,
милује све руже редом
– оне се црвене.

 

 

 

.

Небо просуло
огледала по путу – птице
их пију заједно.

 

 

 

Никада не пуштај мисао да трчи испред тебе,

Већ увек буди у њеном центру!

Делуј срцем и разумом на одлуку снажно,

Оваплоти је у дело,

Изреци је смело!

То је важно!

„Запамтило срце свако где се крије санак бели“

Ове стихове урезане ватром живом у бели кристал сачува Род. Кроз векове без броја, они су остали као речи утехе и храбрења да се неустрашиво иде напред. Знање о постојању уточишта које се не може срушити нити уништити а које је чувар свег доброг је помагало сваком Србину да преживи и да постане Човек. 

Србин као име једног народа или изворног рода нашега је једно од имена сачувано кроз реку времена. Река тече и непрестано носи своје богате животом воде до пустих обала које су спремне да буду оживљене. 

Свемирске ливаде и брда и долине врлих, врелих и хладних светова чекају насушну воду живота. Њу доноси живот сам који се оваплоћује у Човеку. 

Човек је свако ко одлучи да крене путем златоправа. Тада Србин види и зна како се постаје Родом – а када постане онда од Творца добије смернице како воду живота однети где треба.

Удаљене мисли будућности су далеке овде и сада и наизглед немају везе са садашњим треном где се тренутно одлучује ова овде судба. 

Застани. У себе погледај и осети ток животне силе у сред срца твога. Она је вир живота. Ватра света и вода жива. 

Сваки трен је битан и доноси следећи који расте у већи и већи. 

Оно што радимо сада, одјекује у вечности.

А сада, сада је час рођења Србина. Час када се страх уклања. Час када се буди у нама наш сушт. 

„Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“ 

Занавек убележи род наш речи неумируће.

Оне су усуд Србина сваког, Звезданог Рода.

.

Извор-Звезда Род

 

 

 

Када сунце мине у смирају дана

бесана ноћ пространством стражари

низ гране Јаблана долази јесен

а бледи месец му на усни крвари

.

Звоне звона у бескрајној тмини

то луди ветрови кроз тело му реже

и трпи бол од позне јесени

док сребрна магла груди стеже

.

Запевају гране под зведаним трњем

и бескрајем где се тресла гора

све што је миловао и све што волео је

са црном стражом испратиће зора

Изађох напоље, реалност ме дочека.

Пожелех сунцу да је вечно и срећно.

Насмешило ми се, намигнуло

И топлим зракама загрлило.

.

Даровах Мајци Земљи светлост из срца,

Светло свом дрвећу

И мајци дрвету у далеком Сибиру

Што спаја живахни свемир,

А корени му из срца Земље извиру.

.

Подарих светлост из душе

Свим елементима стварности,

А пре свега и изнад свега

Спустих сферу среће у руке

Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе. Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист. Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине. И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене. У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхуманији, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру душе-духа-свести и тела.

Јасно видим у својој свести бана Ур-бана и А-делу на делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Песником – Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Видницу Мануел Пламберу. И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Виднице и гледајући лепотицу како се брзо примиче још дубље роним и роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна од Лепоте, када је први пут, после раздвајања, угледао своје најдивније особине –  уобличене у Радарани, своју половину.

Враћам се у свој шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец. Није га било у оквиру моје короне. Није га било на високом небу, али га налазим у мојој нутрини. Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да смешта маје и омаје, да ми продужи, пресеца и искрвари Пут.

Како је упорно лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!

О, моја друга Природо! О, моја друга Истино! О, моје право Ја!

О, како си леп, Господе! О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари. Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео. Свесно се сударам са остатком својих талога. Остали су чисти отрови. Стога је бол тако дубок. Просветљење ужасно боли. Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину. Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница. У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице и упалише многе палилице и сијалице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај! Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће жеље и богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота. Замени воду будућности за Живу воду вечности. Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве. Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, снажно заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе. Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост. Свега, баш свега се ослободи! Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси. Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума. Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се, пењи, стамено ка врху.

Код Руса храњит значи чувати.

Сахраном ближњем чувамо телесје.

На земљи својој свога покопати

обичај био пажње чуварније.

.

Драгог човека испратих јуче

на пут са којег повратка нема.

Обављен укоп по коме не ниче

у мегаполису вечног дома.

.

Покушах наћи рода ил’ ближњег

у велеграду том упокојења.

Не нађох драгог ми засада Бож’јег

у расаднику људског отуђења.

.

У лутању гробљем чопор керова

на стази знаној ми пресече пут.

Спас ми пружи капија прва.

Због нехата људског остах згранут.

.

Човек је постао једина зверка

на коју ловостаја сада нема.

Свака га авет из мрака мерка

а он несвестан свог јада дрема.

“Кажи мени, Вило Драгачевко,

где јунаштво лежи у човеку:

у његовој гуњи ил’ опанку,

ил’ у бриткој сабљи и топузу?

Одговара Вила Драгачевка:

“Кад ме питаш, право да ти кажем:

ковач кује сабљу, топузину,

жена жије гуњу од сукништа,

марва даје кожу за опанке,

а јунаштво лежи у јунаку

који носи гуњу и опанке,

који носи сабљу, топузину,

у сред срца што десницу креће.“

.

Казивач: Разуменка Анђелић, Гуча

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча