Мајко бога суше

И небеске ватре,

Извади нам сунца горка из очију

У њима још увек благдан снатре

Жита – наше кости; дал’ ће да узрију?

.

Без гласа, без крика,

И без чврсте воље

Повија се жито, ломи се стабљика,

Низ живот ко низ покошено поље

Вода нас магија или ова слика

Усађена ко страх сред очију.

.

Мајко бога суше, у нама је тама

Иако нам сунца у очима зру!

Д.Б: “Повратак у Црну Гору“

Златни се мач небом просече

као јабука кад се полови.

Западну страну прогута вече.

Источна у јару сунца уплови.

.

Океан се Земни небу узнесе

исток од жара собом да лади.

Хиљаде свитаца валом донесе

да запад звездама засводи.

.

Ал’ средином где „јабука“ пуче

црвљива војска се размиле.

У авети телеса развуче

Хрлећ’ звездама да свице туле.

.

Сад свитац сваки пламеном букну.

Распали се до сунчаног јара.

Црвљива војска онда устукну

сагоревајући од светлога жара.

.

Дешавање се по Земљи слика

сваком труни боја небеског.

Почињу чарке Земних силника

зомбираног им духа несвесног.

.

Увек овако изнова креће.

Журно се хрли сопственом крају.

Уз Богољубље и нешто среће

ето нас опет у цветном рају.

Заплеши ветре, зову те гране, руке моје,

Додирни облаке, загледане у реке плаве.

Засвирај ветре, жели да пева лишће моје,

Пољуби стабло бело, то тело моје је.

Заплеши ветре, земља трепери

Отворила је све очи своје

Надима груди, у срцу њеном, жар је.

Засвирај ветре, песму Исконије

Сунце љубав своју, загрлило је!

У баснама све је јасно,

ко не схвати биће касно,

негде ће га прећи неко,

није читао, шта је чеко.

.

Да је басне проучио,

мање би се помучио,

сва решења за све муке

скривена су у поуке.

.

Размишљај и питај –

али басне читај!

ПЗ: “Лет изнад детињства“

Пријатељу,

не очекуј од жене која те воли,

да у себи помири срце и ум, страст и покорност.

Не уме она то.

Она је саздана на вечитим противречностима

и ако јој покушаш то променити, сагореће.

Ћути када сузе рони,

док рукама снажно грлиш

њен скривени оклоп,

јер она водом из себе ватру не гаси,

већ ти помаже да јој здробиш

тај невидљиви гвоздени штит

испод којег се крије.

Не љуби је само уснама,

употреби и уздах свој,

да јој измамиш шапате

и гутај их.

Гутај их пријатељу!

Здроби њен скривени оклоп и ћути!

Осети тишину, упиј у себе светлост и ћути.

Добио си тајни бисер сјајни,

цени то, пријатељу мој.

Под ракитом, коју бршљан скрива,
Склањамо се ми од невремена –
Наша леђа огртач покрива,
Ти си мојом руком овијена.
.
Преварих се: ово жбуње немо
Не покрива бршљан, но хмељ неки,
Зато боље – хајде да простремо
Испод себе тај огртач меки.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

.

Тамо где нећу да се ломим и саплићем

О пањеве и у стабла ударам челом,

Одакле ћу собом у време да свићем

Нашав место вредно жртве у свету белом.

.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

Д.Н: Изабране песме

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Человјек јако трава,

дние его јако цвет селнии!

Јако дух поиде у нега

и Будет: истина Господња

перебивајет Вовјек!

Пред овим ладним каменом почивају тихо

кости

блаженоупокоеног протојереја Драгачевског

молера Јанка Михаиловића бившег житеља

негришорскога

кои је 36 година

безпорочно слово Божие

у храму Светога Великомученика Прокопија

сушчија в Тијању отправљао

и свега лет поживио 60

и кои се на жалост свога рода

16 Маиа 1852 у вечност преставио.

Помјани господи во Царству твоем

.

Не уписаше у камен биљег

да је Јанко цркве зидао и моловао,

да је против Турака за слободу војевао.

Остави Јанко за собом значајна дела

Па Богу на истину оде чиста образа и ведра чела.

За њега, поред нас, моле се и свеци

које је по цркци ликовао.

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше“:

Колиба шаманска

осетом давнине

допире.

Будна сањам

заборављене снове.

Ловац ме дубоким погледом краде

док рудином постељу напушта.

У походе мора!

Разливена лепота га пече,

миловање одлаже,

препушта сунцу да зарони у мене.

Да ме чува!

Он и сунце су браћа,

свако на своју страну.

Враћа се кад месец

окити колибу.

Дарује шаманки својој плен,

она њему … плес…

С. Ђинђић: Бела шаманка

Душаново царство и витешке оклопе

копљаници гађају кроз векове,

у срце,

а нашу снисходљивост

заслепљену

разапињу једра за нови ветар у леђа.

.

Да рекоше збогом, одосмо

у измаглице киселе, ако нас тражите

на кошави, играћемо покер на живот

и смрт а вас ће допасти

трље и иглице.

.

Свака порука поштоноша

заглуши јерихонска труба,

слова се накострешила у писму

па нису налик на ћирилицу.

Искривише Уставно писмо,

док до нас стиже постаде

гротеска времена за нова

покољења па ни Вук није могао лако

да следи глиб умирања

и дарује новим изданцима.

.

Д.П: Збирка -Дубоки корени