и овако мртав видим све што и ви

која вам је вајда од тог што сте живи

.

светови што лебде пре него се сруше

између мог тела и између душе

.

толико нестваран колико и није

живот је тек точак опште агоније

.

а овде на небу у новоме паклу

ништа баш не значи траг душе на стаклу

.

као и на земљи тако је и горе

мерило су за све неке нове боре

.

у тачки пресека свет црва и птица

страхује да зачне нова кукавица

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Чујем Песму громова лудих.

То Прометеј у мом срцу пева.

Бол разума и звук валцера смрти –

јединствена музика.

Гушим се у сопственом блату

ходочашћа својих.

Дали се Небо најзад смиловало

или Дамари прометејског срца

певају у мени?

О Песмо блажена из Гротла устани!

О Молитво усахла на уснама

Срце ми врати живима!

С.С.Л: “Изгубљено царство“

 

У наредним објавама почећу да темељније пишем о старословенској азбуци као духовном науку, о свештеној суштини писма и да откривам знања која су уткана у систем азбучног писма – што је средишња тема мог рада и странице АзБукВеда. Иако ће та знања говорити сама за себе, дужан сам да направим увод у причу о писму који ће бити обухваћен кроз више објава.

Наиме, званична историографија говори да су Словени примили писменост от Грка – Ромеја у 9. веку, наводно преузевши слова из грчког алфабета да њима преведу црквене књиге на словенски језик. Превођење црквених текстова на општесловенски језик 9.века (сада старословенски језик) подпомогнут је мисијом двојице браће из Солуна,  наводно Грка, Ћирила и Методија. Овај догађај се у званичном образовању наводи као почетак писмености код Словена.

Константин Философ, након смрти своје познат као Кирило (Ћирило), и његов брат Методије, преводили су црквене текстове у Моравији користећи се заправо јединственим словенским писмом које знамо као глагољица. Пре моравске мисије, солунска браћа ишла су на мисију покрштавања Хазара относно Козара (како се именују у житију Св. Кирила) на подручје данашње јужне Украјине. За Козаре се каже у житију Св. Кирила да су говорили словенским језиком. Такође се каже у житију да је Константин Философ у граду Херсону, пронашао псалтир и јеванђеље „писано руским писменима“. Други извор наводи да су поменути текстови писани руским писмом на готском језику (Светозар Николић – Старословенски језик). Званична наука не даје никакво објашњење која су то руска писмена и откуд она у употреби пре наводног описмењавања Словена.

О траговима словенске предхришћанске писмености говоре и други извори. Титмар Мерсебуршки у свом недовршеним делу „Хроника“ описујући словенски предхришћански храм на острву Рујан, каже да су на киповима урезана њихова имена. Којим су словима урезана имена словенских божанстава пре покрштавања и наводног описмењавања Словена?

Чрноризец Храбар, монах који је живео крајем 9.века, у свом делу „Сказание о писменах“ наводи да су Словени пре примања хришћанства и писмености користили чрте и резе којима су читали и гатали. Чрте относно црте и резе су ништа друго до слова која су урезивана, углавном на дрвене дашчице. Не само да су својим словима Словени урезивали текстове које би читали, већ су слова своја изгледа користили и за гатање – предвиђање судбине. Овај опис словенских чрта и реза отговара природи и примени нордијских руна. Изгледа да су Словени ипак имали своја слова и азбуку пре грко-ромејског, јудео-хришћанског утицаја који знамо као покрштавање и описмењавање, само су их користили на другачији начин – нису их записивали већ урезивали. Описмењавање се дакле не относи на познавање слова и азбуке како данас учимо, већ се оно може само относити на начин употребе слова и отређено устројавање писма под утицајем грко-ромејске црквене политике. Словени су слова своја некада урезивали на дрвене дашчице буковог дрвета (због чега су изгледала као црте и резе), а потом, под утицајем Ромеја, почели су да их пишу мастилом на пергаменту чиме су слова добила посебну стилизацију. Након „описмењавања“ магијска употреба слова се потискује и скоро потпуно изчезава а словенска писменост се своди изкључиво на црквене јудео-хришћанске текстове.

Солунска браћа су преводила црквене текстове на словенски језик користећи азбучно писмо глагољицу (које су наводно измислили за потребе словенског језика) која је брзо изашла из употребе. Ипак, глагољица није добила име по Кирилу већ је име „кирилица“ припало азбучном писму наводно касније развијеном от стране кирилових ученика. Константин Философ се након моравске мисије замонашио у Риму а убрзо потом се изненада разболео и умро – свега 50 дана након повлачења у манастир. Име Кирило је наводно Константин узео у монаштву. Кирилови ученици са Климентом и Наумом на челу преселили су средиште словенске писмености у Охрид. Из Македоније, школе словенске писмености шире се у Бугарску где се сматра да је дошло до напуштања глагољичке традиције и прихватања другачијег изгледа словенске азбуке – старословенске ћирилице. Из Бугарске, азбучно писмо, које знамо под именом ћирилица, проширило се на исток у Русију, на запад у Србију и на север до Пољске (житије Св. Методија).

За азбучно писмо названо по Кирилу, каже се да се састоји от слова преузетих из грчког писма, осим оних неколико слова за гласове који не постоје у грчком језику (ж, ч, ш, ц, ѕ итд). Иако је сличност азбуке са грчким алфабетом очигледна, старословенска азбука ипак у себи садржи много више значења и симболизма и нешто другачију структуру у относу на грчко писмо.

Грчки алфабет је заправо лошија верзија јеврејског алефбета. Имена слова јеврејског алефбета (АЛЕФ, БЕТ, ДАЛЕТ…) имају значења на јеврејском језику док имена слова грчког алфабета (АЛФА, БЕТА, ДЕЛТА..) немају никакво значење на грчком језику и изгледају као лоше преведена јеврејска слова. БЕТ на јеврејском значи кућа, ГИМЕЛ је камила, МЕМ је вода а РЕИШ је глава. С друге стране АЛФА, БЕТА, ДЕЛТА, ГАМА не значе ништа. Такође јеврејска слова имају своје тачно место на Дрвету Живота јеврејске Кабале док се грчка слова не везују ни за какав духовно-магијски систем. И алефбет и алфабет потичу от старијег феничанског писма (савремени квадратасти изглед јеврејских слова потиче из 3.века п.н.е. док је старији изглед истоветан феничанском писму). Грчки алфабет има нешто другачију структуру (редослед слова) у относу на алефбет и феничанско писмо а то је структура близка управо словенској азбуци. Структура словенске азбуке (АЗ, БУКИ, ВЕДИ, ГЛАГОЉИ, ДОБРО..) даје јасну духовну поруку и смислен систем о којем ћу тек писати, што га чини у сваком смислу развијенијим писмом у относу на алфабет. Тешко је поверовати да је из једне окрњене копије туђег писма као што је грчко, настало тако смислено и сложено писмо какво је словенска азбука, позната као старословенска ћирилица.

Околности Кирилове смрти су крајње сумњиве. Кирило је сахрањен у Риму уз највише почасти – сахрањен је попут папе, уз присуство грчког и римског свештенства по налогу папе Адријана. Константин Философ је своје наводно монашко име носио свега 50 дана а глагољично писмо које је он за живота користио ипак не носи његово име. Кирило је заправо грчко читање древнијег облика имена Курило. Објаснили смо да је Кур – Курило древно србско име Бога Сунца (а потом и господа, господина) от чега потиче и грчки господ – Курије/Кирије. Божидар Митровић, др правних наука, тврди да је Константин у Риму заправо отрован и да му је име Курило наметнуто због имена писма које је он користио а које гласи КУРИЛИЦА (Азбучна математика Винче). Курилица је наводно по Митровићу касније преименована у глагољицу да би се сакрила изворност куриличног имена. Покриће за ову тврдњу налазимо у старом руском спису попа Упира Лилија (1047 г.) где се глагољица заиста назива курилицом (Петар Ђорђић – Историја српске ћирилице).

Митровић даље говори да курилично писмо (глагољица) крије тајне оплодње и васкрса предака због чега и носи назив са основом КУР. Моји увиди говоре исто о чему сам већ писао али и о чему ће бити још речи у наредним објавама. Слова глагољичне азбуке сведоче исто.

Синод Руске православне цркве је тек у 18. веку утврдио празник Св. Кирила и Методија као празник „средње важности“. Међутим у време распада СССР-а овај празник „средње важности“ постаје сверуски празник Словенске писмености – о чему првобитно није било речи (Божидар Митровић – Азбучна математика Винче).

Након свега изреченог, оно што је сигурно јесте да су Словени имали писмо пре Ћирила и Методија („руска писмена“, „чрте и резе“) и да је званична прича о настанку словенских писама крајње сумњива. Данас нам је остало само писмо – азбука – да говори сама за себе, а ускоро ћемо видети да она сама већ говори много.

*

Владан Пантелић: Или-ја!

Постоји духовна прича да је Једини Бог дао налог двојици својих сарадника говорећи:

– За овај посао, да га урадите, задужујем ВАС ИЛИ ЈА ћу то да урадим.

Тако смо сазнали имена Његових сарадника – (Свети) Василије и (Свети) Илија.

Не знамо који део посла је Василије урадио. Илија се, тако мислим, бавио словом, писмом…

Ово је мала игра речи, али не смемо заборавити да је то, уствари, енергетска игра

која се у нашим животима остварује, материјализује. Каква ти је реч таква ти је судбина.

.

Данас, његовим уводником, започињемо да објављујемо радове Илије Зипевског.

Уколико буде интересантних стручних коментара укључићемо их као додатак основном тексту.

 

Мрави гледају у земљу

Људи гледају у очи

.

Сањари гледају у небо

Сневачи гледају у себе

.

Луталице гледају низ пут

Изгубљени гледају у страну

.

Филозофи гледају у Свет

Бог види све

Отворено срце, вене тихо зборе.

Твоје очи видим, плаве као море.

Седеф се прелива кроз таласе нежне,

жељна пахуљица чекам дане снежне.

.

О, Љубави моја, и срећо, и туго…

Лебдим пут облака, пролазим под дугом.

И помислим жељу, анђелима шапћем,

да ми Тебе штите, с крилима к’о с мачем!

.

Додирујем звезде и Месец црвени…

Огњиште топлоте, роди се у мени.

Све поре испуни блаженство земаљско…

Покорена стојим, живот – Твоје Царство!

.

Kао да сам нека српских здања кула.

Волим те, с билион и још више чула…

Чудесни су трени, октобарских капи,

за Тебе рођена, киша са мном вапи.

.

За једну секунду, цели свет бих дала,

за трептај Твог срца у понор бих пала…

И кроз све векове будуће бих дошла,

за срећу бих Твоју кроз пакао прошла.

.

О, Љубави моја… Ослушкујем небо,

један птић под стрехом ноћас је назебо…

Огрнух га срцем, љубављу, топлином…

Баш му фали Сунце, бори се са зимом!

Веђе чекињасте им

Наткриљују браздасто дубно

Гледељке свевидеће

У привид видика бежног

.

Мигом на миг милосевни

Намигушин левооки

Као Рахиље неутешни

Деснокрилно све у четри

.

У безнађе распасано дугобојно

Јуре зевом

Насатице безоблични

Хуче спевно

.

Брује грлно у осињаку

Благостању милолажном

Да л на земљи ил на небу

Ил у рају

.

Неком негде.

Аркаим – град древних Аријеваца на Јужном Уралу

На срећу, налазиште је избегло судбину коју му је наменила стара совјетска власт- плављење локације у циљу изградње резервоара.

Аркаим, град-опсерваторија, јужно од Урала, у Чељабинској области, откривен је 1987. године.  Духовни објекат, Град опсерваторија уралско-казахстанских степа, до сада  најочуванији налаз,  стар преко 7000 година, захвата 20 хектара површине. Налази се на истој географској ширини као и Стоунхенџ, од кога је удаљен 4 000 километара и временски старији двадесет векова.

 

Град је је грађен плански што доказује  међусобна повезаност објеката у смислу коришћења. Кружне је основе  а конструкција грађевина, ове водоравне опсерваторије, заснива се на сложеној и прецизној геометрији небеских координата.  

Спољашњи,  месечев- круг,  са истим је радијусом од 43,2 метра као и унутрашњи прстен Стоунхенџа.

У унутрашњем, сунчевом  кругу, искоришћен је златан пресек круга.

Такав план је близак начелу Мандале – једног од основних сакралних символа будистичке философије. Сама реч «мандала» се преводи као «круг», «диск», «кружан».

 

Свака кућа за становање имала је огњиште, бунар и подрум, што је несумњиво доказ седелачког начина живота. Овде је откривен најстарији канализациони систем, који сведочи о плански урбанизованој поставци јер сем пројектованих улица, постојао је систем сливника и шахти . Ископавањем у околини, пронађено је мноштво остатака керамичких предмета са шарама у облику „свастике“, древног симбола Сунца присутног широм планете.

 

Аркаим се у Риг Веди помиње као Шамбала, семантички од ариј. шамбала, провијант, залиха, сакупити, има и значење молитве. Касније је назван Вареј,

У фолклору Источних Срба или Рашана познат је као Светли Ириј, а исландске  саге зову га Асгард, док је код Јелина познат као главни град Колхиде.

Параметри померања равнодневице, приказани у Аркаиму, су прецизни и детаљни, што његове творце чини високо цивилизованим, са знањима која су касније приписана Јелинима.

 

Знање становника Аркаима се не може се замислити без познавања броја. Како се писмо и број не могу одвојити, помињање Аркаима у ведама је индиректан доказ писмености уз старост веда, што значи, да су веде и писмо нашег међуледеног доба стари најмање 7000 година. Овај индиректан доказ писмености, иде у прилог теоријском ставу Радмила Стојановића о старости Веда на 11.000 година, израчунатом помоћу померања равнодневице а на основу астрономских података о записаним догађајима који су савремени почетку мезолита.

 

Град је обредно место, као и храм или кућа, јер, кроз њих пролази соха небеска која повезује сва три постојећа митолошка света.

 

Аркаим је нестао у пожару, код кога је необично то, што он по свему судећи није био неочекиван за житеље;  већ је сасвим вероватно да су га они и запалили.

Само тиме се може објаснити чињеница да у древном згаришту нема никаквих ствари потребних у свакодневном животу; тек онако – крхотине, парчићи. А о људским остацима нема ни говора – сви су отишли живи, одневши све што је вредно са собом. ЗАШТО?

Слободан М. Филиповић Извори: Васељенска и Аркаим – град древних Аријеваца на Јужном Уралу, Википедија

srpska.ru/article.php?nid=6075

 

(Душку)

Белесају, лебде крила сова
ноћас, у ово глуво доба
и тихо цвиле ноћни љиљци,
далеко, сада, од твога крова.
Мој уздах клонуо крај гроба
где клизи поноћ у измаглици.

Ту се и модро прамење неба
кида од бола и од туге,
ту лебди тамна, болна празнина,
а само тренут један треба
да се прекину путање дуге
и наспе чаша црног вина.

За душу твоју, рођено моје,
за покој срећним данима
што тихо мојим мислима миле.
Спавају сада очи твоје
на длановима хладнима,
к’ о трњине тамне, усниле.

И непомична остаје трава,
на гробу твоме, о, туго моја,
ту, где су наши рођени
вечито и душа твоја спава!
Реци, зар ниси њиховог соја?
Долазе зимске студени.

Крате се јесењи сутони.
Бездана прашина потамни
и ноћ све више згушњава.
Најдражи обрисе живота мог,
дувају ветрови помамни
крај твога тела уморног.

Фото: Дански уметник Теодор Филипсен

У давно време било једно дивно и богато село Благомир. Сељани су били добри и вредни људи, а природа је била благословена. Имали су плодну земљу, све је рађало и превише, домаће животиње су били највећи пријатељи и помагачи. Склад и лепота у сваком трену.

После дуго времена идиле, родио се мали Немања, кога је село касније прозвало Незајаж. Чим се замомчио, умрли су му родитељи, те је он  организовао откуп боровница и купина. Сељани су вредно брали, он је то паковао и прерађивао у пекмез, па сељанке лети нису ни спавале. Све је он организовао и продавао у суседном граду. Сељани су веровали да ће их богато наградити за труд, али он их је само искоришћавао. Велики је иметак стекао, али за пар година, због нестручних берача из околних крајева, боровница и купина је нестало. Нема везе. Сетио се он да дубоко у шуми постоји блатно језеро Блатолеч, где су сви одлазили кад би се разболели. За пар дана су се враћали исцељени и орни за рад. Прво је ишао сам, па је кофама вадио блато, сушио и онда паковао. Опет у граду је продавао по високој цени, али све је ишло као „алва“. Сељани су приметили да бара није више онако велика, али су веровали да је то природна појава. Кад су једне ноћи провалили да је Немања са још четири злобника тамо вадио блатио, носио кући под стреху, сушио и паковао. Сељани су га грдили и проклињали, али његовом предузимљивом духу ништа није било свето. Наравно, за пар година блата је нестало, а бара се исушила.

Онда је Немања дошао на идеју да прегради реку и ту направи воденицу. Сељани су се бунили, јер је река доносила воду за пиће свима, била пуна рибе и заливала поља. Али Немања је преградио реку и почео да меље брашно за суседна села. Наравно продавао је у граду, брашно са поточаре и ту је опет зарадио пуно пара. Сад је почео да откупљује буд зашто имања, најпре ова поред реке. Риба је нестало, а имања су постала јалова.  Сељани су се селили у суседна села, напуштали вековна огњишта, гробове својих предака. Туга и јад.

Наравно и воденица је пропала, јер је воде било све мање, а појавило се и клизиште. Зато је Немања решио да посече шуму. Наравно, она је била свачија и ничија и ту су сељани пред зиму секли помало дрвеће, а више сакупљали осушена дебла за огрев. Али су у пролеће садили нова стабла и тако вековима. Међутим, Немања је решио да посече целу шуму и да се коначно обогати за сва времена. И то је и урадио. У међувремену и остали сељани су се одселили, тешка срца, па је он покуповао за мале паре цело село. Сад кад се обогатио, сазидао је велелепни дворац на сред, некада дивног и лепог села. Остао је сам и размишљао о новим пословним подухватима.

Али се тешко разболео. Позвао је лекара Лечимира, који је једини пристао да га лечи. Лекар му је рекао да сваки дан поједе по велику чинију боровница и купина. Он одмах дозва верног слугу Злоћка и посла га да набави тражено. Али Злоћко оде и не врати се. Онда он сам, онако болестан, крете у брдо, а онда се сети да је наредио да се поберу све боровнице и купине. На одговарања сељана, да природа дарује, али да се мора бити умерен, он је само одмахивао руком.  Сада и шуме више није било.

Опет позове лекара Лечимира и исприча каква је ситуација. Лечимир му рече: „У овом селу су расле најлековитије боровнице и купине. Столећима су се сви сељани са њима лечили. Ти си их терао да даноноћно беру, а знаш да си их мало плаћао. Може ти још помоћи лековито блато.“. Крете изјутра Немања ка некада лековитој бари, али земља сува и испуцала. Узе зарђали ножић из џепа и хтеде да огребе ако је шта остало, али слаба вајда. И земља се стисла од бола. Све је одавно извађено, а љута природа није га више даривала.

Опет он позове лекара и исприча му целу ситуацију. Лечимир му мирним гласом рече: „Може те излечити и лековита шума, пуна храстова и кедрова, а нарочито лековити жирови и кедрови ораси. Да загрлиш древно дрво и замолиш га за исцељење.“ Немања се на то горко насмеја, јер је он лично последња три кедра, горостаса од по пет векова, без гриже савести посекао. А сељани су му рекли да су света дрвета и да му се добро не пише.

И тако, сам у великом каменом дворцу, лежи у постељи и размишља зашто су га сељани прозвали Незајаж. Размишљао је- „шта бих дао да се све врати тридесет година уназад, да срећан трчи кроз шуму, бере боровнице, купа се у блатној, лековитој бари и удише исцељујући ваздух шуме, пун смоле и лековитих биљака.“ Овако све је сам уништио. И тако је и умро.

После неког времена , лекар је случајно наишао у село и виде упокојеног Незајажа. Ископа гроб на крају  сеоског гробља и сахрани га под тим именом, те написа на каменој плочи: „Овде лежи несрећник што уновчи природу, срамота и невера свом честитом роду.“

Годинама касније, сељани су се вратили. Засадили нову шуму, а и боровнице су почеле, прво стидљиво, а онда у жбуновима да расту. Лековито блато и бара су се опет напунили водом и блатом, те лечили све сељане. Вратио се живот у село и природу. А предање о Незајажу се преносило генерацијама. Сви су знали ту причу и кад год би неко кренуо да уновчава природу, без мере и разума, одмах би му наденули то име. Наравно, свако би после тога одустајао сам.

Живот, да живот буде љубав само,

да људи буду здрави као шуме,

као папрат бујна да се раскрупњамо,

да човек љубав као хлеб разуме

и да нас буде у семењу буни,

све више таквих са човечном речи

и срца спремног кап по кап да круни

на рану друга, да рана залечи.

.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи

исколачене до бесвести,

кад живот кажеш, да видиш жене

све здраве жене, благовести

бремене жене, без бојазни

да у утроби носе гују,

да ће им остати дланови празни

кад неко опет стресе олују,

кад кажеш мајке, мараме вране

да не лепршају пред твојим видом,

кад кажеш човек, да те не гане

крив без кривице за тврдим зидом

кад човек кажеш, о кад кажеш,

да тече једна широка река,

љубави топле, најбоље стразе

и најљудскије за човека.