Кад долази јесен

У мени замирише дуња

И џаба ласте крилима

Милују моје лице и

Джаба немуште приче пијаних шкољки

То ја опет миришем

Орахов лист под кућом

И пакујем кофер –

На путу за сјевер

ноћас нам се небо отварало опет

мешала се светла у најслађу кашу

грабили смо душе полудели расцвет

испијали медом препуњену чашу

.

из кладенца сласти шикљала је вода

најтечније наде и прејаких жеља

лутах слуђен тамом потпалубља брода

светлуцав од туге и горких весеља

.

растан петле брзо дозвала је зора

још се жедни свега напојили нисмо

насукани бесом насред бурног мора

.

ненасити пловни разједрени ми смо

наша лука жарна потопљена неста

под небом нам опет понестаје места

Очи Богомајке

живе искричаве ватре ~

горе Небеса.

*

Мајчине руке

(Покрише сваку рану)

мелем су наш.

*

На грани храста

зрели жирови вире –

Скидам им капу.

*

Подигох главу

капи опраше шминку –

ал` утолих жеђ

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.

У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.

После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *

Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?

Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.

Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Руб од постојања, поруб од живота,

истинских врлина јунаци уморни.

Kуд год кренеш стрмо, трње и голгота,

безакоње и лаж не ходају боси.

.

Неправде и раскол, расцеп наше земље,

отимање Светог, укор за доброту.

У цветници бисер, понико из мемле,

из праха пепела подиће лепоту.

.

Јер крај није био, нити може бити,

свршетак етапе, почетак је стазе.

Поколења нова, старом славом кити,

унуци стопама Срб – предака газе.

.

Не поклекну момче, ни девојче мило.

Не покори неман белокрилу птицу!

Не може се царство зарадити силом…

Небеско је вазда било за добрицу!

Врати ми Драга

бар део оне јесени

и нашег октобра

када смо испраћали птице

на југ

на неке пролећне повратке

када се буду рађале

нове љубави

а наша умирала

јер си ми заувек

заробила снове

и поломила дане

осудила ме

да у парку сакупљам

опале плодове

дивљег кестена

и чекам оне наше

црвене јесење

октобарске кише

…и бол се може волети

вратиће се птице…

Уденут међу чокоте на стражи
У гроздовљу тамњанике месец зри
С јатом чворака магла јутро влажи
Детлићев кљун и црв – сусрет у кори
А у свему октобра пасажи

Плес сунца и кише у једном дану
Непребол у мору сусталих влати
Њиве у зрењу – звуци у бездану
Тузи јако слични пролазни сати
И свему октобар на длану

Звекетање ланца и лавеж псећи
У сутон рано пристигле даљине
Заложене ватре – из детињства пећи
У крошњи дуње све људске судбине
Октобар цео у једној врећи

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Уденут међу чокоте на стражи
У гроздовљу тамњанике месец зри
С јатом чворака магла јутро влажи
Детлићев кљун и црв – сусрет у кори
А у свему октобра пасажи

Плес сунца и кише у једном дану
Непребол у мору сусталих влати
Њиве у зрењу – звуци у бездану
Тузи јако слични пролазни сати
И свему октобар на длану

Звекетање ланца и лавеж псећи
У сутон рано пристигле даљине
Заложене ватре – из детињства пећи
У крошњи дуње све људске судбине
Октобар цео у једној врећи

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Када се осмехнеш, ти несвесно затрепериш у мени. Тада ми рука

задрхти и сама грчем мишића у стиховима испише божанске љубавне

речи. Допада ми се тај осећај тебе у мени, јер тада свесно живим,

стварам у слободи и душом волим. Потребан ми је твој осмех. Молим

те, насмеши се. Затрепери!

.

Никада се, друже мој, не ругај томе што се жена стиди, већ се клањај

њеној снази са којом ће свој стид у поглед и осмех уградити. Осмехом

ће ти о њему све рећи, а сјајним погледом твоју пожуду за њеним

телом поломити. Никада, друже мој, нећеш на прави начин жену заволети

све док ти због њеног стида суза у оку не заигра. Тада ћеш

схватити да те боли исто оно што и њу. Пожуда је поседовање, а страст

вера. Воли је погледом испуњеним светлошћу њеног стида. Само тако

никада је нећеш имати, а вечно ће бити твоја. Никада се, друже мој,

не ругај страсти јер она љубав из стида распламсава, а кад гори у вери,

никада не прегори. Сада иди и научи како да стид жене волиш и никада,

никада не заборављај да стид јако боли.

.

Да ли сам ја исти ја, ако ти сваког дана пролазиш кроз мене и остављаш

у мени свој траг?

Реци ми анђеле.

*

Када душа порасте, човек подетињи.

Љубав моја живи у дворцу,

чији зидови су платна

саткана од зрака сунчаних!

..

Подови од стена и облутака меких,

а таваница небу звезданом

широм је отворена!

..

Ту расте свакојако биље,

што увек је у цвету

и на име изговорено,

лекове за боли спрема!

..

И жамор се воде увек чује

јер овде, она стално живо пева!

..

Ту и гнезда су птица

што никуда не путују,

но цвркутом буде срца

по далеким световима!

..

Љубав моја

из земље израсла,

са небеса стигла,

ту речи чаробне уписује –

записе будућих времена!

..

И кад заспи,

моја љубав снује

мирисе испеваних и тек

наслућених душом песама!