дистих ево опет истиче из руку

ни сам не знаш више чију мучиш муку

.

земља само земља може да те трпи

кршиш кога стигнеш ко стигне те крпи

.

и док се кроз живот тако пробауља

из новина зине плаћена читуља

.

да ли ти се нешто деси ил не деси

већ си неко други већ си иже јеси

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

.

Мисли долазе пролазе

И нестају

Попут облака вечерњих

Осећања долазе пролазе

И нестају

Попут облака вечерњих

На језеру

А ја шутим и мирујем

Подно храстоава

Не везујући се

Ни за мисли

Ни за осећања

Јер ништа од тога

Нисам ја

Моје суштаство је

Негде иза

У пределима тишине

И шутње.

О, ноћни врт, тајанствени орган,

Луг дугих труба, лог виолинчела!

О, ноћни врт,печални караван

Храстова немих, непомичних јела!

.

Мицала се башта и шумела.

Храст беше битка, а топола – треска.

Сто хиљада листова, ко тела,

Преплитало се сред зрака јесенска.

.

Гвозден август у дугим чизмама,

Далек, с тањиром дивљачи је стајо.

Грмели су пуцњи ливадама,

Траг птичјих тела ваздухом се мајо.

.

Заћута врт, месец нагло стиже,

Десетак дугих сенки леже доле

И гомиле липа шаке диже

Сакривши птице под своје куполе.

.

О, ноћни врт, о врте пун јади,

О, бића, тако надуго уснула!

О, тренутна ватро од парчади

Звезданих, што је над главом букнула!

Зраци

Волео бих видети оно за чиме душа вапи,

срце чезне, а ум лудује.

Знам, никада га очима видети нећу.

Осећам то.

Ех, да хоће још једном

љубав да ме преломи,

као сунчеви зраци

стаклену боцу.

Усправан да стојим,

а кроз мене

свет

својим бојама

да се поноси.

*

Вековима трагам за тобом и сада, када сам те пронашао, ти ми

безосећајно кажеш: „Млада сам, није ми време.“ Па добро. Проживећу

још неколико живота да те сачекам, ионако те волим бесконачно.

Kада те угледам, свака ноћ ми се претвори у ноћ пуног месеца.

Мрсио бих ти косе и режао по врату. Не прилази ми, не брукај ме,

зацвилећу.

*

Заталасам твоју косу, узбуркам своје срце, а ти пливаш у мени.

Ту нема логике, али реалност прија. Заиста је љубав тешко разумети,

а лако осетити.

*

Љубав је светлост која храбрима доноси мир душе,

а кукавицама таму срца претвара у гареж.

*

Kако да те не волим?

Дођеш у дану без сунца,

одеш по мрклој ноћи без звезда,

а сенку своју оставиш на мени.

*

Птица ће и у кавезу остати птица, али љубав ту моћ нема, јер када

се врата кавеза отворе птица ће раширити крила и одлетети, а љубав ће

сломљених крила у страху чекати да се појави неко ко ће је из ропства

извести.

М.Н.И: “:Дневник :Душе“

Санак на врховима трепавица спава

у сну своме, шум дрвећа сања

милује га ветар лептирових крила!

.

И смеши се санак  док пале

се светла старог дебла

гошћа му је једна стигла!

.

И шири старина гране,

лишће златом кити,

кореном гошћи руке љуби,

срцем, на небо је вазноси!

Песма дође на папир

Кад је пустимо да слети из кавеза

Који у глави и око главе носимо

Глава је оловка а графит је срце света

.

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

.

Грцајте их док вас крцкају

Док вас не скрцкају на најситније умове

Што ће беспомоћно пливати у лепоти

У коју сте растопили овај свет – свој свет

Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

.

Свет светли – светли свет са друге стране

Певајте плешите кроз светове!

Ти си и у сну несазнајна

Твога се вела таћи ни.

Дремам, а иза сна је – тајна,

У тајни, Русијио, си ти.

.

Русија појас река има.

Древне је шуме круже свуд,

С блатима и са ждраловима,

Уз чаробњака поглед луд.

.

У њој и људства различита

Из долина, с краја на крај,

Поноћна кола воде вита

Уз запаљених села сјај.

.

Где и врачара, с вампирима,

Траварке чара свуд уз руб.

И вештице са ђаволима

Веселе се уз снега стуб.

.

Где и мећава завејава

Трошну кућу до крова тог.

И деве испод снега плава

Сечиво оштре против злог.

.

Где је све путе, са распућем,

Изрово штапа силан број.

Где вихор, који звижди прућем,

Старих предања пева пој…

.

У дремежима својим сненим

Сазнах за родне земље јад

И у дроњцима ево њеним

Сакривам голу душу сад.

.

До сеоског сам гробља – нему

Утабо ноћну стазу сву.

Ноћивајући свуд по њему

Дуго сам песме пево ту.

.

Не разумедох, не одмери,

Коме посветих песме те

И какав бог ми би у вери,

Какву девојку волех пре.

.

Русијо, ти си успавала

Својим пространством душу, знај.

Гле: она није укаљала

Своје чистоте први сјај.

.

Дремам, а иза сна је – тајна,

Русија у тој тајни спи.

Ти си и у сну несазнајна.

Вела се твога таћи ни.

Фото: Игор Грабар – Зимско јутро

Скривен ми поглед преморени.
Иду колоне бескрајне, тужне.
На пести своје чело наслони’
газе блатњаве путеве, јужне.

Остало им је пусто згариште
на земљи српској, рођеном прагу.
За њима душа вапај иште;
многи гинуше за земљу драгу.

…А ратник овај, копље Ти носи.
Застаје скамењен, заклања скуте.
Листа странице светле прошлости,
повишеним се гласом, заклиње у Те’.

Србијо, вољена копљем и песмом
и сваком чежњом за родним крајем,
у руци јуначкој, рујним вином
и својим горким уздисајем.

Теби ћу дати искру плама,
дрхтаве мисли узнемирене
и када душу туга слама,
из груди нежности прикривене.

Само ми моју нејач заклони!
Лицем јој тамна, прелети сена!
Србијо, бићу Ти ратник искрени
и пред Тобом пасти на колена!

М.М: Збирка – “Србијо, вољена копљем и песмом“.

Мислимо да знамо камо Сунце гази своје златне стазе.

Кунемо се у живот сјајни да све тајне скривамо у себи, да их не загубе крадљивци снова – ми их чувамо у недрима. 

Ми све знамо.

Чудна ми чуда како онда никако да љубав дође преко брда?

Брдо је велико од питања и скривених знања незнања.

Чар на дар свакодневно ал’ вазда ми спремно мислимо.

И род се рађа и плаче кад види Сунца сјај.

Да ли од бола или радости што живот нема крај? 

Хм даа. 

О даааа. 

Зимске ноћи су топле када их греје Љубав великог слова.

И када сне обојиш црвеним пламеном пролећног зова тишине.

А она као и свака арија.

Полако ти срце завија

у живо сребро и бело злато… 

Полако и лако. 

Негде се чује рој пчела.

Ржу дивљи пастуви и трк њихов земља смело дочекује. 

Горски поток смело подврискује јер чува песму Вила. 

Свака је воду пољубила и занавек благословила. 

Том се водом умило девојче младо и момче весело јако.

Живот књига се уписа горе,

небом звезде сада се оре! 

Долази краљ! 

Долази краљ.

.

-Извор: Звезда Род Zvezda Rod-

Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука ђевојачка

На прозор, тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња –

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…