док се јутра не сете петлова

ериданском путујемо реком

размеђама надјаве и снова

крманимо васкрсу далеком

.

лађа сунца насред тамне воде

ватре наше преноси у вечно

то у нама поново се роде

непреболи када небо млечно

.

пада зором да раздвоји тела

да умири једно срце плачно

док трајемо насред вирја бела

.

у ком судба надвладава мрачно

сред наслада којима се дамо

усхитима кад се удвајамо

 Сунце језди свевидеће

И носи ритам времена

Пркос

И радост

Наду

И варку

Све упрегне

У своју барку

И чуном обиђе свет

У једном дану.

.

Воли да носи под својим крилом

И бол

И срећу

Да дели људима.

Добрима пркоса

Да истрају у своме спокоју

Да одле бурама духа,

Злима – нека се сатру,

Нек сами роде ватру.

.

И ноћ у дивљем скоку

Увек доскочи дану

Па сатре јутра која га буде

.

Д.П: Збирка – “Каскаде“

Чудо је неко у имену Ана.

Као да има светачки код.

Богородна би мајка Маријина.

Аном се многи посвети пород.

.

Племића Растка родила Ана

да свето рухо одене на дар.

Родила је тића изабрана

да собом осија Хиландар.

.

Од Саваота име му духовно

Творчеву силу њему је дало

да њоме свети куд год корача.

У Саву светог га освештало.

.

У светој земљи сурог камена

колевци која чојством нуна

херцеговачка одива стамена

мајка Ана родила Стојана.

.

Именом Петра стене Христове

оца Стојановог украсили.

Стена освешта моћи синове

па га Острошким чудом прогласили.

Дајбог –Даждбог, Дажбог – бог који даје живот Земљи, истовремено  је бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише (дажд) што су најважнији услови за живот људи. Он је и у вези са прецима, као бог подземног света, што је можда (код нас јужних Словена) његова најбитнија карактеристика. Судећи по томе, боговима не могу строго да се приписују соларни или хтонски принципи, већ једно божанство може бити и соларно и хтонско.

Дајбог се сматра родоначелником Срба али и свих Словена јер спев „Слово о полку Игорову“  јасно нам говори,  да су се и Руси сматрали потомцима Дајбога.

Вук је нераскидиво  везан за овог бога јер је он један од Дајбогових облик, а вук је, такође, сматран и претком  свих Срба:

Вучји дани -светковина вукова,  у вези су са култом предака и трају 7 дана.  Завршавају се Дајбоговим даном, 11. Новембра, мада се празновало  и дуже код нас и код Бугара, а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе. Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.

-слободна интерпретација текстова са  Википедије, из Словенске митологије, и сл…

 

 

Гледао сам је између обрва
Док је говорила
Да слику коју гледа
Једном већ је видела
.
Гледао сам је између обрва
Док је говорила
О призору Вечности
Које се наједном сетила,
.
Гледао сам је између обрва
Док је у мом оку лежала
Нежна, смерна, племенита
Једина која је икада постојала,
.
О Вечности,
Миришеш дивно,
Овде на обали
.
Спуштених једра,
Јер куда би одавде и пловили ?
Без времена и стварности лажних,
Има ли места до којих можемо стићи?

О Вечности,
Твоја песма ме цели,
Овде на обали..
.
Али знам да одавде,
Сестро небеска,
Због туђих времена и стварности лажних
Ми се морамо растати
.
Али знам
Да одавде, ја и ти
Морем времена и стварности лажних
Још ћемо једном запловити
.
Јер тамо у ноћи
Јата смо душа која лутају морем,
Тону у добине док звезде лове,
А чезну тебе и себе у теби једино спознати..
.
О Вечности,
Твој ме милује мир,
Овде на обали
.
О Вечности,
До следећег кад и где
Машем ти
.
О море у ноћи,
Сам
Једном
На обали…

 

Огули латице с ружа,
свезуј их скупа,
и чувај за вечност.
Њина мукла обећања,
о наслеђу славном –
– труну мој лик.
.
Моје опонашање
Разболело је околиш.
Где год ми поглед сеже,
Нема садржине.

Изађи из света опсене

И видећеш у трену

И појмити гле

Да су сви ближњи

Твоји и ини

Ти сам у себи

Једност и Усебност

Пењи се у висине

Златним ђерданом

.

Сакупљај звезде

.

Па их нижи

На танане нити паучине

.

Да ставиш ми их

Око врата

.

И куле сребрне

За нас у ваздуху зидај

.

У којима ћу се топити

На рукама твојим

.

Док ми у очима

Цветови љубави круже

.

Када дођеш

Обуци ме у цветне хаљине

.

Јер се до твог доласка

Само небом

И сновима покривам

Једне прилике се вође сретише Љубинко Давидовић и Милорад Стевановић. Озидо Љубинко лани Милораду кућу. Не мож да бидне љепша. И окровио.

Љубинко мајстор и по. Нема шта да се каже. Он ти је свукуђ зидо куће и сви су га ценили зато што е бијо човек старог кова. Није бекријо, није шепртљо, ко што има међ мајсторима и вакиг и накиг. Јок он. Сваког је поштово и

држо рјеч. Кад обећа, не бој се. И није шћео д-уцени човека. Бож сачувај. Знало се колика е његова надница, и ниси моро да се ништа погађаш. Кад изгријава сунце, он је на лицу места. Увече док се види не напушта посо. Кад

бидне о ужини и ручку, чим заврши јело, први устае. То му људи ценили и поштовали.

.

Вели Милорад: – Љубинко, мош ли да ми овијег дана удариш тратовар око куће. Све сам спремио. Шодер с Мораве сам догно. Препран. Ко бисер. Набавио сам и цимент поповац – коно што ми рече да се показо најбољи за те ствари.

– Слушај Милораде, ове и оне неђеље не могу. Морам да достоверим посо што сам започо људма. Ал оне онамо долазим. Колко у понедјоник ил уторник. Најдиље у-срједу. Сем не дај Боже.

– Добро, нек бидне како велиш. За цену не питам. Колко зинеш. Ал ти знаш шта ја оћу?

– Знам. Ти оћеш бетон.

– Е, то. Оћу бетон! И готова ствар. А јок ко што су они пелвери, оздо испод планине, мом комшији правили тратовар оловлани. Ене ти га сав опузо и прсо реко би си бацијо шедит на њега.

– Немо да бригаш. Овај што ја и ти наредимо има да нас надживи. Ако тене, ја ти правим јово-наново о моем трошку. Само немо д-оскудјевамо с циментом.

.

Руковаше се. То ти је ко да су оверили уговор у суду. Још чвршће. Кад поштени људи нешто здоговоре, то ти је све и свја. Коно кад кроз брвно и греду прокуеш ћупријаш ексер па га ондак одоздор подврнеш. Нема силе која то мож да рашчеврљи и да батали. Волим таке карактерне људе да сретим на путу, а јадно ти на мом имању. Богами. Изнјек ја влашу с ракијом и чаше.

Ко велим, нек залију погодбу. Милорад узе чашу. Љубинко се мршти:

– Ја ти споради притиска не пијем, ал ајд суни и мене мено, колко да наздравим.

– Нек бидне благословен овај здоговор.

– Амин.

– Здрав си, мајсторе.

– Од Бога ти здравље, домаћине.

Док садим семенчице у бајковитој башти

И док градимо кров на ведској дрвеној кући

Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе

Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће

И стави везени прекривач на астал за руштук

.

И пецни у рерни црвене папричице љутице

У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога

Повремено нас похвали да смо врло вредни

Од твојих милоречи светиљка се пали и њише

И послужи нам по три срка сока стваралајка

.

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!

Она живи у К… и има многоватрене обавезе

Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи

Једног велечесног набујалог дана после кише

То ми потврђује једно од многобројних чула

* * *

Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног

Витез Мансанман је мој врли предак и потомак

Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја

Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана