Легенда каже да су змајеви летели над планинама, а одмарали се код Бање Ждрело. Старије генерације причају да су по шумама виђали светлеће кугле, наводно змајева јаја, које нико није хтео да дира нити да ломи. Жива је и прича о глувонемој девојци која  је змајеве појила и молила да што пре оду. Староседеоци који живе при брду Велики Вулкан, тврде да је баш ту  последњи пут виђен змај  и то 1970. године.

Само извориште Ждрело назива се лековитом бањом под отвореним небом. Према народним веровањима топла вода извире из лаве испод мистичног брда Вулкан, који је некада био активан, али се касније угасио. Ипак, на његовом дну и даље кључа вода.

Извор: Телеграф

Била је топла летња ноћ. Сребрни месец је предводио стада злаћаних звезда и клизио по небеском своду. Природа је утихнула после врелог дана, али спарина се још осећала. Млади ратник Правдољуб, је одложио штит и копље, али је двосекли мач и пар бодежа, злосмртника, оставио за појасом. Седео је на големој голој стени, још топлој и угодној. Извадио је из недара чудесну свиралу, фрулицу коју му је вила Милосјајна специјално направила и подарила. Почистио је грло, облизао уста и засвирао. Мили и треперави звуци су се разлегли, дуж падина, поља, планина, шума. Све је затреперело у том чудесном звуку и све је осећало прилив енергије и светлости. И тако, занет својом музиком, није ни приметио да се на небу појавила једна јако сјајна звезда и да се полако спуштала на пропланак.

Кад је отворио очи угледао је трепераво светлосно биће, невиђене лепоте и стаса. Горостас га је гледао право у очи и видело се да му се свирка допала. Онда је благим и милујућим гласом, да не кажем мислима, прозборио: „Драги мој ратниче, тебе слуша цела васиона. Сви се радују кад ти прсти полете по свирали и кад се распростру милозвуци на све стране. Али морам да те упозорим, да је и наша васиона створена звуком. Зато опрезно свирај и често се упитај да ли реметиш неки устаљени поредак у свемиру.“ Млади Правдољуб je занемео. А онда примети да је светлосно биће село на оближњи камен, наместило главу на руке и као да чека нову мелодију. Правдољуб, примаче свиралу устима и опет засвира. Шума је шумела у датом ритму, зверке су помаљале своје њушке из шипражја, птице су престале да певају, земља је исијавала чудесну светлост, а звезде су трепереле заједно са песмом. И тако, после пар сати, свирања, опет врати свиралу у недра и загледа се у придошлицу, па рече: „Поштовани светлосни свирачу, чему могу да захвалим на овој посети. Виле су ми направиле и даровале фрулицу и ја са задовољством свирам на њој. То ме окрепљује, исцељује, то ми даје снагу пред бој, то су предивни, вилински звуци.“ Светлосно биће прозбори: „Ја сам Васељенски свирач и имам задатак да одржавам овај свемир у миру и срећи. Чим се зло намножи ја засвирам и они се или промене или оду у најзабаченији део свемира, јер им ова свирка рањава злодушу. А добри и светли, почну да се уздижу духовно, да мислима стварају чаробне ствари и појаве. Моја свирала, знана као васељенска фрулица, има сличне звуке као твоја. Па се, ето, питам да случајно не погрешиш и пореметиш устаљени поредак.“

Правдољуб се брзо снађе па рече: „Жао ми је ако су неке песме сличне твојима. Молим те ми реци шта да не свирам. Не желим ништа да реметим у свемиру. Али мислим да ова музика прија не само мени, него и целој природи, па и мајци Земљи, јер је она жива. Чини ми се да и камен испод мене певуши док свирам.“ Васељенски свирач га погледа мило, па дода: „Ја ово радим миленијумима и могао бих мало да се одморим, а тебе да задужим да свемир држиш у миру. Повешћу те са собом у Васељенски храм да се боље упознаш са звуцима, па да ме одмениш.“ И тако и би.

Његови садрузи су се питали где је нестао Правдољуб. Те ноћи су слушали чудесну музику, а онда одједном мук. Већ су се помирили да је негде отишао.

Али, пре сваког боја, чула се нека далека небеска свирала, која их је соколила, страх убијала, давала невиђену снагу. И тек кад се бој оконча, тихи, прелепи звуци би утихнули. Онда су се увек сећали Правдољуба и помињали га. У дну душе и срца су осећали да је  и он са њима.

 

 

 

 

 

Изађи из света опсене

И видећеш у трену

И појмити гле

Да су сви ближњи

Твоји и ини

Ти сам у себи

Једност и Усебност

 

-цитат-

„Оно што је најљепше на дубокој и искреној љубави на

којој је све лијепо, то је да у односу према ономе кога

волимо, ниједна наша мана не долази до израза. Много

шта што је зло у нама ишчезава, а оно што је добро

устостручује се.“

.

 

 

-слика- Радѡгощ Максим Ковган Харитончук-Моісеєв -Радгост-

Једна од најнеобичнијих подземних здања које Калемегдан Београд чува јесте велики барутни магацин  – позната Барутана. Саграђена је у време аустроуграске владавине у првој половини 18.века. Служила је као магацин оружја.

Састоји се од две дворане ослоњене на по 9 стубова, ходника и зида који крије улаз у магацин.

Важи легенда да су унутар зидова барутане Турци узидали злато, што такође никада није доказано, али није ни спречило многе бескућнике да ове зидове гребу не би ли успели да дођу до злата

Историчари тврде да је укопани део на простору данашње пећине пре два миленијума, у античко доба, био у ствари светилиште посвећено богу Митри.(предхришћански период)

-слободна интерпретација текста- извори: Тајне и легенде Калемегдана- Википедија-

Од сна ми дивну крлетку саздаше

птичицу трептаве душе да чува.

Када и резе закатанчише

схватих да кавез њих од мене чува.

.

Златне су жице посебног соја.

Робовски јаук у милозвук топе.

У обиљу је јадна судба моја

док слобода туђој милости доспе.

.

Од Бога сам биће самосвојно

створено да собом узноси свет.

Мисао своју да вртложи спирално

певајући свој творитељни сонет.

.

Хранбена ме навика спутала

па и не тежим размахнути крила.

Иако ми је душа прогледала

сигурност ту ме собом оробила.

.

Сунце златно за мрву одмених.

Храну душе стомачна ми вара.

За сит стомак лудо завилених.

Омамом ме занела превара.

Да препознаш и освестиш

Зло у себи

И да зло у себи

Преиначиш

У добро у себи

И да се добром

Узвинеш у небо

И да у небу

Препознаш и познаш

Онога по којему

Бива све у свему

Из века у век

У свим световима

Слушам у мирној љубичастој ноћи

где шуште звезде; И мени се чини

да често чујем у немој самоћи

певање сфера на топлој ведрини.

.

И чујем тихо у осами тако

вечити шумор из земље и свода;

И слушам дуго, немо и полако,

те речи лишћа и тај говор вода.

.

И ја разумем те гласе што хује,

тај језик Бића и тај шапат ствари…

Често све стане, још се само чује

куцање мог срца. Но исти удари

.

Чуше се шумом, мирно закуцаше

удар за ударом, из стабла; И јасно

куцну из црне рогози и шаше –

дуж целог поља… Најзад, многогласно,

.

доле, под земљом! Негде у дубини

једнаким ритмом, као мукло звоно,

огромно срце зачу се у тмини:

Удари мирно, тихо, монотоно.

Збирка: Песме сунца, циклус: Сенке по води

Плетем ти Сунце од поља житних
Од цветова макова пчела пуних,
Од трава и лептира заспалих,
Од сребрних нити месеца,
Одсјаја мора и језера,
И кристала из средишта Свемира!
..
Љубави моја!
Плетем ти Месец од песме птица,
Од шапата храстових листова,
Плеса брезиних гранчица,
И зова наших вукова!
..
Љубави моја!
Плетем ти облаке невидних крајева
Отворених прозора
За светло небеских река
За глас твој громни,
И тишину звезданих разговора!