Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука ђевојачка

На прозор, тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња –

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Пре сунца и гранућа чуће се
песма и пој птица
Браће травке ћерке, мајке

Вилине косе златне
печате времена место
Бога Јара цвећем да свјате –
ватреног, жустрог

На Јарилово љуљушкају конопци.
Попуцаше конци на сва пуца од јелека
да се њише колевка, за – века.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Здравље моје снаго моја

Мој Господе Свети

Без Тебе сам

Дим на ветру

Привид и опсена

Оздрави ме излечи ме исцели ме

Мој Господе Свети

Да бих Тебе прославио

У себи кроз ближње

Без Тебе сам

Умоболан душеболан

И ништа од ништа

А с Тобом сам

Све у свему

Мој Господе Свети

Сањао сам љубав нежних, белих крила

И очима као магла изнад реке

Сањао је како изван сваких сила

Лута све тражећи једне усне меке.

.

Сањао сам љубав како мирис липе

У уздаху има и вриску даљине

Како лако диже таласе што кипе

А сва уплашена ударом милине.

.

Сањао сам љубав у баршуну свиле

У трешњи узрелој док на роси блиста

Замршеној коси и погледу виле

Сањао сам да је као суза чиста.

.

Онда – једног јутра изађох до реке

У магли над водом не препознах ништа

Ни крила, ни вилу, ни те усне меке

Већ угарке само, пепео, згаришта.

Ја сам дошла песнику у госте.

Равно подне беше, и недеља.

Напољу се вејавице злосте,

А у соби топло је од жеља.

.

Сунце, неке боје малинове,

Израња кроз колутове дима.

Домаћин је ћутљив.Попут сове

Посматра ме ватреним очима.

.

Његове су очи тако тешке.

Ко их види, занавек их памти.

Заклињем се да не правим грешке:

Не смем, не смем у њих погледати.
.

И тако се зачела беседа…

Димно подне у соби мрак хвата.

У високом дому који гледа

На широке Неве морска врата.

Онај бистри дечак из Доње Мораче,

што је продавао зукве петроваче,

да се домогне књиге и обуће,

и у пустињу побегне од куће.

И у време јагме за значке и прње,

своје голо тело обуче у трње

и купи чивија по најскупљој цени,

да Христа на крсту бар мало одмени.

Али, чим се крсним знаком знаменов’о,

нема тога ко га није каменов’о;

и то камење поста му имање,

сваки камен њему, један Христу мање.

И сад, оне руке, од зукава грубе,

гологлави старци прилазе да љубе.

И на окрст Христове целе васионе,

сем изван неба црне земље оне,

нигде не дође да звона не звоне!

Ја сам Микос, чувар рекорда Земље и свих рекорда у твом Сунчевом систему и Универзуму. Ту сам, у шупљини Земље, пре свега да чувам историју свих живота свуда. Ово је наша врхунска сврха и сврха Библиотеке Портологоса.

Наша Библиотека је једина такве врсте у нашем огромном систему планета. Наша Библиотека је толико огромна да покрива 456 квадратних миља терена и има огромне трезоре који садрже плоче које се чувају на кристалним слајдовима који се гледају кроз наше кристалне пројекторе. Наши магацини су огромни, уређени и категоризовани, тако да можете лако пронаћи информације које тражите и преузети на разгледање. Имамо огромне транспортере који ће доставити вашу поруџбину у року од неколико минута, а затим је поново вратити на локацију за складиштење. Овако, свака ставка у Библиотеци је увек тамо где треба и може се лако пронаћи и савршено сачувати. Такве су наше технолошке способности. Јер, ми смо нацртали технологију универзума у којој боравимо, и имамо најнапредније методе очувања и складиштења и преузимања који би се дивили вашим библиотечким системима. У реду је. У реду је.

А сада, ја и моја пратња вас чекамо на прагу до Портолошке библиотеке, где бели алабастер кораци светлуцају искре уграђених кристала и дијаманата, који воде у велике ходнике наше Библиотеке која се налази унутар Земљине огромне унутрашњости

Данас вас водимо у обилазак по нашим ходницима, и показујемо како ће изгледати права библиотека у вашој будућности. Ваше будуће библиотеке ће личити на наше, јер је наша модел који ће све библиотеке реплицирати. Почећемо са спољним основама, јер постоје и унутрашњи основи. Спољашња земља је бујна са травама, цвећем, жбуњем и дрвећем; а у центру су кружне чистине са меким клупама и столицама за лежање, у пратњи малих, округлих, високих столова на којима можете подесити ваше исправе. У овим кавезима има малих извора водопада и фонтана, јер је наша вода жива и у пуном стању свести која пева. Да, наша вода пева, и док се ложите у нашем издвојеном кавезу пева вас вода живота, док пршти из наших фонтана мелодијама дубоке љубави која усклађује и балансира све ћелије у вашем телу. Из оваквог стања дубоког мироточења и слоге, седимо и опуштамо се у интервалима током радног дана.

А сада улазимо у Портолошку библиотеку, и улазимо уз кристалне степенице, где се врата отварају у универзум. Да, Библиотека је вишедимензионална! Док улазите, видите галаксију Млечни пут како лебди око вас, и можете да погледате у небеса која обухвата цео наш универзум. Видиш Звезде и Сунца и друге Сунчеве системе како се врте око нашег Централног Сунца; и осећаш део ′′ Све што је „, као што јеси….

Свуда видите људе – шетају, причају, уче, седе, реклинирају, сањају и само квасе вибрације мира. Свуда је цвеће велике живахности и фонтане и базени воде који просипају своје хорске песме. Погледаш около и видиш издвојене алкове укрштене по огромним ходницима, са најергономски структурираним столицама које те позивају да их рекреираш. Нађеш један који те зове, и седнеш и доживиш везу са овом столицом која те штимова на њену вибрацију тако да си повезан са главним оквиром унутрашњег рачунара у библиотеци. Ви сте, такорећи, ′′ озвучени ′′ са бежичним жицама, и потпуно повезани са оперативним системом, којим управљате својим мислима и осећањима, и који ће вас одвести где год ′′ пожелите ′′ да одете у нашој Галаксији. Пловиш се умом, користећи своје мисли као свој усмерени компас за координате географске ширине и географске дужине. И толико је природно да се дивиш њеној једноставности и природности. А ви путујте у свести, и истражите нашу Галаксију и Универзум ′′ из прве руке ′′ и први пут у свом потпуно свесном Људском стању.

Ово је још један аспект онога што наша библиотека нуди својим посетиоцима, уз своје кристалне слајдове свих забележених историја читавог нашег универзума. А ви сте ту кроз вибрациону фреквенцију наших речи, као што их читате и замишљате призоре у својој ′′ машти „. Желимо вам добродошлицу, и позивамо вас да уђете у било које време. Само нас позовите за улазак, јер наш позив увек излази на вас. Ја сам Микос, и ту сам да вас лично водим кроз нашу Библиотеку кад год позовете. Не треба вам ′′ Библиотечка картица „, јер је ваша идентификација уписана у ДНК ваших ћелија. Чекамо вашу посету.

ФБ профил Ненада Максимовића; Каналисала Диан Робинс – ′′ Поруке са Шупље Земље“

Мајко бога суше

И небеске ватре,

Извади нам сунца горка из очију

У њима још увек благдан снатре

Жита – наше кости; дал’ ће да узрију?

.

Без гласа, без крика,

И без чврсте воље

Повија се жито, ломи се стабљика,

Низ живот ко низ покошено поље

Вода нас магија или ова слика

Усађена ко страх сред очију.

.

Мајко бога суше, у нама је тама

Иако нам сунца у очима зру!

Д.Б: “Повратак у Црну Гору“

Златни се мач небом просече

као јабука кад се полови.

Западну страну прогута вече.

Источна у јару сунца уплови.

.

Океан се Земни небу узнесе

исток од жара собом да лади.

Хиљаде свитаца валом донесе

да запад звездама засводи.

.

Ал’ средином где „јабука“ пуче

црвљива војска се размиле.

У авети телеса развуче

Хрлећ’ звездама да свице туле.

.

Сад свитац сваки пламеном букну.

Распали се до сунчаног јара.

Црвљива војска онда устукну

сагоревајући од светлога жара.

.

Дешавање се по Земљи слика

сваком труни боја небеског.

Почињу чарке Земних силника

зомбираног им духа несвесног.

.

Увек овако изнова креће.

Журно се хрли сопственом крају.

Уз Богољубље и нешто среће

ето нас опет у цветном рају.

Заплеши ветре, зову те гране, руке моје,

Додирни облаке, загледане у реке плаве.

Засвирај ветре, жели да пева лишће моје,

Пољуби стабло бело, то тело моје је.

Заплеши ветре, земља трепери

Отворила је све очи своје

Надима груди, у срцу њеном, жар је.

Засвирај ветре, песму Исконије

Сунце љубав своју, загрлило је!