У даљем представљању суштине и значаја, како писма уопште тако најпре и словенске азбуке, ослонићу се пре свега на рад Хермана Вирта. Са учењем Хермана Вирта, немачког научника (тачније фризијског или фрушког), упознаје нас Александар Дугин у свом делу „Хиперборејска теорија“.

Наиме, Херман Вирт (1885 – 1981) је пре свега заступник теорије о северном, поларном пореклу човечанства. Сва култура коју је наследио потоњи свет спуштајући се ка екватору, по Херману Вирту води порекло са севера, укључујући и писмо којим се Вирт посебно бави. Вирт у свом учењу представља првобитно писмо са севера от кога су потекла сва нама позната писма попут грчког алфабета и феничанског алефбета – и то као његове лошије верзије. Учење о првобитном писму, Вирт највероватније изводи из хронике Ура Линда (хроника старофризијске относно старофрушке породице) коју је Херман за живота превео са старофризијског језика.

У заступању теорије о северном пореклу човечанства Вирт није сам. Научној јавности је познато и дело индијског научника Бал Гангадхар Тилака који је изучавајућу врло детаљно стихове Рг Веде и иранске Авесте дошао до истог закључка – да су Аријевци, доносиоци ведске културе у Индију у својим обредним песмама сачували сећање на своје северно окополарно порекло (Бал Гангадхар Тилак – „Арктичка прадомовина веда“). Тилак у стиховима Рг Веде проналази отлике северне окополарне године – годину от једног дугог дана где се Сунце врти у круг по небу и дуге ноћи којој се са нестрпљењем чека крај. Тачније, у питању је година от једног дана који траје 10 месеци и зоре која свиће 30 дана док остатак године чини смркавање и ноћ. На ово тилаково откриће се лепо надовезује и староримски календар који је био у употреби до 8. века пне, а који броји 10 месеци док 2 зимска месеца (јануар и фебруар) не рачуна – што отговара северној окополарној години коју Тилак проналази у Рг Веди, у којој дан траје 10 месеци а ноћ 2 месеца.

У иранској Авести, Тилак проналази предање о Иранском Рају (Иран Вејо), првој и најсјајнијој земљи коју је створио Ахура Мазда (Бог код древних Иранаца) а коју је уништила зима. Након долазка зиме поменуту земљу описују 10 зимских месеци и 2 летња месеца који су „хладни за воду, хладни за земљу, хладни за растиње“. У другом делу овог предања краљ иранског раја Јима је начинио забран где је склонио семена свих биљки и животиња како би их сачувао от зиме. Предање говори даље о срећном животу у забрану у којем Месец и Сунце излазе једном годишње и година изгледа састављена от једног дана.
У прилог овим тврдњама иду и геолошка открића о повољној северној окополарној клими за људски живот и растиње између два ледена доба (између пре 130.000 и 70.000 г). Такође открића савремене ДНК генеалогије дају потврду отређеним виртовим тврдњама као и теорији о спуштању народа са севера у далекој прошлости, посебно носиоца Р1 хаплогрупе чији су потомци које знамо као Аријевци (Р1а) били усмени преносиоци касније записане Рг Веде и Авесте.

Вирт наиме такође тврди да су Северноамерички Индијанци носиоци најчистије крвне групе која потиче са севера. Савремена открића ДНК генеалогије проналазе код племена Северноамеричких Индијанаца Р1 хаплогрупу. Р1 је предачка хаологрупа Р1а (Словени, Аријевци) и Р1б (западни Европљани) хаплогрупама што наводи да је виртова тврдња тачна – Северноамерички Индијанци јесу сродни потоњим Индоевропљанима относно Аријевцима из чијег предања Тилак проналази доказе о њиховој северној прапостојбини. Народ је спуштајући се са севера населио најпре Северну Америку (Индијанци) и Азију (најстарији узорак Р1 хаплогрупе пронађен је у јужном Сибиру – Алтајска област, и стар је 24.000 година).

Питање порекла народа и човечанства уопште је посебна и преопширна тема, стога захтева подробније доказивање којим се нећемо бавити овом приликом. Пажњу сада усмеравамо на писмо.

***

Првобитно писмо је свештено писмо које описује Свештену Годину – дан и ноћ Сина Божијег – Сунца, относно чини својеврсни календар. Структура свештеног писма попут календара описује енергије које се смењују током једног окретања Земље око Сунца – током једне Године относно ГОДА (Год – Господ – Бог). Један сунчев круг – једна земаљска година која укључује симболично рађање, умирање и васкрсење Сина Божијег – Сунца, суштина је свих вера, религија и митологија. На крајњем северу година, писмо и календар имају један облик док се јужно от тачке пола њихов облик и природа мењају.

Првобитно писмо севера, где се година састоји от једног дугог дана и једне дуге ноћи, по Вирту је имало свега 8 слова относно сугласника (плус три варијанте читања за четири знака што укупно даје 16) које описују круг Свештене Године относно ГОД. Самогласници се нису прво записивали јер су били непомични у кругу Године – они чине основне тачке природе Года (Божије преображаје). Са пресељењем народа ка југу, мења се година а са годином и писмо. Северноатлантска традиција (50 – 66 степени географске ширине) броји 8 или 16 знакова (правилан крст Године подељен на 4 или 8 делова) док јужноатлантска традиција (испод 45. степена географске ширине) броји 12 или 24 знака (крст се овде због смањења лука сунчевог кретања дели на шестине). Отличан пример крста „јужноатлантске“ традиције издељеног на шестине је хришћански крст Константина Великог (центри Румског царства су углавном сви испод 45. степена г. ш.). С друге стране стари србски крст, келтски крст, аријевска свастика или коловрат, као и крст Сунца aнтичке Македоније је правилан што наводи на наслеђе старије „северноатлантске“ традиције.

Из овога видимо да више слова унутар писма означава млађе порекло писма у относу на писмо са мање слова . Данас углавном влада супротно мишљење, сматра се да су некадашња писма имала више знакова што би требало да потврди њихову тобожњу развијеност. Међутим ако узмемо у обзир да је и само писмо пад у относу на узвишено човечанство које се савршено относило и без писма, чувајући у сећању неизмењено предање које се усмено преносило чак и хиљадама година, разумећемо да је прво писмо имало најмањи број знакова. Познавање природе тих знакова омогућавало је њихово различито читање – већи број гласова који би изражавали различите идеје које ти знакови представљају. Стварање новог знака за сваку варијанту читања изворног слова представља свакако пад свести – непознавање читања изворног свештеног писма. Ипак, у новом добу је дошло до тренда отузимања словних знакова кроз разне скоројевићке реформе, али у сврху практичности писма, не због познавања његове свештене природе.

Основа првобитног писма која се задржала до дан данас представља самогласнички круг Года – 4 основне природе Господа (има их заправо 5 али последња увире у прву стога се спајају – крај је нови почетак и обрнуто).

А – звук рађања, постање, почетак Године, звук срца – пирамидални облик – средиште бића.
Е – звук ширења, рађање Природе и пролећа, звук грла – облик који се шири на све стране – водоравно.
i – звук врхунца, сунчев зенит, пун развој могућности, звук чела – пинеалне жлезде, облик издужен на горе – представа кичме са тачком која представља пинеалну жлезду – чеону чакру.
О – звук испуњења, пуноћа искуства, зрелост јесени, време жетве, звук стомака – кружни облик, представа целовитости.
У – звук умирања, смрт Природе, зима, звук доњег стомака – облик обрнуте пирамиде који увире у земљу.

Основни материјални облик испољеног Бога јесте крст, познат и као Животворни Крст – то је и симболички облик најситније Божије честице. Крст дели простор на четири дела стога је број 4 основа Божијег испољавања као што видимо и у самогласничком кругу Године (У увире у А па се гледају као једна тачка). У хришћанству имамо 4 јеванђеља који су представа старе астролошке приче о 12 сазвежђа (апостола) от којих су 4 истакнута, фиксна знака који отговарају кључним тачкама Сунца у Кругу Године. У хиндуизму имамо 4 Кумаре као 4 Брахмина сина итд.

На ову самогласничку основу коју нам представља Херман Вирт, слова старословенске азбуке се савршено уклапају чинећи круг от 16 знакова који дају познату азбучну поруку от Аз до Ук. Број 16 указује на наслеђе старије северноатлантске традиције у относу на млађу јужноатлантску до данас заступљену која дели круг на 12 или 24 делова. У азбуци имамо још пет додатних слова Ф, Х, Ц, Ч, Ш (не рачунајући ОТ који је лигатура мада симболички врло важан знак) која су азбуци вероватно додата касније. Имена и изглед ових 5 слова иако се не уклапају у шеснаестоделну шему, такође имају значења које ћемо обрађивати у будућим објавама. Азбучни круг от 16 знакова заједно са 5 самогласника чини својеврстан Господњи – Годишњи календар применљив и у друим размерама попут кола дана и ноћи, као и коло стварања и уништења читавог Свемира. Под истим законима под којим је створен Свемир, створен је и човек, и то је записано у представљеном азбучном колу.

Број 16 је врло присутан и заступљен у културној традицији Срба, Словена, и код Индоевропљана уопште. Стара традиција северног порекла носи систем 16:9 за разлику от јужне средоземне која носи систем 12:7. Код Срба имамо 16 имена предака уназад, 16 доба дана и ноћи, 16 плетеница на симболу Мудрог Слова присутног на личким ношњама, затим 16 крака на симболу Сунца античке Македоније итд. У индијској културу број 16 је такође присутан где имамо 16 начела материјалне делатности, 16 стихова у мантри Харе Кришна итд. Најзад, човеково тело има 16 саставних делова – 6 зглобова руку, 6 зглобова ногу, карлица, труп, врат, глава што скупа чини 16. Средоземна традиција дели небо на 12 сазвежћа (по угледу на отприлике 12 месечевих кола током године), недељу на 7 дана, дан на 24 часа. Ведска култура старе Евроазије носила је систем 16:9 што значи да је можда имала другачије мере дана, недеље и астролошких кућа кроз које Сунце пролази током године. О томе више у наредним објавама.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, други наставак)

Једна жена са хаљином од натрулог предела

Долази у мој дан, седа за сто поднева

И гледајући ме потамнелим очима тек опалог лишћа,

Као коре воћа тренутак по тренутак

Жваће моје време.

.

Узалуд у небо кријем лице и бежим везан

За корен као стабло на које слећу уморна јата облака

И док се чују крици птица у ваздуху,

Претварам се у ветар око себе као око куће

Обрасле у заборав на чијем прагу стојим.

.

Једна жена са гласом од дугачких киша

Силази у моје вече, леже у постељу сна

И чекајући ме дубоким телом још увек топле даљине,

Као жар непогоде пламен по пламен

Гори моје слутње.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Знам, умрећу у зору! Ал од две – у коју?

Не одлучих – са којом – тек поруџбином ледном.

Кад бих могла двапут да згаснем буктињу своју!

У вечерњој зори и у јутарњој, одједном!

.

Небесна кћи – а кроком прођох земљу ову!

С кецељом ружа. Ни клицу не такнувши коју.

Знам, умрећу у зору! Бог – ноћ јастребову

Послати неће по лабудовску душу моју!

.

Склонивши нежном руком нељубљен крст, чисто,

Јурнућу у небеса и задњи поздрав дати

Прорез зоре – и у мом осмеху то исто…

И у самртноме даху песник ћу остати!

 

„Душом отвореном на живот, покушај да погледаш,

Очисти мисао од таштине јалове,

и тада ћеш угледати свет Творца. Васељене и Себе“

 

 

„Из човека у стању љубави проистиче зрачење.

У делићу секунде оно, одбивши се од планете изнад човека,

поново стиже до Земље и даје живот свему живоме.“

Моја смрт не рђа
она увек чиста обилази
око мога правог мира

Моја смрт дубином
очи оживљава и мисао вага

Моја смрт из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага

и овако мртав видим све што и ви

која вам је вајда од тог што сте живи

.

светови што лебде пре него се сруше

између мог тела и између душе

.

толико нестваран колико и није

живот је тек точак опште агоније

.

а овде на небу у новоме паклу

ништа баш не значи траг душе на стаклу

.

као и на земљи тако је и горе

мерило су за све неке нове боре

.

у тачки пресека свет црва и птица

страхује да зачне нова кукавица

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Чујем Песму громова лудих.

То Прометеј у мом срцу пева.

Бол разума и звук валцера смрти –

јединствена музика.

Гушим се у сопственом блату

ходочашћа својих.

Дали се Небо најзад смиловало

или Дамари прометејског срца

певају у мени?

О Песмо блажена из Гротла устани!

О Молитво усахла на уснама

Срце ми врати живима!

С.С.Л: “Изгубљено царство“

 

У наредним објавама почећу да темељније пишем о старословенској азбуци као духовном науку, о свештеној суштини писма и да откривам знања која су уткана у систем азбучног писма – што је средишња тема мог рада и странице АзБукВеда. Иако ће та знања говорити сама за себе, дужан сам да направим увод у причу о писму који ће бити обухваћен кроз више објава.

Наиме, званична историографија говори да су Словени примили писменост от Грка – Ромеја у 9. веку, наводно преузевши слова из грчког алфабета да њима преведу црквене књиге на словенски језик. Превођење црквених текстова на општесловенски језик 9.века (сада старословенски језик) подпомогнут је мисијом двојице браће из Солуна,  наводно Грка, Ћирила и Методија. Овај догађај се у званичном образовању наводи као почетак писмености код Словена.

Константин Философ, након смрти своје познат као Кирило (Ћирило), и његов брат Методије, преводили су црквене текстове у Моравији користећи се заправо јединственим словенским писмом које знамо као глагољица. Пре моравске мисије, солунска браћа ишла су на мисију покрштавања Хазара относно Козара (како се именују у житију Св. Кирила) на подручје данашње јужне Украјине. За Козаре се каже у житију Св. Кирила да су говорили словенским језиком. Такође се каже у житију да је Константин Философ у граду Херсону, пронашао псалтир и јеванђеље „писано руским писменима“. Други извор наводи да су поменути текстови писани руским писмом на готском језику (Светозар Николић – Старословенски језик). Званична наука не даје никакво објашњење која су то руска писмена и откуд она у употреби пре наводног описмењавања Словена.

О траговима словенске предхришћанске писмености говоре и други извори. Титмар Мерсебуршки у свом недовршеним делу „Хроника“ описујући словенски предхришћански храм на острву Рујан, каже да су на киповима урезана њихова имена. Којим су словима урезана имена словенских божанстава пре покрштавања и наводног описмењавања Словена?

Чрноризец Храбар, монах који је живео крајем 9.века, у свом делу „Сказание о писменах“ наводи да су Словени пре примања хришћанства и писмености користили чрте и резе којима су читали и гатали. Чрте относно црте и резе су ништа друго до слова која су урезивана, углавном на дрвене дашчице. Не само да су својим словима Словени урезивали текстове које би читали, већ су слова своја изгледа користили и за гатање – предвиђање судбине. Овај опис словенских чрта и реза отговара природи и примени нордијских руна. Изгледа да су Словени ипак имали своја слова и азбуку пре грко-ромејског, јудео-хришћанског утицаја који знамо као покрштавање и описмењавање, само су их користили на другачији начин – нису их записивали већ урезивали. Описмењавање се дакле не относи на познавање слова и азбуке како данас учимо, већ се оно може само относити на начин употребе слова и отређено устројавање писма под утицајем грко-ромејске црквене политике. Словени су слова своја некада урезивали на дрвене дашчице буковог дрвета (због чега су изгледала као црте и резе), а потом, под утицајем Ромеја, почели су да их пишу мастилом на пергаменту чиме су слова добила посебну стилизацију. Након „описмењавања“ магијска употреба слова се потискује и скоро потпуно изчезава а словенска писменост се своди изкључиво на црквене јудео-хришћанске текстове.

Солунска браћа су преводила црквене текстове на словенски језик користећи азбучно писмо глагољицу (које су наводно измислили за потребе словенског језика) која је брзо изашла из употребе. Ипак, глагољица није добила име по Кирилу већ је име „кирилица“ припало азбучном писму наводно касније развијеном от стране кирилових ученика. Константин Философ се након моравске мисије замонашио у Риму а убрзо потом се изненада разболео и умро – свега 50 дана након повлачења у манастир. Име Кирило је наводно Константин узео у монаштву. Кирилови ученици са Климентом и Наумом на челу преселили су средиште словенске писмености у Охрид. Из Македоније, школе словенске писмености шире се у Бугарску где се сматра да је дошло до напуштања глагољичке традиције и прихватања другачијег изгледа словенске азбуке – старословенске ћирилице. Из Бугарске, азбучно писмо, које знамо под именом ћирилица, проширило се на исток у Русију, на запад у Србију и на север до Пољске (житије Св. Методија).

За азбучно писмо названо по Кирилу, каже се да се састоји от слова преузетих из грчког писма, осим оних неколико слова за гласове који не постоје у грчком језику (ж, ч, ш, ц, ѕ итд). Иако је сличност азбуке са грчким алфабетом очигледна, старословенска азбука ипак у себи садржи много више значења и симболизма и нешто другачију структуру у относу на грчко писмо.

Грчки алфабет је заправо лошија верзија јеврејског алефбета. Имена слова јеврејског алефбета (АЛЕФ, БЕТ, ДАЛЕТ…) имају значења на јеврејском језику док имена слова грчког алфабета (АЛФА, БЕТА, ДЕЛТА..) немају никакво значење на грчком језику и изгледају као лоше преведена јеврејска слова. БЕТ на јеврејском значи кућа, ГИМЕЛ је камила, МЕМ је вода а РЕИШ је глава. С друге стране АЛФА, БЕТА, ДЕЛТА, ГАМА не значе ништа. Такође јеврејска слова имају своје тачно место на Дрвету Живота јеврејске Кабале док се грчка слова не везују ни за какав духовно-магијски систем. И алефбет и алфабет потичу от старијег феничанског писма (савремени квадратасти изглед јеврејских слова потиче из 3.века п.н.е. док је старији изглед истоветан феничанском писму). Грчки алфабет има нешто другачију структуру (редослед слова) у относу на алефбет и феничанско писмо а то је структура близка управо словенској азбуци. Структура словенске азбуке (АЗ, БУКИ, ВЕДИ, ГЛАГОЉИ, ДОБРО..) даје јасну духовну поруку и смислен систем о којем ћу тек писати, што га чини у сваком смислу развијенијим писмом у относу на алфабет. Тешко је поверовати да је из једне окрњене копије туђег писма као што је грчко, настало тако смислено и сложено писмо какво је словенска азбука, позната као старословенска ћирилица.

Околности Кирилове смрти су крајње сумњиве. Кирило је сахрањен у Риму уз највише почасти – сахрањен је попут папе, уз присуство грчког и римског свештенства по налогу папе Адријана. Константин Философ је своје наводно монашко име носио свега 50 дана а глагољично писмо које је он за живота користио ипак не носи његово име. Кирило је заправо грчко читање древнијег облика имена Курило. Објаснили смо да је Кур – Курило древно србско име Бога Сунца (а потом и господа, господина) от чега потиче и грчки господ – Курије/Кирије. Божидар Митровић, др правних наука, тврди да је Константин у Риму заправо отрован и да му је име Курило наметнуто због имена писма које је он користио а које гласи КУРИЛИЦА (Азбучна математика Винче). Курилица је наводно по Митровићу касније преименована у глагољицу да би се сакрила изворност куриличног имена. Покриће за ову тврдњу налазимо у старом руском спису попа Упира Лилија (1047 г.) где се глагољица заиста назива курилицом (Петар Ђорђић – Историја српске ћирилице).

Митровић даље говори да курилично писмо (глагољица) крије тајне оплодње и васкрса предака због чега и носи назив са основом КУР. Моји увиди говоре исто о чему сам већ писао али и о чему ће бити још речи у наредним објавама. Слова глагољичне азбуке сведоче исто.

Синод Руске православне цркве је тек у 18. веку утврдио празник Св. Кирила и Методија као празник „средње важности“. Међутим у време распада СССР-а овај празник „средње важности“ постаје сверуски празник Словенске писмености – о чему првобитно није било речи (Божидар Митровић – Азбучна математика Винче).

Након свега изреченог, оно што је сигурно јесте да су Словени имали писмо пре Ћирила и Методија („руска писмена“, „чрте и резе“) и да је званична прича о настанку словенских писама крајње сумњива. Данас нам је остало само писмо – азбука – да говори сама за себе, а ускоро ћемо видети да она сама већ говори много.

*

Владан Пантелић: Или-ја!

Постоји духовна прича да је Једини Бог дао налог двојици својих сарадника говорећи:

– За овај посао, да га урадите, задужујем ВАС ИЛИ ЈА ћу то да урадим.

Тако смо сазнали имена Његових сарадника – (Свети) Василије и (Свети) Илија.

Не знамо који део посла је Василије урадио. Илија се, тако мислим, бавио словом, писмом…

Ово је мала игра речи, али не смемо заборавити да је то, уствари, енергетска игра

која се у нашим животима остварује, материјализује. Каква ти је реч таква ти је судбина.

.

Данас, његовим уводником, започињемо да објављујемо радове Илије Зипевског.

Уколико буде интересантних стручних коментара укључићемо их као додатак основном тексту.

 

Мрави гледају у земљу

Људи гледају у очи

.

Сањари гледају у небо

Сневачи гледају у себе

.

Луталице гледају низ пут

Изгубљени гледају у страну

.

Филозофи гледају у Свет

Бог види све

Отворено срце, вене тихо зборе.

Твоје очи видим, плаве као море.

Седеф се прелива кроз таласе нежне,

жељна пахуљица чекам дане снежне.

.

О, Љубави моја, и срећо, и туго…

Лебдим пут облака, пролазим под дугом.

И помислим жељу, анђелима шапћем,

да ми Тебе штите, с крилима к’о с мачем!

.

Додирујем звезде и Месец црвени…

Огњиште топлоте, роди се у мени.

Све поре испуни блаженство земаљско…

Покорена стојим, живот – Твоје Царство!

.

Kао да сам нека српских здања кула.

Волим те, с билион и још више чула…

Чудесни су трени, октобарских капи,

за Тебе рођена, киша са мном вапи.

.

За једну секунду, цели свет бих дала,

за трептај Твог срца у понор бих пала…

И кроз све векове будуће бих дошла,

за срећу бих Твоју кроз пакао прошла.

.

О, Љубави моја… Ослушкујем небо,

један птић под стрехом ноћас је назебо…

Огрнух га срцем, љубављу, топлином…

Баш му фали Сунце, бори се са зимом!