Уткала у језеро зраке рујна зора.

Кроз звоњаву тетреби јецају са бора.

Плаче негде жуња, у дупљи се крије.

Само ја сам весео – до плача ми није.

.

Знам, у сутон ћеш доћи далеко од пута,

сешћемо уз навиљак поред стога жута.

Ко цвет ћу те сколити пољупцима лудим,

безумном од радости никад се не суди

. .

Ти ћеш сама бацити блузу раздрагана,

однећу те опијену у жбуње до дана.

Нека плачу тетреби и нека роморе,

грца чежња весела у румени зоре

 

Небо се сјури ка земном путу,

трагове живота утаба.

И сунце одапе стрелу љуту,

преко старог плота, прохуја дуж поља житна.

.

Сећања саткана, поглед ми сетан,

дах ветра нежну свилу мота.

Љубих земљу, праг, не прогањах змију кућарку,

топле ми руке од дединог огњила.

.

Детињства трен у мени заста,

а као да се издах спрема.

Kрилну к’ Југу весело ласта…

Птић се излегну, старина дрема!

.

Узех д’ уплетем кошир од прућа,

можда у њему класjе сачувам.

У часном чину тог надахнућа,

срце од среће, удара – туче.

.

Руке грле снажна рамена,

очи милуjу – лучу топлине.

Мелем чезнућа извида ране,

прохуја живот – не штедећ’ године…

.

Тргох се из сна, постеља ми мокра.

Сневање ил’ предсказање за будуће дане.

Песник се враћа где шкрипу колевке мајка још увек чује,

кад време дође и светлост покриjе таму.

Дођоше људи неки

и на ћошковима пољане

побадаше колце на све четири стране.

Ту ће бити тај основац

за наш будући мали дворац.

Ископаше темеље од пола метра

и по обичају жртвоваше петла.

Пршти крв на све стране

вековно огњиште ту да остане.

Док се тако темељ гради

размишљах, коју воћку да садим.

Купих трешњу крупну и сочну

посадих је на леву страну бочну.

Расла је трешња, расла су деца

у њу се клели као у Свеца.

На њој се свакога дана

љуљала два малишана.

Дођоше нека зла времена

кућа на пола завршена.

Моја су плећа још нејака

а уз градњу и два мала ђака.

У таквом се стању

баца коцка на цену мању.

Разгласих на сва звона

„На продају кућа са два плафона“.

Дође један гастарбајтер стари

и својом се имовином поче да хвали

ману се за џеп и штос извади

испружих руку, ал` ме син повуче.

„Мама! Да ли си ти од јуче?!

Је л` нећу више смети

на нашу трешњу се попети?“

Како сметнух тако с ума

нашу трешњу, нашег Свеца?!

Зар да ме прокуну моја деца?!

Суза низ образ се скотрља.

Ту се ја тргнем….

„Опростите, погодбу желим да оповргнем.“

Оста наш дворац и наша Трешња

освајаше се ту врхови Монт Евереста

уз цвркут птица кафе сам пила

расним се плодом сладила.

И једног дана

одох преко океана

одморе сјајне

проводих испод крошње бајне.

После двадесет шест лета

синова порука тужна и мала…

„Трешња је пала“

Суза се низ образ скотрља…

„Не плачи, посадићу две

таман да љуљаш унуке“

Улица се провалила ко ноћ сифилистика.

Река- сладострашће, расплинута у слини.

Одбацивши рубље до последњег листића,

паркови се срамно стеру у јунској врућини.

.

Изађох на трг,

крај осветљен густо

паде ми на главу ко риђа перика.

И плаше се људи- из мојих се уста

копрцају ноге несвареног крика.

.

Али осудити ме неће и неће дићи грају

ко пророку пред ноге ставиће до цвета цвет.

Сви ти разваљених носева знају, ја њихов сам поет.

.

Ко крчма плаши ме ваш страшни суд!

Мене ће јединог кроз горуће здање

проститутке понети ко светињу свуд

и Богу показати као оправдање.

.

И Бог ће над књигом мојом да пусти сузе!

То нису речи, већ грчеви- гомила збита‚!

И небом потрчаће , под мишку их узев,

знацима својим, задихан, да их чита.

Беда, бол и јад – од горег горе…!

Ко би наше невоље описати знао?

Прети нам потом смртно море,

да Србе уништи Немац би ове дао…

.

Земљо јада, земљо света,

свемогућем слава, што те пропаст није могла стићи!

Земљо моја на крст разапета

глас слободе из гроба ћете дићи.

.

Устани, земљо српска намучена,

из тешког сна се пробуди,

свим боловима искрвављена,

крени у бој! Чим зора заруди…!

.

Поезија Лужичких Срба

Помислиш то неком другом
дрхте трепавице
а оно тобом се игра
немир кȏ чигра
а заклео би се то сред несанице
мрак се стопио с дугом

помислиш то стих пева
а он тупошћу режи
и нека празнина те уједа
празнина недогледа
а заклео би се то шева
појем се уплела у мрежи

помислиш то реч из окова
у човеку Човек
а оно туђински пас лаје
слабошћу из потаје
а заклео би се – цео век
бели је зов вукова

СРПСКИ КАЛЕНДАР ЈЕ НАЈСТАРИЈИ КАЛЕНДАР НА СВЕТУ – 7529 ГОДИНА !⁣⁣⁣

Познато је да календар и симбол за време имају само они народи који су некад у прошлости достигли високи степен цивилизације. Сматра се да календар настаје у тачки највећег успона неке цивилизације – српски календар је званично најстарији светски календар са традицијом од 7528 година. Овај календар је заживео је у српском народу и користио се у управним документима свих српских држава и документима Српске православне цркве све до 1881. године. Сви закони, догађају, уредбе, документи и јендоставно све што се могло записати је записивано по овом келандару.⁣⁣⁣
⁣⁣⁣
Српски календар се базира на природним променама и тотално је усклађен са активностима сунца по чему се и разликује од данашњих календара који су писани по вољи појединаца. Из тог разлога се овај календар сматра и једним од најтачнијих календара у људској цивилизацији. Што је званично потврдила и НАСА, која је установила да се све промене у њему поклањају са електромагнетним променама Сунца. По српском календару постоје само лето и зима који се завршавају и почињу у истој години. Лето се поклапа са новом вегетацијом и траје од априла до октобра, док зима траје од новембра (Митровдана) до марта. ⁣⁣⁣
⁣⁣⁣⁣
Главни аргумент и слободно можемо рећи штит одбране овог календара као пре свега постојаног, а онда и неотуђиво нашег календара је симбол за време (галактички лук) који можете видети у приложеној фотографији у облику испресецаног лука. Овај симбол се може наћи на винчанској заоставштини, али и каснијој средњовековној попут Душановог законика, споменика Деспота Стефана Лазаревића, кнеза Лазара итд. Јасно је да винчанска култура, па чак и српска средњовековна култура многима смета али оно што такве највише боли је што је запис – запис и што се као такав не може избрисати или поништити.⁣⁣⁣
⁣⁣⁣⁣
Веровање неолитског човека било је поред духа предака искључиво потчињено сунчевом циклусу. Сунце је као главни узочник свих временских појава, а опет и главни фактор од кога је зависио живот тадашњег човека био је са разлогом центар његовог веровања и митологије. У српском језику као једном од најстаријих језика цивилизације и данас су опстали ти најдревнији епитети попут „јара“ тј. „жар“ па се тако уз сунце увек додаје и оно „јарко“ или „жарко“. Тако је и у српском календару настао тзв. „Јарило“ што означава једноставно име за сунце са људским особинама из перспективе тадашњег човека. Управо та сунчева јара или жар представља главни предуслов извора живота и опстанка људи. За тадашње људе нови жар сунца који покреће нову вегетацију, топлије време и бујање природе које ће донети дарове представљало је и почетак Нове Године тј. Нове Јаре. Управо је ово и главно објашњење за енглеско „New Year“ (Њу јир) или немачко „Neujahr“ (Ној јар), речи украдених из нашег језика за које страни палеолингивсти деценијама траже одговоре за значење и порекло ових речи. Нажалост, никада нису зашли у древну српску цивилизацију и открили тајне најстаријег светског календара који би им дао одговоре на сва ова питања.Веома брзо би онда дошли и до објашњења главне речи „Calendar“ (Календар) и дара сунчевог годишњег круга који се непрестано окреће такозваног КолоДара.⁣
⁣⁣⁣
Поред значења топлоте, јарост означава и спремност на рат и походност као симбол личне плодности. Тако долазимо и до јединствене животиње чији овакав назив срећемо искључиво код Срба, а то је „Јарац“. Ако се загледамо у рогове јарца видећемо годове који се као и код пањева стварају сваком новом јаром по један. Ако би на ову чињеницу додали и сагледавање ове животиње из угла другог значења речи „јара“ долазимо до особина ове животње која је заиста симбол похости, ратоборности и спремности на парење. Захваљујући овом знању како страним палеолингвистима можемо исто тако и себи дати прецизне одговоре зашто на шлемовима попут Скендербеговог видимо баш рогове јарца.

Аутор – Принцип: Ово је вероватно и најдуже припремана објава до сада. Ради се о области која је много егзактнија и шира од ове једне објаве али за коју смо дали све од себе да на најпростији начин приближимо и поједноставимо за разумевање сваком човеку, чак и оном који данас први пут чује за то. Надамо се да смо у томе бар мало успели и да ћемо ускоро овакве и наша деца учити у школама, а не само оваквим путем.

Дугујемо и велику захвалност екипи Србија Глобал редакције која нам је много помогла код овог појашњења.

У делу Милана Ђ. Милићевића КРАЉЕВИНА СРБИЈА, (Београд,1884.), на странама 86-87 забележена је легенда о настанку Ниша коју је Милићевић чуо од локалног становништва и записао. Занимљиво је да има доста подударних детаља са мотивима из текста “ Песма о краљу Налу“ саставном делу староиндијског спева Махабхарата.

“ Били су брат и сестра. Брату је било име Ниша а сестри Вида. Њихова је очевина била сва земља од Мораве до Дунава и њих двоје је поделе. Ниша узме Нишаву и Поморавље, а Вида узме земљу до Дунава.

Ниша на Нишави, између Горице и Виника, озида град Ниш а Вида на Дунаву – Видин.

Брат и сестра се завадише око границе и после неког времена нађоше решење – сазидаше велику грамаду од камена, која им поста разграничење.

Та грамада од камења стојала је све до 1876. године, када је наша војска  прешавши преко границе кнежевине Србије, растури..“

Скраћена верзија текста- извор: zanimljiva legenda o nastanku niša – NEBOJSA OZIMIC

Висине и дубине небеске

Једном пољубиће се

У малој топлој кости

.

Још ми срце испред чела лети

Још ме око окованог води

Страобама куд не смеју пусти

.

Кроз прозор велике куће види се

Међу високим запаљеним свећама

Угашен неко

.

Једном неки човек плугом извалио

Зарђали нож пројар

Врло важан

.

У планини у изби каменој

Мати сина у наћвама купа

Детенце се кроз камење сјаји