Једно од оностраних значења имена Београда је откривено у симболима који су свуда по њему разбацани у виду скулптура, грађевина и уметнина. Сама реч „онострано“ указује на тајно значење или истину скривену од обичних погледа, сакривену на отвореном.

.

Видин капија има на себи симбол цвета живота што указује на древност и знања која превазилазе ово данашње. Шта више, данашње знање је веома примитивно у поређењу са оним које су наследили наши преци.

Ипак, знање се преноси и невидљивим и видљивим начинима. Симболи у разним облицима говоре пуно онима који знају да виде и да чују.

Само име Видин капије значи пуно заједно са симболом који носи.

Видети у свет ван времена и простора и у времену и простору. Видети кроз илузије и омаје. И пратити живот, стварати, сејати цивилизације светлог пута Права.

Такође један од симбола постављен релативно скоро у ближој прошлости Београда је оваплоћен у виду скулптуре човека који дави змију.

Бели Град је био место знања нашег Рода, место где Човек живи. Где се Човек својим знањем и моћи супротставља Змији и уништава је.

Рептил је немоћан пред Човеком и Змијски пород пред Човечјим је подређен.

Отров Змије је у њеној глави и под језиком и Човек је хвата за главу и тиме спречава њено највеће оружје. Он је убија, не дозвољава јој да га угризе.

Змијски окот то зна и зато непрестано напада Бели Град.

Бели Град је град Белога знања. Бели жреци, волхви, учитељи, ведуни, веште, ведуне, врачи, исцелитељи и како год их све зна постојање.

Они не носе свештеничке одоре више, нити изгледају како неко замишља. Они су скривени у потки Белог Града. Они су ту послати од Рода Светога да занавек чувају знање.

Змија се обавила око Белога Града, и око целог Света. Ороборос симбол покушава да уништи Бели Град и Земљу стискајући све унутра као Удав, који би после да прождере плен – Човека.

Али Змијски окот нема Бело Знање. Он има сирова оружја и страх уза се.

Докле год постоји Бели Град, Змија неће успети. Ово важи за много шире схватање него што први мах говори ти.

Ускоро, кад дрво порасте – оно носи плод живота, сваки син и ћерка Белога Града ће се сетити свога Белога и Звезданог Рода те ће скривене благослове донети.

-Извор Звезда Род – Zvezda Rod-

– Хајдучки циклус

Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л’ се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
„Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!“
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
„Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође –
ко ли ће нас јунак избавити?“
Вели њима Мали Радојица:
„Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов’те агу Бећир-агу,
па му каж’те да ј’ умро Раде
не би ли ме ага закопао!“
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
„Бог т’ убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио –
хоће ли нас поморити смрадом?“
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
„Нос’те, сужња, те га закопајте!“
Ал’ говори Бећир-агиница:
„Ев’, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро већ се ућутио –
налож’те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!“
Ложе њему ватру на прсима,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ уват’те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!“
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва!“
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове Раду;
и ту Раде тврда срца био –
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!“
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила –
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!“
Онда вели Бећир-агиница:
„Бре, немојте закопати курве,
већ га бац’те у дебело море
те наран’те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!“
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал’ је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
„Јао, моји б’јели ситни зуби,
повад’те ми клинце из ноката!“
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
„Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин’ дана
као ј’ отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице –
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес’т објесити
док ујутру бијел дан осване!“
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
„Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!“
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
„О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања.“
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
„О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим –
далеко ми ј’ дому путовати,
треба ми се путем понапити!“
Отвори му сандук од тал’јера;
онда јој је Раде бесједио:
„О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине –
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!“
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.

 

Рекоше ми: сви возови су прошли
И да си у сваком ти била,
Некад само обични путник,
Некад са свитом, вила.
.
А ја – на погрешним колосецима
Скретничар обичан,
На станици испраћао
Или чекао туђе возове безличан.
.
Понекад, у неком ћумезу живота,
С неке усне напукле, вреле
Попио капи вина кртог,
На искрају друма, украј туђег плота,
Сав од ћутања шкртог –
Жудње невеселе.

 

 

 

 

Црна Гора освоји слободу

Свуд се ори „Не дамо светиње“

Племе моје из сна се тргнуло

Ал’ сном мртвим још спава Цетиње

.

Kроз њег’ света не иде литија

Нит вјерници , с’ иконама ходе

А било је кроз дуге вјекове

Сјајна луча славјанске слободе

.

Народ слави освојену правду

О којој је тридес љета снива

Само отуд , с’ цетињскијех крша

Одлијеже „Евива“ „Евива“

.

Ту у срцу старе српске Спарте

Под мaнастир и код цркве Влашке

Два прста се дижу у небеса

И пјесме се пјевају усташке

.

„За дом спремни“ и „Србе на врбе“

Са звучника јечи поклик ресак

Отпадници вјере и народа

Величају „Олују“ и „Бљесак“

.

Гледајући ту нестварну слику

Болни уздах, кришом ми се оте’

У великом српском океану

Цетиње је „Острво срамоте“

Луд човек стоји у реду.

Чека да прође што проћи неће.

Пружа лице и руку бледу

Ка додиру обећане порције среће.

.

Фигура од дима, улупан живот,

Крш и срча, жртава мноштво.

Ишчашене мисли, напукле слике,

Душа из које је ишчезло својство.

.

На прагу схватања

Посматраш ту слику,

У дану безбојног свитања,

Видиш одраз у лику.

Хладан ветар спознаје

окрутног доба

у ком мириса нема

а небо се не познаје,

шиба по лицу …

.

Стојиш сам, гледаш у реку

Раздвајаш крик од уморне мисли

И бацаш га узводно

Ка новом почетку

Какав нико никад није успео да смисли

.

У светло обучен,

пространством опијен

Усвајаш Кодекс соларног реда *

Вода је брза, струја је јака…

Удах. Јасност. Победа.

.

*наслов свеске Драгоша Калајића – “упутства о животу и бесмртности”,

која ми на ноћном сточићу деценијама осветљава повремену тмину

** употреба другог лица једнине је такође посвета Драгошевом необичном

стилском избору обраћања у његовом роману – уџбенику става, визије и

ерудиције “Последњи Европљани”

 

 

Како је то у безкрају плавом

гдје анђели живе

дал седефна јутра миришу на јасмин

дал опија укус меда и звјезданог вина

гдје умјетност се твори у славу нашег Оца

величанственошћу њеном вјечности се диве

.

.Како је то међ бисерне шуме

гдје ловорике плету виле

од шар дуге

и  спајају вјенац да у коло носе

скупљају росу са сафирног цвијећа

трчкарају шумом дјечије ноге босе

.

И радују се , плешу, и смију и воле

необичним плесом кише златне зову

пред олтаром ватре свете зором раном моле

и сликају будућност величанствену и нову

У будућем времену – времену сада

Ми мушкарци нећемо уходити жене

И нећемо читати њихове мале трагове

Неће ни оне издајно наводити мушке

Да се исповедају у опуштеној сласти

.

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати

Ка Једном у чврстој подршци и свести

Користећи моћ промишљене намере

И ширењем мирисне енергије врлине

А на језике ставити или мед или узде

.

У будућем времену – времену сада

Ми мушки градићемо мандалу Склада

Од цветних венчића из њихових руку

Мандалу ведских предака и потомака

У нововедској стварности која нараста

.

Поново ћемо у врло врло високој свести

Тражити другу полу јабуке – свога себе

Роњењем у дубоко језеро – огледало духа

Као некада на Лири или светој Даарији

Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Надувени ко мехур сапуна

Огуглали на отрове блуда

Називаше хришћанском врлином

Прање људи у светачке ћуди

.

Праведником учинише Јуду

Раслојише народ човечији

Сокољени велом себељубља

Разапеше на ругло правдаше

.

Исиссаше здрављак из роднице

Загадише несојем изданке

Раседлаше ате чистокрвне

На магарце за навек спадоше.

Иш, пауне златопере!
Не шетукај, не загучај,
Не шобоћи, не клопоћи;
Спуштн твоја златна перја,
А рашири ђузел репа,
Уљез’ лако у одаји,
Крил’ма Јову лада чини,
Да он спава у ладини

.