у пољима мака под гором распећа

на девет корака од бол светилишта

тело свемирисно од мелема цвећа

низ длан распеш у најслађе ништа

.

дрхтаје тад зберем у угризе усне

и крв болно сапнем у мирдамар трајни

мисао давања сама се распрсне

у посвет постања и у нестан тајни

.

хтели смо се богом и небом у мраку

у ком звезде вреле чекања нам злате

гушили у грлу крикжељу прејаку

.

надали се ноћима да се руке врате

око вулканструка да се дуго плету

да нам крила прште у најлуђем лету