Двадесетпето мудрованије из Тијаније

Е, мој Радо-је Дом-ановићу, наивчино наивна! Мислио си да је за Род најгоре када га вође у поноре воде! Научио је Род да се из понора измигољава, чак га то и ојачава. Кад види да је на дну, отресе главом несвест од пада, отресе прашину, и почне да се пење ка небу, свом циљу.

Несрећници који су пројектовали трасу тачно преко храста у Савинцу не знају ништа о значењу Дрвета и биља и не поимају појам и значење Циља коме тежи Пут.

Ништа не знају ни они што су пројекат аминовали. Влада и ресорно министарство су показали потпуно незнање и о Дрвету и о нашем Роду. Штавише, мучки су, са три пара руку, задали ноћни ударац и народу и Дрвету. Навикле се штеточине на мучке ударце у глуво доба у небрањена места, осладило им се, тако доживљавају то што доживљавају, то им је унутарњи сврш. Тако доказују да су одлучни да стигну у Шарену Лажу, место распадно, које је заклонила димна исцепана завеса, одакле непрекидно, несмањеном жестином, долазе јади и чемери, штапови и шаргарепе, врући кромпири, балови јаловица и вампира, и одакле су долазили, и поново изалеђно припрећују, крстарећи уранијуми и сиромашна ђулад.

А кад се сетим умовања – како разрешити појаву шест стотина година старог поглавице на сред пута, кога смерују и граде мале ђокице, који тај посао вежбају на тлу цивилизације која је овде усидрена хиљадама година, не знам да ли да се смејем или да плачем. Најпре се врло стручно прошетао, чешући пијане голубане, мој љуљајући земљак, врхунски стручњак за све и свашта, словно испремештани – Авељ. Онда су долазили други, трећи, мој до мојега, јер сви су моји, тј. наши, тамно и блиндирано се возећи, тражили и налазили рупу на саксији и метлу иза врата. А све би се решило да Њој, уму – зулуму, нису дали да одлучује о судбини светог дрвета. Све би било у реду да су пресрели неког старца, сељака, домороца, било кога, или неко домородачко дете, и упитали га, да им у ходу, без застоја, из своје нутрине, из битка, из срца, из крви, из радости, са љубављу, издеклемује најбоље решење за Поглавицу, за све.

Храст на Савинцу је био – и остао!!! поглавица свем околном цвећу и дрвећу, исцелитељ, чувар знања, и ублажитељ родовских веровања, смиритељ дубоких страхова. Биљке имају веома моћно знање, вредне су и непрекидно повезане са Богом, са људима, имају брз систем међусобног обавештавања. Нисмо то учили у школи, тамо се и не уче за живот најважније ствари. Школе су направљене да би биле болоњске, да програмом протерају Знање, да заглупљују и затупљују изворну људску памет. Тако су направљене и телевизије, све од реда, по опаком унутарњем калупу, са певаљима који уздишу, арлаучу, са срцепарајућих текстовима, и програмима-лажама –опијатима, који одвлаче пажњу од сврхе живота.

Постоји негде крчкарница где се крчкају будући министри и они од њих већи, да у погодном трену оставе ладолеж, оставе кавану, крену ознањени са неким курсом на За-паду, понесу преписане или плаћене дипломе и докторате, да преузму функцију по мери Јевропе, недописмени, нестручни, без радног и стручног искуства, са моралом по мери јебисвета, није важно, није битно, важно је важно место. За њих није важан храст, испршен на сред среде пута, није важан вековни символ србског рода. Није им важно оно што је важно у колективном памћењу, а што је у селима аксиом, што знају и мала деца. Крив је храст што се баш ту нашао и што је хтео да мути пут, као што је јагње из бајке мутило воду узводном вуку.

Отећи ће туђинци, који су се са неком сврхом овде материјализовали, на светој земљи, који доносе располућене и накарадне одлуке, отећи ће као што отичу ласте, роде, ждрали дуговрати, косови жутокљуни и друге птице селице. Отећи ће као што отичу реке – Истар, Тијана из Златне Тијаније, Белица и Морава, или лишће кад надође јесен. А јесен увек стиже, сваке године, тачно на време, стићи ће и ове, и можда ће сазрелити и донети плодове чудновате.

Многи из земље Праисконије вични забораву, заборавиће и посечени Храст поглавицу из Савинца. Али неће заборавити Храст Мудрац из Тијаније, неће заборавити околно дрвеће и све друго биље. Све је повезано у васцелој Васељени – и минерали и биљке и животиње и људи. Све што урадимо некоме или нечему, лепо или ружно, сви осећамо неким од хиљаду чула које поседујемо. Човек Нове свести, истинске свести, повезује се свесно са свиме дељењем животне енергије, дељењем радости, дељењем љубави, захвалан је, одговоран, преузима иницијативу, узидава свој допринос у потку вечног живота, а вечни живот је вечни развој.

Усидримо се у координатни систем простора и времена – 71381921, што нас повезује са божјом вољом, са Нормом Творца, призовимо Бога – 12370744 и 1235025, осетимо вечни живот и вечну младост – 1489999, васкрснимо све лепо и подмлађено -2145432, упутимо мисао Свеспасења – 319817318, захвалимо Аватару -14111963, и попнимо се на вишу стваралачку раван, тамо где су се разлистали милиони храстова, расцветали милиони прекрасних цветова, одакле се све лако ствара са сврхом, лако види дубоки смисао постојања, и лако види и созерцава чиста Лепота.

Небеском свећом

Обасјано небо

.

Лежала сам у кревету

Пуном кошмара

.

Mрак ми је силом

У очи улазио

.

Дошао је

Са букетом звезда

.

И клупком

Нежних пољубаца

.

Отео ме

Од бола

.

У књизи живота

Написала сам

.

Да је љубав

Божији дар

 

Због великог интересовања читалаца, текст Др Александре Бајић „Једно истраживање балканске топографије-Озрен“ поново на Србском Журналу

ШТА СМО НАШЛИ ОКО ОЗРЕНА КОД  КРАЉЕВА?

Овај Озрен је брдо, један од огранака планине Столови, чије име само каже да је ту неко столовао, да је ту била нечија престоница.

Западно од Столова налази се планина Троглав, чије име нас подсећа на Триглава, Тројана, Тројство.

Северно од Троглава је планина Јелица.

 

На тој Јелици постоји село Велес и врх Живица (505 м).

У близини је неколико брда која се зову Буковац и неколико потока са сличним именом.

Северозападно од Краљева, које се раније звало Карановац, налази се село Лађевци (по Лади) и истоимена долина. Испод самог Озрена, на северу, налази се село Змајевац. Ту су Витковац, Витановац, а одмах поред планине Јелице налази се Видова планина.

Горњу Требчу смо већ поменули, а да смо били у праву говоре нам многи греографски појмови у овом крају чија се имена могу довести у везу са словенским паганским пантеоном.
Ту је, наравно и Моранина река, Западна Морава, ту је и Моравица, река, али и цео крај са називом Моравица око Ариља, за које не могу да се отмем утиску да се некада звало Јариље. Овде морам да напоменем да се до скора цео златиборски крај звао Рујно, по Рујану-змају, богу огња. Све ово што сам навела налази се у кругу пречника око 50км.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРИНИЋУ КОД  НИКШИЋА?

Већ смо поменули брдо Требјесу и Видов поток. Једна од притока тог потока тече кроз Перај до. Претпостављамо да је то био Перунов до, градић сличног имена Перој у Истри, већ су ранија истраживања С. Петровића довела у везу са Перуном. Ово је каменит, безводан крај, релативно слабије насељен, али смо ипак нашли село Рсојевиће, село Дабовиће, село Васиљевиће. Нашли смо горње Мораково, (по Морани), брдо Дажник, (по Дабогу одн. Дажбогу). У близини су и брда Чумовица и Чумојевица , Рујнова глава, Кобиљи до. Поменућу да у близини постоје Каранове рупе (ко је тај Каран који је свуда оставио своје име?)

Постоји и вис Џиновске капе, претпостављем да је му такође било „капиште“, место где се налазио кип идола (Вид са своја четири лика под заједничком капом).
Можда управо због недостатка водених токова и сиромаштва плодном земљом, у овом крају нисмо нашли женска божанства Живу и Калину, као ни Љељу (Лелију, Јелу, Ладу), нема ни воде Буковице. Вода и земља су ипак њихов главни посед, па немају шта да траже на овом суром камену. Ту су једино Морана (у Мораковцу) и Девана у свом лику кобиле (на Кобиљој глави и Кобиљем долу) а ту је и Чума, у Чумојевици и на брду Чумовици.
Ето, изгледа да смо били у праву када смо претпоставили да око наших Озрена мора да буде малих топонима са именима словенских паганских божанстава.

Изгледа да су наши Озрени стварно били природни храмови наших предака, веома вероватно посвећени ВИДУ. Да ли се још неки од њих звао Видин, можда Видов брег или Видова планина, Видовица или Видов вис, Видова глава или некако слично, бојим се да нема начина да сазнамо.Када сам посетила Војно-географски Институт у Београду, у архиви ове установе нашла сам неколико старих војних карата Балканских земаља, из осамнаестог и деветнаестог века. На моју велику жалост, те карте су углавном непрецизне, већина од њих нема убележена имена планина, о малим географским појмовима да и не говоримо.

Вероватно нећемо сазнати ни који од Озрена би евентуално могао да буде она Витор планина иза које излази ТРИ СУНЦА, можемо само да нагађамо:

“Ој Виторе, висока планино, / Из тебе ми три Сунца грануше. / Прво Сунце-првијенац са кумом / Друго Сунце- стари сват од свата, / Треће Сунце-ђевер са ђевојком. / Које Сунце првјенац са кумом, / То је Сунце гору огрејало. / Које Сунце стари сват од свата, / То је Сунце свате огрејало. / Које Сунце ђевер са ђевојком, / То је Сунце дворе огрејало.“

Ова песма је свакако митска и говори о свадби Перуновој, где три Сунца сунчаног тројства (Тројана) имају улоге истакнутих сватова, према српској традицији.
Ето, прегледали смо околину свих шест Озрена и једног Озринића. Констатујемо да смо нашли много малих географских појмова који су сачували имена чланова словенске паганске божанске породице. Поређења ради, прегледајмо Видушу и њену околину као и Видов врх код Боке которске са околином.

-наставиће се–

 

Сујета

Као што трешња не доноси плода пре него отресе

цвет, тако ни човек не може донети плода духовног док не

отресе са себе телесну сујету и спољашње кинђурење.

.

Душа претежнија од тела

Време је тица, која те кити шареним перјем, но која

ће доћи и да почупа своје. Ако будеш сувише везао душу

своју за перје, време ће ти с перјем и душу очупати. Ах,

како ће тада ружна бити нагота твоја!

 

 

 

Јека се у по ноћи чује,

нека вриска из собног зида удара,

слика у мрклом мраку пада,

на под, земљу, знамење…

.

Не дирајте ово камење!

.

Урличу вуци у глуво доба

гавранови у пару у лету гракћу

месец је пун и сунцем сија

ноћас још спава илузија

.

Шта је заправо састав камена!

.

Не могу наци кључ времена,

будни су они који јесу,

небеса се ноћас посебно тресу!

На Перундан!

 

.-

 

.поживи нам Боже јединога цара

не треба нам ништа ни хлеба ни пара

.

не треба нам око не треба нам глава

само да се царска не унизи слава

.

док по светој земљи звоне свете кости

народу се царске одужише пости

.

и док нам се ево затире и име

тискамо се овде избегли у риме

Гором пева млади Радивоје,

гором пева а гора одзива,

а из горе вила проговара:

“Јеси л’ жењен, дели Радивоје?“

“Нисам жењен, нит’ ћу да се женим

– хајдуцима жене не требају“.
.

Казивач: Олга Миљић, Котража – Гуча

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча