Под ракитом, коју бршљан скрива,
Склањамо се ми од невремена –
Наша леђа огртач покрива,
Ти си мојом руком овијена.
.
Преварих се: ово жбуње немо
Не покрива бршљан, но хмељ неки,
Зато боље – хајде да простремо
Испод себе тај огртач меки.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

.

Тамо где нећу да се ломим и саплићем

О пањеве и у стабла ударам челом,

Одакле ћу собом у време да свићем

Нашав место вредно жртве у свету белом.

.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

Д.Н: Изабране песме

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Человјек јако трава,

дние его јако цвет селнии!

Јако дух поиде у нега

и Будет: истина Господња

перебивајет Вовјек!

Пред овим ладним каменом почивају тихо

кости

блаженоупокоеног протојереја Драгачевског

молера Јанка Михаиловића бившег житеља

негришорскога

кои је 36 година

безпорочно слово Божие

у храму Светога Великомученика Прокопија

сушчија в Тијању отправљао

и свега лет поживио 60

и кои се на жалост свога рода

16 Маиа 1852 у вечност преставио.

Помјани господи во Царству твоем

.

Не уписаше у камен биљег

да је Јанко цркве зидао и моловао,

да је против Турака за слободу војевао.

Остави Јанко за собом значајна дела

Па Богу на истину оде чиста образа и ведра чела.

За њега, поред нас, моле се и свеци

које је по цркци ликовао.

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше“:

Колиба шаманска

осетом давнине

допире.

Будна сањам

заборављене снове.

Ловац ме дубоким погледом краде

док рудином постељу напушта.

У походе мора!

Разливена лепота га пече,

миловање одлаже,

препушта сунцу да зарони у мене.

Да ме чува!

Он и сунце су браћа,

свако на своју страну.

Враћа се кад месец

окити колибу.

Дарује шаманки својој плен,

она њему … плес…

С. Ђинђић: Бела шаманка

Душаново царство и витешке оклопе

копљаници гађају кроз векове,

у срце,

а нашу снисходљивост

заслепљену

разапињу једра за нови ветар у леђа.

.

Да рекоше збогом, одосмо

у измаглице киселе, ако нас тражите

на кошави, играћемо покер на живот

и смрт а вас ће допасти

трље и иглице.

.

Свака порука поштоноша

заглуши јерихонска труба,

слова се накострешила у писму

па нису налик на ћирилицу.

Искривише Уставно писмо,

док до нас стиже постаде

гротеска времена за нова

покољења па ни Вук није могао лако

да следи глиб умирања

и дарује новим изданцима.

.

Д.П: Збирка -Дубоки корени

Смрт видех да седи на међи

крај поља житног,

о косу нову, звонку

незрело класје бије

док претећи уокруг звони

Солинген, Солинген, Круп.

.

Смрт се подиже, около погледа

ко лопов – нигде ничег.

Заплака младо жито, моли,

а она косу ту хвали

и мирно, само вели:

Солинген, Солинген, Круп.

.

Кад погледах опет све беше

на своме месту сваки поток

пљускао је само у бари зелен лист

њихао се на другој грани горди

гавран, авион брујаше у зраку

сам шарао је Јупитер по васељени

боље бројао је само доглед

.

Годишњеодморце познадох на сунцу

неосетљиве без лица лежаху

празне конзерве свуд у песку живахни

појединци –

.

Једне ноћи умрло је

треће око којим сам

једноставно

видео све.

Поезија Лужичких Срба

Кад дође црвена јесен и чокот крвљу роди,

девојке нека расплету курјука дебели швигар.

.

Гологлав ћу се кроз поља клатарати по води

пијан од ветра, а искрен к’о материна брига.

.

Полићу кошуљу вином преко целих недара.

Певаћу нешто из грла и отегнуто низ куће.

.

Још сам толико момак, још имам толико пара

да купим усне света мокре, црвене и вруће.

.

Жене, чувајте очи! Ја све одреда лочем.

Сакријте негде рамена. Гладан сам белих тајни.

.

Будем ли мало диваљ, опрости месече – оче,

до умора сам жељан кровова завичајних.

.

Неће ми бити тешко ако све није плаво.

Нисам ја овом крају далеки путник стран.

.

Ионако сам увек био и Бог и Ђаво

због неке пахуље ретке што задоцни на длан.

.

Кад дође црвена јесен, берите винограде.

Девојке, рваћу се. Отимаћу вам груди.

.

Доћићу да весеље точим у серенаде

уз кикот, вриску и лавеж тешких хармоника лудих.

.

Дај, нека песме реже! Цвокоћу дирке кроз вече.

Вина, бирташице, туго! Вина! Направи пожар!

.

Ја сам остао исти као зид неокречен

и на детињство давно мирише моја кожа.

.

Жељан сам да ми кише лижу косу са чела

и да ме чаша здравља пред капијама срета.

.

Кад буде црвена јесен, нека дођу сва села.

Још имам доста зуба за мокре усне своје

„Повенула снага, сила.

Умрети’ — невесео.

Уста бих твоја мила,

До смрти љубити хтео.

.

Да светлост над чашом вина

У пени не посиви,

Певај и пиј једина,

Само се једном живи.“

 

Извор-Ризница српска-књижевност

-слика Боба Глођовић-

Сићевачка клисура  је позната по лепоти, ендемским бројним врстама флоре и фауне а и по – предивним виноградима.

Легенда каже, да је у 13.веку, Свети Сава, пролазио  Сићевом и пробавши вино, које су правили тадашњи виноградари, благословио  винограде а и село у коме је застао. Ти су се виноградари одселили у сеоби под Чарнојевићем а тврди се, традицију виноградарства наставили  они, који су дошли, из села Сићева код Приштине а можда и из истоименог села код Клине.

Једна од занимљивих прича је и помињање Сићева у магијском смислу, у једном средњовековном зборнику медицинских, ветеринарских и земљоделских знања, пронађеном у румунском Банату.У рецепту против неродности винограда, наводи се, да треба написати реч Сићево и Христове иницијале на цигли, која се онда закопа под лозу. Иза тога,  лоза ће убрзо почети да рађа.

-Слободна интерпретација текста-  извор: Новости- –приредила Верица Стојиљковић-

Један народ може да решава своје друштвене (социјалне) проблеме само онда када наступа са својег расног, националног, верског, митског и архетипског становишта.

Свеколика србска друштвена, материјална и духовна беда јесте последица одбацивања србске вере, србског мита, србске културе и србског архетипа.

Србском народу нема ни опстанка ни живота са смислом, све док се не врати србском миту, србском архетипу, србској вери и србској култури.

Када се, понаособ и као народ у целини, будемо вратили својим најдубљим архетипским коренима, својем најтајинственијем праисконом миту, тек тада ће се сви наши друштвени (социјални) проблеми решавати сами од себе и сами по себи.