Бескрај нетакнутих линија живота.

Могли смо зачети и завршити

било коју од њих.

Али нисмо.

Прах сећања пада по свим негаженим

стазама могућности –

онога што смо могли бити.

Али нисмо.

Пртина коју газимо сада

– макар и кружна –

– бескрајно је вреднија од свих

– царских друмова којима нисмо ишли.

Само на овој пртини

коју затрпава снег времена

пахуљама минута сати и дана,

само у овом безнадежном

– САДА –

ма где

– ОВДЕ –

ми Јесмо.

.

Сенке сутона

Трагове стопа

Боје у плаво.

П.Ш: “Антикварница срца“

нема живота и да нема смрти

где би човек душу где тело да свртиа
.

шта га то веселог далеко од раја

у небеса диже и са земљом спаја

.

и док свакодневно излази из коже

да ли се животи убрзано множе

.

од тајне рођења па до тајне смрти

каква чуда чини да ли ишта слути

.

и шта је са животом? бежећи од краја

испаде да вечност Ништа с Ничим спаја

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину

Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.

И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…

Видех како се исписују и из Тишине израњају

Промисао Мисао Идеја и Реч

И видех да израњају и многа многа Јаства

И непрекидно стварају свеколике светове

.

Видех и како зарањају и бришу се

Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

.

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…

Нестали су заједно са катаном и самострелом

Од којих се никада никада одвајао нисам

И ја сасвим избрисан растворих се у пространству

Плодношћу набубреле најдубље Тишине

Ох како је Дубина – стварна и дубока!

Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Отвори своју душу за светове нематеријалне.

Један од тих светова тиска се око тебе, тражећи твоју

помоћ. Други од тих светова нуди ти своју помоћ. Не одбијај

ни један ни други.

Не одбијај ни један ни други, јер и ти ћеш данас сутра

бити у једном од тих светова. Не одбијај ни један ни други,

да би се удостојио бити чланом бољега света.

 

Што си рано подранила, девојко

Што си драгог разбудила, девојко?

Довела га у ђул башчу, девојко,

У ђул башчу за столове, девојко,

Донела му мерак мезе, девојко,

Мерак мезе, суво гројзе, девојко,

Суво гројзе, леблебије, девојко,

И ракије амберије,

Васкрсла си Црна Горо,

Сијаш као рујна зора,

Сијаш дивна од севера,

Па до твога плавог мора.

Буди ми те са истока,

Сунце када јутром гране,

А на запад месечина,

 Кад залази тмина падне.

Весела си Васкрснула,

Прогледала на све стране,

Раширила своја крила,

Па сад живиш

Срећне дане.

Љепотице земљо мала,

Рана доста у те има,

Задоби их у пет века,

И поносна ти си с њима.

Све врлети и све горе,

И језера и пашњаци,

Поносито шире песме,

Баш о теби моја мати.

А тек море наше плаво,

Од Улциња до Превлаке,

Исписаше историју,

Пра дедови и пра баке.

Великаши твоји славни,

Словом су те опевали,

Дивна моја. мали рају,

Сви су тебе упознали.

Васкрсаваш ти нам опет,

Бићеш јача и  све боља,

Ниђе небо не засија,

Као поред твога мора.

.

25.10.2020г. Подгорица. 19.20ч

између прстију док клизи време

тече низ усне вирмедна река

распрсју вечном душе нам стреме

у ноћи највећој источје чека

.

плећа нам дрхте у магновењу

носимо васељенске распламе страсти

дуго се дајемо богобдењу

тајни нестанка сулудој власти

.

отимам зори нераспев петла

жарруком пловити у неизвесно

очи се препуне надљубав светла

.

прениско небо звездама тесно

растоком срца сред ватре вечне

ранопролећјем расцвале стазе млечне

Ноћ над градом и светом.

Ноћ свемоћна као судбина

и мисао помирена с њом

ћутке тоне у мраку.

.

Слутим: Сви су кораци сами,

под њима трули влажно лишће

и лутају изгубљене улице.

Наилазе мртве ноћи без птица.

.

И одједном звук трубе у ноћи!

Из пусте шуме винуо се глас.

Дрхти, пада и узлеће звук.

У мраку свира труба.

.

Чије то срце у гласу трубе

трепери над градом?

Чије то срце светлошћу звука

рањава таму и дозива птице?

.

У мраку свира труба.

Узлеће срце у сусрет гласу.

Нека је благословено грло

што сачува и огласи песму

.

збирка „Пејсажи у огледалима“

Нико Лепоту

не може тако дивотно

ни опевати ни осликати

као Она Саму Себе

тишином и шутњом.

 

 

 

-лирски запис-

 

Мирис дрвета,

гори ноћу док светле звезде.

Жар задржава поглед.

Мисли пуцкетају као ватра.

Све постаје једно. Мир, хладноћа, мрак, ветар, мир, мир, мир…

Све се стапа са ваграма жеравице која греје хладно лице.

Тада је све ту.

Ништа ти више ум не жели.

Само да вазда бивство са ватром дели.

Да почива.

И да игра лако ко пламен.

У мраку не видиш знамен – постајеш.