Кад талас крене преко жуте њиве

И свежа шума звуком ветра пирне,

А у врту се тамно-плаве шљиве

У благој сени лишћа крију мирне;

.

Када, мирисном росом умивена,

У рујно вече ил’ у јутру плавом,

Испод грма ми ђурђица сребрена

Предусретљиво наклони се главом;

.

Кад хладан извор заплеше кроз драгу,

У мислима ми мутне снове ниже

И шумори ми тајанствену сагу

О мирну крају из којега стиже.

.

Тада се смири моја мука многа,

На челу боре постају све мање,

И обузме ме неко сретно стање,

А сред небеса ја угледам Бога.

.

-извор- Поезија суштине –

Моје су све животиње беле
моје је небо, природа и вода
и камен стена бића мога знамен 
и коловрата ватра, тај безсмртни пламен!
Постојањем горим!

Ево где језде поново

Кобиле јалове

.

Док омице приплодне њиште

Тапкајући у месту

Ати чистокрвни рзају

Сапети уземгијама

.

Ждребе понеко ритне се

Не хајући на све то

.

А излаз из коњушнице

Гавран окрилатио.

 

Ноћас сам дуго ослушкивао Месец

Јутрос слушам Жарка Раноранка

И певам стару песму певљивицу

Смарагд камен држим у десници

Свејадац смарагд – кључ Дајбогов

.

Са свејадац кључем срце отварам

И истржем Свет из мреже илузија

Намишљавам лепе осмехе на лице

Ловим – читам увиде по средини пута

Само неразлупан човек помоћи може

.

Зашто су нас људе ухватиле љутње

Туге стрепње кривице самоће ратови?

Ехеј! Тихујмо на Вечност и нераспад!

Нагло окренимо од судбе смероказ!!!

Свејадац идеја – мудри се весело смеше!

Глума је данас највиши ниво

Јер глумети се мора.

Од када кренеш у школу

Закон је сваког створа.

.

Глумиш у школи, у кући,

А нарочито у друштву,

Глумиш на послу, на састанку,

Не мислећи на душу.

.

Глума се свакако исплати

Имаш више следбеника,

Сви те обожавају,

За фирму си понос и дика.

.

Глумиш и у породици,

Нарочито према деци,

Глумиш и не кајеш се,

Ал гледају те Свеци.

.

Космички ум црвени,

Не зна шта ће од срама,

Где створисмо оне људе

Свуда глума и драма.

у селу седају на весла јер треба пливати
другачије – неће бити, другачије – не може бити
јер реке су живе, и риба је жива у њима
и чамац је један за двоје
.
у кући – ватра, над ватром и над кућом – дим
журба неће стати, не може се зауставити ход
разгрнуће се талас, развејати песма рибара
тада запевај, реко
.
тако риба чека на закривљени мамац
њу смо убили сто хиљада и више пута
по лозама пузи до руку златна рђа
као тама – до крста
.
мртве реке – морају да живе над својом земљом
и чамац се светлуца над самом главом
и песма ће се вратити, настаће – плач у пару
а ти не обраћај пажњу – рибару

 .

(белор. Наста Грышчук)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић, Пројекат Растко – извор

Свуда је мрак само небо озвездано
из кога падају пахуље на већ висок снег.
Дрвеће узима облике како га гледамо.
Гране се повиле као да је на њима тег.

Под Месечином беласа се целац,
светлуца као од звездане прашине.
На том,белом пољу треба да је црни стрелац
да брани ако звук наруши море тишине.

Том бих белином грешну,душу да бојим
док не постане чиста као новорођена,
празна да ништа и никога не зове својим,
спокојна јер осећањима није вођена.

Потражи ме

у паучини својих сећања

у сузи неисплаканој

у кајању

кад греси навру на очи.

.

Потражи ме

у замуклом додиру усана

у мирису увелог лишћа

у погледу

као безнађу заборава.

.

Потражи ме

у огледалу прошлости наше

у немиру твојих снова

у речима

што болно ћуте у теби.

.

Потражи ме

и кад снег ми све трагове скрије

кад самоћа душу ти сколи

потражи ме

јер једна сенка те још воли.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Ђе поменук Обрада, паде ми наум како е он вољо да комендија и ћера инат овим партијашима. Нарочито се прегањо с Милом Кучком. Миле ти је бијо стра и трепет. Те одборник, те преседник месне заеднице, те секретар партинске организације за ова три села. Ал Обрад то није доносио ни до… д-извинеш. И стално се они уједали. Ма нису се они мржљели, но нако се прегањали, ко класни непријатељи. Једне године порани Обрад на Бадњи дан, у разасвит, да сјече бадњак у Паљежу. Успут се сустигне повише њиг споради истог посла. И како е Обрадова шума била најближа џади, он први одмери оком церић, прекрсти се и вели:

– Добро јутро, бадњаче! И, честит ти Божић!

Ондак извади из торбице жито и почне да баца око церића. И почне

гласно да збори еда би га чуле комшије, па то прењеле тамо ђе треба.

И вако вели:

– Ево, тичице Божје, и вама да прославите Рождество Христово и да се радуете и пјесмом прослављате Творца и Сведржитеља. Наручајте се данас жита из мог салаша, а на љето идте у Милову њиву те се ранте, пошто вам он

јутрос неће ништа доњети. Јербо он се јутроске не клања бадњаку и Бадњему дану, нит се спрема да ујутру слави Богомладенца што се роди у Витлејемској пећини. Јок. Он се клања оном непомјанику што се родијо у Кумровцу па ће 25. маја да празнуе његов рођендан.

Кад је попрошо Божић, обру се Обрад и Миле у Козовој кавани. Обрад,  онима у шајкачама, за једним, а Миле, с партијашима, за другим асталом. Неко из ћошка џарну како е Обрад благословио тицама да се ране у Миловој

њиви целе године, пошто иг није наранио на Бадњи дан.

У том ће Миле:

– Не мож Обрад да не уједе. Мало му било што смо га амнестирали те изашо из Митровице прије времена.

А Обрад ће на то:

– Е мој Јаки, доћи ће земан кад ћете ви најадати и кад ћете виђети ко е се борио за народ, а ко му е о глави радио. За то ћемо ласно. Него до тог земана ви ћете да нам изарумите ђецу са том вашом вилозовијом: Потрчи – лези, потрчи – сједи, потрчи – једи. И што кад једете не смочите, но најволите срце од лубенице и кору од млјека. Све ћете ви то на нос искијати.

А Миле не остаде дужан:

– Не липши, магарче, до зелене траве.

 

Имам песме, ако немам злата,

песме бисер драгој око врата,

ситне, мале, нек јој боље личе,

 нек их више, нек се више диче.

.

Савиће се бисер око злата,

савиће се трипут око врата,

што претече, нек у недра тече,

што остане, нек у недра пане…

.

Мој је бисер, а на мом је цвећу,

– завидећу, – ал’ замерит нећу.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча