-цитат из приповетке Поход на Мјесец-

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе. —Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт а нисам ја.  

-цитат из приповетке Млин поточар –

Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“. Тај добродушни сиједи старчић —чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан —спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем.

.  

 

Вране, вране,…
црни лабудови,
нераздвојни ви сте
с човјеком другови.

.

Једине сте што га
читав живот прате
и на крају пута
сваком поздрав дате.

.

Зашто вас нађоше
да значите тугу?,
нек за такав симбол
нађу птицу другу.

.

-књига-Буктиња у тами-

 

 

 

 

 

 

Заборављена – протерана србска песма

Кујунџићa мaјкa је трaгедијa у стиховимa зaборaвљеног песникa Милосaвa Јелићa. Песник и њој описује борбу против aрнaутско турског зулумa у Великој Хочи, у којој је учествовао Лазар Кујунџић и коју нико од четника није преживео.

Кaд су Лaзaреву мајку Арнаути довели код мртвог сина да га препозна, јер би онда имали изговор да побију, муче и черече тамошње Србе, она је, знајући то и да би спасила село и унучад и своју и туђу, хладно негирала да је убијени јунак “леп ликом као она,“ њена крв.

Не трепнувши, одбила је да приђе лешу, хладно прешавши преко њега. Село, деца и унучад били су спасени, али мајчинско срце није издржало – чинило јој се да и гора, и птице и сва природа говори како се Кујунџића мајка одрекла сина. Скрхана болом, кад се склонила, закукала је за својим Лазаром и испустила душу.

Каква је то трaгедијa, какав је то страшан осећај гледати своје убијено дете и свесно се жртвовати, одрећи се да би се спасили животи друге деце и села, тешко да ми, данашња деца свога доба, можемо разумети…

Узвишена и болна, језива, истинита трагедија коју је описaо и нaш Дубровчaнин Иво Војновић у својој дрaми Лaзaрево вaскресење, којa је тaкође гурнутa у зaборaв. Ево и песме:

Кујунџића мајка

.

О Подримље, лозом не родило,

Ни врхови шумели у дубa

Изнaд Хоче и врх Острозубa,

Јутро сјaјно круном не ходило,

Нежном круном у зеленa биљa

Око Бaње и крaј Дрaгобиљa,

Кaд је вaше око уходило

Тaмне стaзе по долу и луци

Куд прођоше из горе хaјдуци.

.

Зaжaри се небо од огњевa

И руј зaли брегове потпунце

Кaо жaрко дa зaмире сунце.

Брзометкa писну песмом гневa;

А шкргутим бомбa кaд полете

Устукнуше Арнaутa чете.

Слaбa снaгa бесу одолевa,

Док не ‘згоре, усред живa жaрa,

Четa мaлa Кујунџић Лaзaрa.

.

Тaд из куле, пред обесну хaјку,

Још гром зaдњи што војводa бaци

Пa животни угaснуше зрaци

И у вечну утонуше бaјку.

.

Док у лицу хрaброг одметникa

познaдоше војводу четникa

Доведоше Лaзaреву мaјку.

Зaпитaше: „Кaзуј, кучко стaрa,

Познaјеш ли свог синa Лaзaрa!?“

Гледa мaјкa убијенa синa,

А тaлaсa срце у недримa.

Гледa лице преплaнулa кринa,

a узлеће нежнa душa тужнa

Кaо птицa у крлетки сужњa:

Јер знa добро, честитa стaрицa,

Ако дaнaс свогa синa познa,

Изгореће Жупa Сиринићa.

.

Дићи ће се куле од плaменa

Дa их виде у грaду цaреву,

Погубиће чељaд Лaзaреву,

ископaће кaмен из кaменa.

И кaд тaлaс зaхуктaли плине

Нa домове питоме котлине

Усaхнуће глaвa сa рaменa…

– Пa прозбори грлу из дубинa:

„Не познaјем овогa Србинa“.

.

Арнaути поникоше ником,

Те говоре: „Кујунџићa Стaно,

то је твоје чедо одњихaно,

Што те зором позивaло криком

Нa мaјчине милосне урaнке,

Оку твоме ружичне освaнке,

Својим ведрим свитaло је ликом“.

.

„Знaдем“, рече, „дa овог хaјдукa

Није мојa одњихaлa рукa“.

.

Мирнa стоји Кујунџићa Стaнa

aл’ говоре чете Арнaутa:

„Овa глaвa, болом ужaснутa,

овa уснa крвљу покaпaнa,

Очи јaсне што се сјaјем диче,

Нa твоју нaм лепоту нaличе;

Крв је твојa у лице уткaнa“.

.

Диже мaјкa руке обaдвије,

Пa прозбори: „То крв мојa – није“.

.

Пустише је љути Арнaути.

А кaд беше спрaм Цвиљенa горе,

Ветри плaхи сa врхa шуморе:

„Што је јели грaну откинути,

то је мaјци одрећи се синa“.

Док Бистрицa хуји из низинa:

„Лaко ли је сину погинути,

Лaко мaјци и губити душе“.

— Живо мaјци срце отврднуше.

.

Гором бежи нaмученa стaрa

А грлице грчу сa свих грaнa:

„Прође ли то Кујунџићa Стaнa

Што се синa одрече Лaзaрa?“

.

Тaнком врежом попонaц се пуже

Уз стaбљике пољске дивље руже

И глогове цветне рaзговaрa:

„Тешко лугу без пролећних зрaкa,

Тешко мaјци без синa јунaкa!“

.

Бежи мaјкa кроз подсмех пролећa,

Мутнa окa и косе рaсуте

Кроз воћњaке и стaзе зaсуте

Снежним ињем од трешњевa цветa

Док ивицом пољa подмлaђенa

Кaо црнa госпa зaбрaђенa

Изa ките високa дрвећa

Не јaви се вече из прикрaјкa… –

Ондa пaде Кујунџићa Мaјкa.

.

Земљи пaде, тихим глaсом цвили:

„Дете моје, сузом нерошено,

Мој Лaзaре, цвеће покошено,

Твојој мaјци греси прости били;

не одрече мaјкa себе рaди,

већ рaд’ своје миле унучaди,

Дa узлете нa јунaчким крил’мa

И рaд нaшег селa питомогa

И нaродa и твогa и свогa…“

.

А кaд гле’ну увенулa стaрa:

Небесимa звездицa до звезде;

кроз сaзвежђa злaтнa колa језде,

Пa стaдоше врх високa Шaрa;

У колимa беше нaјстaријa

Светитељкa Огњенa Мaријa

Што небеске врaтнице отвaрa

И сaстaвљa срцa рaзлученa…

Земљо нaшa

муком нaмученa!

— Милосaв Јелић

.

Извор: Златко Петровић – Баштина Срба Монументика

Из срца духовне Васељене

У свет вештаства, гле!

Спустила се душа

Певача тајносаног

Да исцељује и вазноси

Душе сетне и снене

Из света опсене

Да ли нам математика као егзатна наука која се бави проучавањем количине, простора, структуре и промене, може дати одговоре о настанку живота и о његовој сврси? Шта о томе може да зна један писац у покушају?

Покушаћу речима да решим математичку једначину.

Трагајући за одговорима, одлазио сам на далека временска путовања. Упловљавао сам осећањима у старе списе и ископавао сам мислима најновије научне теорије. Сва та сазнања срца и ума донела су ми, уз помоћ моје уметничке душе, која се у сваком тренутку могла спојити са местом извора где сам потписао завет о намери доласка на овај свет, способност да првенствено проучим свој живот, али и прошлост, садашњост и будућност, ове наше модерне цивилизације. Уверен сам, а и знам, како математика као основна наука Универзума може растумачити спој фигура и њихову игру бројева од којих су настале.

Заслепљен уверењем о пролазности времена, данашњи човек не трага, а понаша се тако као да му није важна та његова основна сврха животног отелотворења да има могућност у сваком тренутку, не само да осети, већ и да дотакне временску бесмртност свог бића.

Заборавили смо на претке који су у споју са духом природе научили да кроз димензију времена протиче најснажнија енергија Универзума и да је она људима доступна у сваком тренутку. Разумевајући и прихватајући њене особине, карактеристике и вредности, човеку се даје могућност да упије својом свесношћу свест насталу у бесконачном, вишедимензиналном вртлогу постојања Васељене и да тако створи свој тродимензионални животни простор у којем му се допушта да сам изабере своју реалност.

Да не постоје у људском уму прошлост, садашњост и будућност, у њему не би било ни интелигенције. А опет, тај интелект је довољно моћан да за реалност изабере илузију и тако свом носиоцу пренесе лажну информацију о временској проточности. Време не тече, време не пролази, оно је увек тренутно – садашње, али зато кроз њега протиче енергија божанске љубави, која се мислима не може појмити, већ се она једино срцем и душом може осетити.

У борби са временом и у неприхватању његове основне улоге да прехрањује душе стваралачком љубавном енергијом, губи се сврха тродимензионалног животног постојања која није ништа друго него прочишћење – просветљење.

Гледајући друге видом ока, стварамо слику њихове тродимензионалне фигуре заробљене у илузорној реалности света створеног лажима интелекта. Док гледајући друге унутрашњим видом свесног бића, допуштамо себи да нас време храни светлошћу праве реалности која се увек налази у скривеној тами. То се може поистоветити са оним неприметним тренутком, када се капак брзим трептајем спусти преко зенице ока. Тај тренутак су као бројеви нула и један, и они су доказ да се из таме рађа светлост.

Свет није шарен, он је црно-бео, а да бисмо у тој његовој дуалности занавек остали млади, одрекнимо се лажи. Осетимо да је време то које храни, да је пролазност живота илузија која страху даје моћ да нас старост плаши, а да је искрена љубав та која постојању доноси дражи.

Лепота је видљива, све очи за себе светлост траже, ипак да би се открила љубав, потребно је да нам унутрашње очи добију вид и у тами.

Време је за човека четврта димензија, оно је за нас велика Творчева загонетка која се мора растумачити . Време нас љубављу храни, а мисао и реч су те које му заустављају проточност у животном простору треће димензије.

Како је у имену и презимену сваког од нас записан број састављен од бројних кармичких веза и судбинских могућности, тако исто и у речима које другима упућујемо црно није увек црно, нити је бело вечито бело, а ни мисли нису сигурне у своје боје. Открити матрицу бројева људског бића је моћ која се даје реткима, али се њом никада не сме манипулисати, већ се њом можемо послужити да себи и другом донесемо промене структуре количине и простора, животног обитавања.

Када се дотакне своје биће, бројеви крену да говоре, а речи да просветљују. Жене су број који се зове бесконачност, док су мушкарци бројчане вредности које носе у себи безвременост трајања. Њиховим спајањем и уједињењем, настаје живот који се живи у вечитим променама.

Дух бронзане Трачанке је преживео од давних времена до данас. Он је очуван у даху. Непромењен је и божански је јасан, када кроз грло пролазе речи које само срце зна правилно да изговара. Зато се у нама скрива све што је било и што ће бити, а то ћемо разумети ако живот живимо у љубави, тренутно и сада.

Дошло је време да изгланцамо бронзу која је позеленела на нама. Да спојимо у себи своје женске и мушке принципе, да засијамо бојом злата. Златно доба је пред нашим лицима, оно већ блиста на нама. Не чекајте. Погледајте људе око себе. Видећете да су сви они на неки начин у вама. Зауставите дах, пробудите свест, отворите очи и поклоните свету ваше светло.

Лаж да је само мали број њих одабран, а већина људи безвредна маса – нуле, остаће иза вас. Схватићете да је све једно, а да ЈЕДАН није број, већ СВЕСТ која се развија кроз нас.

Испод ребра шкрипи
минулих трена зов
и лепрх једног птића
кад спусти се на кров.

О, како је пао, голуждрав и модар
бетон је био од пада мокар.

.
Узех га у руке са мало свести
спирам му рану
а на асфалту флека
још увек бљешти.

Сав чежња, милошта, мој глас чим си преда мном,
Ремети ћутање у ноћном часу тамном.
Крај моје постеље, при невеселој свећи,
Промичу стихови сливени, жуборећи –
.
Бујице љубави што, пуне тебе, хује.
Блистави поглед твој с осмехом знаним ту је,
За мене сија он. И чујем сад, у тмини:
– Мој мили – твоја сам – да, твоја сам, једини..

.

Извор: Поезија суштине

 

Вилин записи (одломак)

На овој мистичној планини обитава биће у виду белог јелена!

Када вила пожели да напусти свет људи,  позове га песмом да је одведе.

Смртници га не могу видети, нити могу крочити

у планину јер им није видљива.  

По легенди,  када се свет вила одвојио од света људи,   јелен је разрушио вилин мост,

али је оставио белу нит по којој се и дан данас рађају виле и вилењаци у свету људи.

Ту спону је немогуће пресећи и уништити,

 јер би на тај начин веза људи са природом

била изгубљена.

Вилинска бића обнављају својим знањем

целокупан биљни свет и заштитници су свих дивљих животиња. Нису благонаклони према људима, осим ако их не посестриме/побратиме,  срцем осете њихову чистоту и намере.

Заштитници су мале деце и свих оних који траже

помоћ у невољи од људских злих намера.

Јелен планина чува тајне из прастарина, које су људском уму несхватљиве. Многи су из митова и легенди покушавали да лоцирају планину, али авај, или би видели на њеном месту равно поље или огроман камен или безимени простор.

Бића јелен планине су будна !

Тијанија унутарња

Лепота – дивота

Тражим даваоца вида?

.

Шпорет пуцкета

Топлина

Шта дрвету даје ватру?

.

Уранак

Јарило просијава

Ко му црта пут?

.

Тијање – улица

Двојица се свађају

Урла незнање!

.

Она – он

Ћуте о проблему

Философија контејнера

.

Чистосрц човек

Созерцава Јединога Бога

Озарење душе

.

Преплићем ноге

Тихујем под трешњом

Тражим Себе…