Оно што у теби је као искра живота, јаче је од твог

незнања и свих страхота. И рађа и светли и када

потонеш и умиреш – плод живота

Ноћ тихује. 

Само је славуј стиховима својим прекине.

Замишљени Месец плови небом и хита јутру које не постоји.

.

Јер нема ничега, не!

На овом свету који тугом болује.

Невидљиве сузе точе кристалне судове.

Богиња Земља плаче.

.

Све је само трен у вихору.

Одсјај зрака вечерњег Сунца румени.

Одбегли осмех окупан сетом.

Лагани трзај срца што копни.

.

Све је црно у доба таме.

Она боји ли боји својом образином

хаје ни мало за песме деце светла

доноси прегршт смрти, студени, беса.

.

Али знај!

О ти који се будиш са ватром наде у срцу,

која и даље песмоведиш и целиваш.

Сунце не стрепи шта ради тама.

.

Сунце је бог и живи у нама.

Творац живота посеја небеске ливаде

и у њима Звезде сјајнице Сунца сестрице.

Да с’ пробуди богињица свака и бог вазда роди у јунака.

.

Који више ватре воле живе 

нег’ сва блага да се њима диве.

.

И гле!

Слете ми вилин коњиц на длан.

Свиће зора Божије деце…јава је сан.

-Извор- Звезда Род-

Љуљашка

Латица мака

Вилином коњицу

Љуљашка

.

У мени

Од времена

Ко теби љуљашка

.

Кап крви

Ах, трн

Скривен у цвећу

-блистава кап крви

.

Стрела чезнућа

Мач у руци

Кап крви

.

Реч

Са мало туша

Реч на папиру

Постаје лабуд

.

На длану слово

У утроби дах

Реч

Г.П. В.В: “Свет ниоткуда“

 

Моја тишина те додирнула

Њом пар птица лети

Небом што пламти од милина!

.

Моја тишина те очарала

Њом сунчева роса плете нити

Земљом што очима твојим је освећена!

 

Откуда моје очи

На лицу твоме

Анђеле брате

.

Боје свићу

на ивици заборава

.

Туђе сенке не дају

Муњу твога мача

У корице да вратим

.

Боје зру

На лакој грани времена

.

Откуда твој инат лепи

У углу усана мојих

Анђеле брате

.

Боје горе

Младошћу у мојој крви

 

Свети пут србског народа је пут,  који води од светиње до светиње; од Хиландара,   Манасије, Жиче, па редом до Сент Андреја. Све манастире, подигао је наш народ на својој, србској земљи.

На том путу настале су и песме Васка Попе из циклуса Ходочашћа. Питамо се, која то комисија жели да наш народ заборави свој свети пут, своју земљу, своју историју, своју традицију, своју светост, своју духовност?!Коме смета то, што су нам Анђели браћа, како у песми каже Песник?!  . . .  

-приредила Верица Стојиљковић-

А наше ће дизамеље. Знаш како ти дође: Гобеља у блато, гобеља из блата. Видим ја. Дошо куси по свое исе. Покарабасиле се неке и неке ствари. Јаком иду Мара и сватови. Жив бијо па виђо. Знаш како е казано: Ко се узда у богаство, пропашће, а праведници ће се зелењети ко грана. У неким имућним кућама нестае смерности. Нестае стида. Нестае оне побожности кака е била земајле. Малмал па се поџавељају. Пројолпазило се то. И пресалдумило. Згодно обнерадило. Понеђе и покваренлук завладо. Силе се. Неће то д-изиђе на добро. Ђе гој се осиле, туј ће да се потпети и поклекне. Туј ће да омали. Вишња сила озго ће то да поткусура. Па ком опанци ком обојци. Јанпут чекали мељаву двоица млого добриг људи. Отмени и опчувани за њине године. Дошли нако личити. Згодно обучени. Шајкаче, нове гуње. Онај један бијаше обуо баканџе. Извиксане, реко би је пошо на сабор. Кад прекршта ногу преко ноге, сјевне блокеја. Милина иг поглати. А још већа милина чути како зборе. Сједе на клупи пред млином и разговарају. Пришљмчим се ја поближе, нађем се, баксем у послу, брискам кобајаги метлом и слушам. Е, имо сам шта и да чуем. Ко кад поп чита. Мешчини још и боље. Отреситије. Не могу ти опричати. Онај што је, нако, пунији запођену разговор:

A− Шта да ти кам, мој исписниче, нека пакоштиња завладала у народу. Нема оне слоге ни радости. Ко да смо сметнули с ума што су наши стари зборили: Не одреци добра онима којима треба, кад мош учинити.

− Јес, јес. Једнако викаше мој весели отац, Бог да му душу прости, како е у Светоме писму казано: Раздјели седморици и осморици, јербо не знаш какво ће зло да бидне на земљи. И говораше: Баци љеб свој повр воде, па ћеш га наћи после млого времена.

− Јабогме. Позаборављо народ да е казано да се богат и сирома срећају и да обадвојицу Господ сотвори. И да е подашна рука одвајкад бивала богатшија и да е онај кои е напајо биво напоен. Сад се то никог не сматра. Узвијонуло то. Подурјасио иг онај куси. Мисли само како за-се да наваше, да здомча, да приграби, д-отме. Не зна да е отето проклето. Кад видиш неког како му зинула ала да с-обогати, знај да ће му доћи сиромаштиња.

− Побјешњело то, исписниче, право каш. Не зна да се на добит срећају  сирома и онај који дае, јербо обадвојици Бог отвара и просветљава очи. Раздарушну човеку све иде руке. Аирли. И оно што попружи, врати му се дупло. Каки дупло? Тродупло.

− Вазда е бивало да онај што просипа све више има, а онај што тврдуе из дана у дан сиромаши. Оно, треба штеђети, јел је казано у Радише доста бише, у штедише још и више. Ал сироту припомоћи, то е велики севап. И Бог то накнади.

− Одвајкад ти е сиромаштиња и срамота долазила на оног који одбациваше поуке ђедова нашијег. Нарочито сад, у ово време, како стижу ови школци. Мисли то да е посисало сва знања овог свјета. А, у ствари, не види диље

од носа. Бијо мој покојни чича, Бог да га прости, богомољац. Он ти је стално ишо уз владику Николаја. И причо ми како е Владика говорио младићима да се не поносе својим знањем пред неуким очевима, јербо е очиња љубав млого вреднија од њиног наука. А ђевојкама е, каже, зборијо да се не диче својом љепотом пред погуреним мајкама, јер је, вели, срце у костима њинијег мајки љепше од ђевојачког лица. Каже да е тај свети човек позиво омладину да клекне на кољена ш њим еда би зајно заблагодарили Богу што нам је заповиђо да почтивамо оца и мајку, и да се через то поштовање научимо ценити све људе и жене на земљи. И да нам поможе да се тако научимо поштовати и ценити времена и покољења која су прије нас прошла.

− Па ја! Зато е и казано да е боље мудро, макар и убого дјете, неголи матор, а безуман цар.

− То е тачно. Коно што е тачно да е бољи сирома који корача без злобе, но богат кои иде кривим путом. Каже да се у Староме завету помиње један пророк кои е вико оновременим људма што су се силили и бјесовали:

Вратите се, вели, с пута злога и поправте путове свое и дела своја!

− Па јабогме. Свагда човек мож да се покае и исправи ако има увета да чуе. Ако га ђаво не шчепа и не узме под свое. Стра ме да ови данас, што су се здомчали власти и кои уче ове безбожне школетине, нису оглувљели, па не

чују шта нам у аманет оставише ђедови наши и млоги свети људи, но мисле како е од њиг постало све, а они, тамо они, од мајмуна.

− Ма није ми до њиног мајмунисања, право ти кам. Бестрага им глава. Но ме стра, да ти нако браски речем, да не заведу ови јадни народ за Голеш планину и да не навучу проклество на њега. Ништа што обичан народ ни лук јео ни лук мирисо. Од памтивјека се зна да безбожан и неправичан домаћин навлачи проклество на кућу и сву чељад, исто коно што влас имајући људи, кои газе закон Божји, навлаче проклество, не само на себе и своју чељад, но на сав народ.

Ако можеш да сањариш а да снови

Не буду варка и глупи изазови,

Хоћеш да градиш живот на светлој основи

И да опстанеш у пркосу живота опором

.

Јавиће се утваре успеха и неуспеха

Пркосне, даровне и непостојане,

Они су ниткови што ће да праве замке

За вернике преварене и за будале.

.

Ако ти је срећа пркос и јарост

Да проведеш у мраку живот

И тако себи створиш несклад

.

Па кад осетиш да те са губитком служе

Иако знаш да ствараш а ништа немаш,

Опет ћеш себи рећи, мораш да трајеш.

 .

Д.П: Збирка – “Суза старог кестена“

Ne знам шта,
Не знам како, а ни кад.
Мој поглед нема тежину,
А ни правац.
По стотину пута гледам,

 Притисак је голем.
.

Није ни ово поента цела.
Умро је редитељ данас,
Јако млад.
Ја сам жив и даље, некако.
Испијена глава
Пребија ово вече тако
Да спавам у свом свету
Још ноћас.
.

Као много велики број, тешкаша,
Отимача, разбојника,
Утвара и најразличитијих извора
Нових идеја.
Када ће доћи моменат
Да и они сумњају у свој поглед.

.
Не треба доћи, не треба патње.
Бити свој је бити против плодова зла,
Све и да јеси зло.
Поглед је умео да превари, срце теже.

Саставио у име Рода Војислав Паунић

-најдужи дан у години-

Један од најишчекиванијих и најдревнијих, летњих,  словенских празника  је  дугодневница – дан Купала –   празник који симболизује  летњи солстицијум,  Наши преци,  од раног јутра,  бавили су се сакупљањем лековитог биља:  пелина, коприве, ткали венце  и правили амајлије,  које су чувале читаву породицу,  током целе године.

Соларно божанство (понегде  и Купаило или Купаила), код нас  извесно  Купало је метафора све енергије Сунца и његов знак сличан је оригиналном елементу ватре.

Немогуће је замислити Купала одвојено од Костроме, његове сестре, која персонификује воду. Према легенди,  Купала и Кострома, не знајући да су брат и сестра, волели су се, али сазнавши за крвне везе, заједно су починили самоубиство.

Концепт Купала јасно изражава концепте наших предака о части,  правди, и  истини која  увек побеђује. Ноћ, на Ивана Купала, прешла је и у  хришћанство, комбинујући старо ведање и библијске теме. Симбол овог Бога неизмерно помаже у љубави, исцељивању, духовном и физичком чишћењу.

У та су времена, младићи и девојке,  припремали место за забаву и свечаности. Младићи су на ово место доносили посечено. неко болесно или сасушено дрво,  и постављали га у огњиште, а младе лепотице  украшавале су га разним свежим цвећем и светлим везеним крпицама. Наши преци су ово дрво називали „Купално“ или „Мара“. Под ово дрво би посадили ниску лутку бога Купала, направљену од сламе или глине.  Тамо су  се приносиле требе бога Купала (нису биле крвне и ко то тврди, треба знати да је чиста лаж  – овде се прослављао живот и младост…).

 

У непосредној близини  постављене трпезе,  гозбе и славе Купала, саграђена су два обредна огњишта: велико звано чистилиште тела и мало чистилиште душе (мало су наши преци звали – крада – постоји и таква руна). Велико се прескакало , а мало се остављало до жара,  када би,  духовно уздигнути и припремљени обредом , боси по њему ходали.

Посебан обредни стуб са фиксним гранама и сувим травама заглављен  у првој ватри,  након што би изгорело, за младе девојке, био је почетак  игре, за суђене парове. Девојка је морала да удари момка по рамену, загревајући интересовање,  ипобећи, након чега је младић морао да је стигне и ухвати се с њом за руке. Затим је пар који се држао за руке морао да прескочи велику ватру, а ако се руке нису раздвојиле, пар би могао да рачуна на срећан наставак везе.

Те вечери,  читаво село се претварало  у огромну маскараду, сви су плесали и играли разне игре. Мушкарци би учествовали у надметању снаге, а старци су деци говорили загонетке и причали приче.

На Купала је било уобичајено тражити опрост и свима опростити њихове грешке, а ближе поноћи би девојке сишле до језерца или реке и положиле венце на воду, после чега су се купале у реци. Наравно, овај обред је познат и у наше време.

 

Храбри Словени, пошли би у шуму на празник Купала, у потрази за цветом папрати, који, према легенди, може отворити било какав дворац и определити пут ка богатству. Нажалост,  или срећом, овај цвет нико није пронашао, јер да бисте га пронашли, потребно је обратити се тамним силама. Нису га проналазили,  јер су веровали у казну Белобога. У Србији је овај обичај познат као стрнџање. Неудате и неожењени су одлазили у шуму голи у потрагу за цветом. После тога су се парови у ближој будућности венчавали и рађали потомство. Наравно,  није увек било успешно, нити се увек завршавало  браком. Правило је било јасно , ожењени , удате, мајке,  нису имали право учествовања у овом обреду.

Жреци и Волхви,  све то време,   у селу раде разне обреде и магијске радње, славећи  и молећи не само Купала, већ и све Богове. Моле их за заштиту и помоћ, за жетву и лепо време. Из ноћи у зору, кап по кап,  сакупљају такозвану Купаласку росу, која има невероватну лековиту моћ. Умивање овом росом  доносило је дуговечност.

У зору, славље се завршава, али упркос томе, наши преци не заборављају на Купала, већ настављају да му се моле и поштују га, кроз прослављање и помињање.

Како би задржали овај празник и у наметнутом хришћанству,  у Србији смишљају име за росу и називају извор – Иванова корита.  Код Русића (Руси, Белоруси, Украјинци) сам празник добија име Иван Купало, код Кашуба, Лужичких Срба и осталих преосталих полабских Словена задржао се назив Ioann woda… тако су Словени задржали свој обред заувек,  упркос наметнутим догмама. Овај обред јако је значајан за младе који се додатно пуне животном енергијом и снагом. Ту је скривена исконска сила Рода . јер,  млади су ти  који продужавају лозу. . .Род, наслеђе и генетику светле Расе , четири,  нераздвојна племена Хааријаца, Дааријаца, Светоруса и Расена.

Почетак лета, за нас,  Сунчани наРод,  је најлепше доба године. Никада нисмо заборавили вечно лето и Сунце Даарије,  наше прапостојбине .

Слава Роду , Слава Купалу !

Опширније на страницама: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

 

“У пуно тема и заправо у свим књигама се говори о Души човека. Каже се да се човекова Душа састоји од ћелија, онолико ћелија колико је људи на свету. Тиме се подразумијева да су сви људи једнаки.

На основу овог знања, постављамо себи и другим људима јасне и разумљиве задатке: трансформисати разарање и уништавање које човек из незнања не само да носи, него и ствара. Говори се о Светлу Душе и о Знању. Притом се мисли да је Светло Знање Душе и Знање Душе Свјетло.

Говори се да је Душа читав свет – свет људи – у коме су сви људи на основу Светла Знања Душе једнаки. На сва времена, раније, сад и у будуће. Говори се о Души, која је Свет. Она осветљава својим Светлом Пут сваког човјека, Пут на коме он Знање поима, разуме и преузима.

Душа човека је то сто је сам човек. Да бисмо видели човекову Душу или самог човека као манифестацију Душе, морамо Свет свих људи и сваког човека моћи видети. Човек се показује Свету као онај који уређује, као и онај који ствара. Он испољава оно што Бог лично сваком и свима говори. Свако од нас, обухватајући Знање у својој Души и у Свету – ново, обухвата у стварности Реч Божју у својој нутрини. И стварајући свој Пут и притом развијајући односе храмоничне и пуне разумевања, остварујемо у стварности План Божји – живот људи. Душа сваког од нас је увек с Богом, то значи да смо ми сви увек Богу близу.

Свет који је створио Бог, Свет око сваког човека, у коме је Душа сваког човека, тај је Свет један са Душом и Светом Божјим, исто тако са Душом и Светом сваког човека. Сваки човек у својој Души је сваком другом човеку и свим људима једнак. Сваки је свима другима у својој Души једнак, не у својем изгледу него у свом Знању.

И то је Знање Једнакост Бога и Човека – највећа и најтемељнија Једнакост у читавом свету. Једнакост, која не дефинише само принципе, него и законе Света – дефинише и Бога и Човека.

Ово знање очигледно треба да буде саставни део свих основних закона света и свих људи. Према основном закону једнакости отвара се капија мира за све и за цели Свет. Пред том капијом стоји сваки човек. Сваки човек из било које земље, који је сваком другом једнак и који је успео да се приближи тој капији, слободан је човек.

Закон једнакости свих људи отвара врата другим законима, који требају бити присутни и строго испуњени. Ти закони требају бити свима објављени и од свих, према њиховој личној жељи, бити одслушани.

Прво. Сваки је човек сваком другом човеку једнак.

Друго. Сваки је човек човек слободе и слободан је. Његова је слобода у његовој унутрашњости, око њега и у његовом деловању.

Треће. Сваки је човек човек слободе, слободан човек креира и ствара. У основама његовог ствралаштва постављен је свет и живот свих.

Четврто. Сваки човек ствара живот. Притом је потребно да сваки човек разуме смисао стварања живота, као и смисао стварања света у коме сваки човек живи.

Пето. Право човека на живот, на свет, на слободу. То је право од Бога дано и утврђено законом сваког човека, законом у чијим је основама развитак живота и воља сваког човека.

Шесто. Воља човека је смисао свих деловања у целом свету, у Души свакога и у животу свих људи. Воља, стварати свет, је воља човека. Воља – живети, волети, у Бога веровати и стварати свит и живот свих људи, воља је човека, воља која се легитимним правом свих и сваког човека појединачно, јача. Човек има право у свету живети, у свиету кога је створио Бог, створио према законима које су сви људи акцептирали. Човек има право да живот и свет сваког човека ствара и у том стварању да вии себе и свој развитак.

Седмо. Обавеза сваког човека је да створа срећан живот и сигуран свет и да се држи тога, ову обавезу треба стално испуњавати.

Осмо. Реч човека. Смисао сваке Речи човекове и њена основа је развитак живота и света свих и сваког појединачно, извор Светла деловања Душе. Примарни извор Речи је примарни Извор Стваралаштва света. Значење примарног Извора Речи је једнако делотворно и снажно као и човековог. Сваки се човек ослања код сусрета с другим човеком увек на једно – на Реч његове Душе, Реч која у себи носи живот. И из тога произилази све. У целом свету и у сваком човеку.

Девето. Одговорност човека. Сваки је човек одговоран за свој живот. Исто тако – за свет, за догађаје и Пут, као и за знање и дела, која ствара, која показује, која носи, о којима говори и којима се он отвара у својој нутрини и около себе.

Десето. Деловања сваког човека требају увек, свуда и у сваком смислу бити у складу са деловањима и знањем Бога, јер је Бог живот свих и сваког појединачно, као и свет свих и сваког појединачно. Бог је Човек. И Човек као и све око њега, створено од Бога, Бог је лично.

Кад човек ове Законе прихвати својом Душом, то ствара у сваком човеку слику која је свет, Бога и човека доводи до изражаја.

Смисао ове књиге је да сваког човека доведе на ниво његовог личног поимања и поимања свих људи, до разумевања механизма поимања света и живота сваког човека, како би свак разумео како јест и како треба бити. А треба бити како је у Души сваког човека.”

Игор Арепјев, „Технологија спасења“

* * *

Владан Пантелић: Бог је Човек

Др Григорије Грабавој, Др Аркадије Петров и Игор Арепјев су данас најзначајнији научници света. О Грабавоју и Петрову се много више пише у јавности, а Игор Арепјев се повукао у осаму, а све што има да каже приказао је у својим књигама. Његова најзначајнија књига је Библија будућности. Написана је после директних разговора са Творвем. Данас приказујемо одломак из књиге – Технологија спасења, Бог је Човек.

Озбиљни проучаваоци Библије будучности упознаће Творца кроз сасма друкчију призму него што га приказују јудејске религије. За њих знамо да су силом натурене, да Бога приказују на веома груб начин, да подучавају вернике претећи Божјом казном. Оне, уствари, врте човека кругом неделатним. 

Из дела руских аутора, посебно из дела Др Грабавоја сазнајемо да је Творац најпре створио Душу и у њу уградио сва знања, Упрошћено говорећи, Творца можемо замислити као прву и најзначајнију сверу. Друга свера је Душа која има своју врло сложену структуру. Душа ствара Дух који представља трећу сверу. Дух је створио Свест, а Свест је створила тело.. Другом приликом писаћу опширније о Творцу, Души, Духу, Свести и Телу. То припада Знању о Богу, а оно се битно разикује од религијских учења. Наша Душа одмах препознаје истинита знања и одмах их усваја.

Игор Арепјев је био полицијски инспектор, мајстор аналитичког начина размишљања,  са врло развијеним чулом јасновиђења. Др Петров и он дуго су радили на врло сложеним технологијама свести.

Молим читаоце Србског Журнала да пажљиво проуче данашњи текст. Он је један од најзначајнијих текстова који је Журнал објавио. Добро га је прочитати више пута. У овом тешком времену само свест нас може спасити. И само свест нас води ка Себи, тј. ка Богу.