Саставио у име Рода Војислав Паунић

-најдужи дан у години-

Један од најишчекиванијих и најдревнијих, летњих,  словенских празника  је  дугодневница – дан Купала –   празник који симболизује  летњи солстицијум,  Наши преци,  од раног јутра,  бавили су се сакупљањем лековитог биља:  пелина, коприве, ткали венце  и правили амајлије,  које су чувале читаву породицу,  током целе године.

Соларно божанство (понегде  и Купаило или Купаила), код нас  извесно  Купало је метафора све енергије Сунца и његов знак сличан је оригиналном елементу ватре.

Немогуће је замислити Купала одвојено од Костроме, његове сестре, која персонификује воду. Према легенди,  Купала и Кострома, не знајући да су брат и сестра, волели су се, али сазнавши за крвне везе, заједно су починили самоубиство.

Концепт Купала јасно изражава концепте наших предака о части,  правди, и  истини која  увек побеђује. Ноћ, на Ивана Купала, прешла је и у  хришћанство, комбинујући старо ведање и библијске теме. Симбол овог Бога неизмерно помаже у љубави, исцељивању, духовном и физичком чишћењу.

У та су времена, младићи и девојке,  припремали место за забаву и свечаности. Младићи су на ово место доносили посечено. неко болесно или сасушено дрво,  и постављали га у огњиште, а младе лепотице  украшавале су га разним свежим цвећем и светлим везеним крпицама. Наши преци су ово дрво називали „Купално“ или „Мара“. Под ово дрво би посадили ниску лутку бога Купала, направљену од сламе или глине.  Тамо су  се приносиле требе бога Купала (нису биле крвне и ко то тврди, треба знати да је чиста лаж  – овде се прослављао живот и младост…).

 

У непосредној близини  постављене трпезе,  гозбе и славе Купала, саграђена су два обредна огњишта: велико звано чистилиште тела и мало чистилиште душе (мало су наши преци звали – крада – постоји и таква руна). Велико се прескакало , а мало се остављало до жара,  када би,  духовно уздигнути и припремљени обредом , боси по њему ходали.

Посебан обредни стуб са фиксним гранама и сувим травама заглављен  у првој ватри,  након што би изгорело, за младе девојке, био је почетак  игре, за суђене парове. Девојка је морала да удари момка по рамену, загревајући интересовање,  ипобећи, након чега је младић морао да је стигне и ухвати се с њом за руке. Затим је пар који се држао за руке морао да прескочи велику ватру, а ако се руке нису раздвојиле, пар би могао да рачуна на срећан наставак везе.

Те вечери,  читаво село се претварало  у огромну маскараду, сви су плесали и играли разне игре. Мушкарци би учествовали у надметању снаге, а старци су деци говорили загонетке и причали приче.

На Купала је било уобичајено тражити опрост и свима опростити њихове грешке, а ближе поноћи би девојке сишле до језерца или реке и положиле венце на воду, после чега су се купале у реци. Наравно, овај обред је познат и у наше време.

 

Храбри Словени, пошли би у шуму на празник Купала, у потрази за цветом папрати, који, према легенди, може отворити било какав дворац и определити пут ка богатству. Нажалост,  или срећом, овај цвет нико није пронашао, јер да бисте га пронашли, потребно је обратити се тамним силама. Нису га проналазили,  јер су веровали у казну Белобога. У Србији је овај обичај познат као стрнџање. Неудате и неожењени су одлазили у шуму голи у потрагу за цветом. После тога су се парови у ближој будућности венчавали и рађали потомство. Наравно,  није увек било успешно, нити се увек завршавало  браком. Правило је било јасно , ожењени , удате, мајке,  нису имали право учествовања у овом обреду.

Жреци и Волхви,  све то време,   у селу раде разне обреде и магијске радње, славећи  и молећи не само Купала, већ и све Богове. Моле их за заштиту и помоћ, за жетву и лепо време. Из ноћи у зору, кап по кап,  сакупљају такозвану Купаласку росу, која има невероватну лековиту моћ. Умивање овом росом  доносило је дуговечност.

У зору, славље се завршава, али упркос томе, наши преци не заборављају на Купала, већ настављају да му се моле и поштују га, кроз прослављање и помињање.

Како би задржали овај празник и у наметнутом хришћанству,  у Србији смишљају име за росу и називају извор – Иванова корита.  Код Русића (Руси, Белоруси, Украјинци) сам празник добија име Иван Купало, код Кашуба, Лужичких Срба и осталих преосталих полабских Словена задржао се назив Ioann woda… тако су Словени задржали свој обред заувек,  упркос наметнутим догмама. Овај обред јако је значајан за младе који се додатно пуне животном енергијом и снагом. Ту је скривена исконска сила Рода . јер,  млади су ти  који продужавају лозу. . .Род, наслеђе и генетику светле Расе , четири,  нераздвојна племена Хааријаца, Дааријаца, Светоруса и Расена.

Почетак лета, за нас,  Сунчани наРод,  је најлепше доба године. Никада нисмо заборавили вечно лето и Сунце Даарије,  наше прапостојбине .

Слава Роду , Слава Купалу !

Опширније на страницама: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

 

“У пуно тема и заправо у свим књигама се говори о Души човека. Каже се да се човекова Душа састоји од ћелија, онолико ћелија колико је људи на свету. Тиме се подразумијева да су сви људи једнаки.

На основу овог знања, постављамо себи и другим људима јасне и разумљиве задатке: трансформисати разарање и уништавање које човек из незнања не само да носи, него и ствара. Говори се о Светлу Душе и о Знању. Притом се мисли да је Светло Знање Душе и Знање Душе Свјетло.

Говори се да је Душа читав свет – свет људи – у коме су сви људи на основу Светла Знања Душе једнаки. На сва времена, раније, сад и у будуће. Говори се о Души, која је Свет. Она осветљава својим Светлом Пут сваког човјека, Пут на коме он Знање поима, разуме и преузима.

Душа човека је то сто је сам човек. Да бисмо видели човекову Душу или самог човека као манифестацију Душе, морамо Свет свих људи и сваког човека моћи видети. Човек се показује Свету као онај који уређује, као и онај који ствара. Он испољава оно што Бог лично сваком и свима говори. Свако од нас, обухватајући Знање у својој Души и у Свету – ново, обухвата у стварности Реч Божју у својој нутрини. И стварајући свој Пут и притом развијајући односе храмоничне и пуне разумевања, остварујемо у стварности План Божји – живот људи. Душа сваког од нас је увек с Богом, то значи да смо ми сви увек Богу близу.

Свет који је створио Бог, Свет око сваког човека, у коме је Душа сваког човека, тај је Свет један са Душом и Светом Божјим, исто тако са Душом и Светом сваког човека. Сваки човек у својој Души је сваком другом човеку и свим људима једнак. Сваки је свима другима у својој Души једнак, не у својем изгледу него у свом Знању.

И то је Знање Једнакост Бога и Човека – највећа и најтемељнија Једнакост у читавом свету. Једнакост, која не дефинише само принципе, него и законе Света – дефинише и Бога и Човека.

Ово знање очигледно треба да буде саставни део свих основних закона света и свих људи. Према основном закону једнакости отвара се капија мира за све и за цели Свет. Пред том капијом стоји сваки човек. Сваки човек из било које земље, који је сваком другом једнак и који је успео да се приближи тој капији, слободан је човек.

Закон једнакости свих људи отвара врата другим законима, који требају бити присутни и строго испуњени. Ти закони требају бити свима објављени и од свих, према њиховој личној жељи, бити одслушани.

Прво. Сваки је човек сваком другом човеку једнак.

Друго. Сваки је човек човек слободе и слободан је. Његова је слобода у његовој унутрашњости, око њега и у његовом деловању.

Треће. Сваки је човек човек слободе, слободан човек креира и ствара. У основама његовог ствралаштва постављен је свет и живот свих.

Четврто. Сваки човек ствара живот. Притом је потребно да сваки човек разуме смисао стварања живота, као и смисао стварања света у коме сваки човек живи.

Пето. Право човека на живот, на свет, на слободу. То је право од Бога дано и утврђено законом сваког човека, законом у чијим је основама развитак живота и воља сваког човека.

Шесто. Воља човека је смисао свих деловања у целом свету, у Души свакога и у животу свих људи. Воља, стварати свет, је воља човека. Воља – живети, волети, у Бога веровати и стварати свит и живот свих људи, воља је човека, воља која се легитимним правом свих и сваког човека појединачно, јача. Човек има право у свету живети, у свиету кога је створио Бог, створио према законима које су сви људи акцептирали. Човек има право да живот и свет сваког човека ствара и у том стварању да вии себе и свој развитак.

Седмо. Обавеза сваког човека је да створа срећан живот и сигуран свет и да се држи тога, ову обавезу треба стално испуњавати.

Осмо. Реч човека. Смисао сваке Речи човекове и њена основа је развитак живота и света свих и сваког појединачно, извор Светла деловања Душе. Примарни извор Речи је примарни Извор Стваралаштва света. Значење примарног Извора Речи је једнако делотворно и снажно као и човековог. Сваки се човек ослања код сусрета с другим човеком увек на једно – на Реч његове Душе, Реч која у себи носи живот. И из тога произилази све. У целом свету и у сваком човеку.

Девето. Одговорност човека. Сваки је човек одговоран за свој живот. Исто тако – за свет, за догађаје и Пут, као и за знање и дела, која ствара, која показује, која носи, о којима говори и којима се он отвара у својој нутрини и около себе.

Десето. Деловања сваког човека требају увек, свуда и у сваком смислу бити у складу са деловањима и знањем Бога, јер је Бог живот свих и сваког појединачно, као и свет свих и сваког појединачно. Бог је Човек. И Човек као и све око њега, створено од Бога, Бог је лично.

Кад човек ове Законе прихвати својом Душом, то ствара у сваком човеку слику која је свет, Бога и човека доводи до изражаја.

Смисао ове књиге је да сваког човека доведе на ниво његовог личног поимања и поимања свих људи, до разумевања механизма поимања света и живота сваког човека, како би свак разумео како јест и како треба бити. А треба бити како је у Души сваког човека.”

Игор Арепјев, „Технологија спасења“

* * *

Владан Пантелић: Бог је Човек

Др Григорије Грабавој, Др Аркадије Петров и Игор Арепјев су данас најзначајнији научници света. О Грабавоју и Петрову се много више пише у јавности, а Игор Арепјев се повукао у осаму, а све што има да каже приказао је у својим књигама. Његова најзначајнија књига је Библија будућности. Написана је после директних разговора са Творвем. Данас приказујемо одломак из књиге – Технологија спасења, Бог је Човек.

Озбиљни проучаваоци Библије будучности упознаће Творца кроз сасма друкчију призму него што га приказују јудејске религије. За њих знамо да су силом натурене, да Бога приказују на веома груб начин, да подучавају вернике претећи Божјом казном. Оне, уствари, врте човека кругом неделатним. 

Из дела руских аутора, посебно из дела Др Грабавоја сазнајемо да је Творац најпре створио Душу и у њу уградио сва знања, Упрошћено говорећи, Творца можемо замислити као прву и најзначајнију сверу. Друга свера је Душа која има своју врло сложену структуру. Душа ствара Дух који представља трећу сверу. Дух је створио Свест, а Свест је створила тело.. Другом приликом писаћу опширније о Творцу, Души, Духу, Свести и Телу. То припада Знању о Богу, а оно се битно разикује од религијских учења. Наша Душа одмах препознаје истинита знања и одмах их усваја.

Игор Арепјев је био полицијски инспектор, мајстор аналитичког начина размишљања,  са врло развијеним чулом јасновиђења. Др Петров и он дуго су радили на врло сложеним технологијама свести.

Молим читаоце Србског Журнала да пажљиво проуче данашњи текст. Он је један од најзначајнијих текстова који је Журнал објавио. Добро га је прочитати више пута. У овом тешком времену само свест нас може спасити. И само свест нас води ка Себи, тј. ка Богу.

 

Јако ме побуди овај запис, Тиховатељу Брате Владане.

У препознавању животворне лепоте је истински пут, а својим делима стварамо свој свет.

Износим визију, манифeст, свог пута под називом:

ТАЈНА ДРЕВНЕ ШУМЕ

Дати смо у чистоти и бујности божијег природног света, где свако биће и облик подржавају једно друго у узрастању, освешћењу, обожењу. На том путу долази и до заборава, зато видимо уништења, истребљења, загађења… Обнова започиње идејом која све обухвата и свему даје право да постоји.

Животворна идеја ТАЈНА ДРЕВНЕ ШУМЕ је визија обнове нашег природног света кроз концетричне целине:

– Основа је чиста Природа

Свако жели и има потребу да дише чист Ваздух, пије чисту Воду, хода здравом Земљом, живи у бујности биљног и животињског света, да живи у заједници Благостања. Само будаласти и злонамерни могу да буду против. Али то је њихов проблем.

– Здрава породица

Здрава породица је основа природног друштва, из ње се све гради. Знање и искуство „Изворног васпитања“ Милице Новковић се је показало као одлична основа за изградњу личности и породице у Љубави и Доброти.

– Производња здраве хране

Здрава, органска, храна је мера чувања здравља и духовне свесности човека. Кључ почетног додира са природом и стварања поверења и поштовања у друштву између произвођача и корисника.

– Одрживе заједнице, завичајна имања и насеља

Заједница које обнавља природу, производи потребно за живот, подржава чланове ка усавршавању и развоју, штити појединца и породицу може да се назове нашим селом или градом. Визија Завичајних имања и села је такав концепт.

– Природна медицина

Од биоенерготерапија, лечења кристалима и биљкама, масажа, хомеопатија… су методи уравнотежења и исцељења на природан начин. Природна медицина мора да задобије своје централно место у здравственом систему друштва. Када се и конвенционална медицина усагласи са духовном и природном целовитошћу бића болести биће занемарљива тема у нашем друштву.

-Природне технологије

Технологије резонантних поља са планетом Земљом су технолошка решења која поштују и чувају природу, и по концепту су механизми природе. У ове области спадају све гране науке од хемије до електро-технике. Често се називају „Теслине технологије“. Досадашњи агресивно рушилачко загађивачки концепт није достоја разумног бића.

-Култура и оразовање

Култура као идејно ментална обвојница друштва мора да лепотом исказује, буде носилац слободе мишљења и људских иницијатива, да представља уздизања ка правди и богу, таква једино вреди да се чува и негује. Да култура буде култ-РА. А Образовање је учење о свим круговима живота…

Ово је укратко написано о овој замисли. Све је произашло из искуства вишегодишњег рада у „Дружини Храста“, чак и сам назив „Тајна Древне Шуме“ је срж организовања групе, племенско родног организовања. Ако буде потребе и то могу да поделим са свима вама. До тада стварајте свој Свет, грли вас ХРАСТ.                 Живела СРБ И ЈА!

* * *

Владан Пантелић: Лепота је наш Циљ

Брзи, темпераментни и ефикасни Иван Храст, реагујући на моју песму – Човек је богоносни цвет, и дубоко осећајући божански квалитет – Лепота, износи укратко, али веома јасно, манифест – Тајна Древне Шуме. Иван има велико искуство у обновљивом развоју, посебно у садњи х-раста. Дивно је видети тако снажног а врло нежног човека у деловању. Садња припада Снази и Нежности, јер се малена садница нежно ставља у припремљену земљу, залива водом живота, и даје јој се импулс да високо израсте и развије своју снагу, коју ће несебично делити кроз лековито дејство.

Дубоко осећа Иван Древну Шуму и зна да је она извор здравог живота, и -много више од тога. Дрвеће је повезано са Творцем постојаније и искреније од човека. Кореном, које му даје стабилност и којим узима хранљиве материје и воду из земље, преузима и податке из живог језгра земље и шаље Творцу, и обратно, преко лишћа грана, стабла, преноси податке од Творца назад. То је сложем процес који тече кроз све структуре дрвета – корен, стабло, гране, лишће, цветове, плодове…

Некада су на нашој Мидгард земљи постојале огромне шуме испуњене врло високим дрвећем. Сада таквих шума нема, нити има тако високог дрвећа. Можемо замислити како их је видео јасновидац, у бојама лишћа, цветова, посебно њихове прекрасне ауре. Нема их јер су посечене са бестијалном окрутношћу и грамзивошћу, а то се крије, као што се крије и моћна историја нашег пресветлог Рода. Врло стручни аматери открили су огромне остатке тз. силицијумског храста чија је висини била много километара…

Иванов манифест, иако сажет, даје јасна упутсва како би требало и размишљати и деловати да би људи, разбијени споља и изнутра на грубе и подле начине, повратили достојанствен живот, пун љубави и саосећања. Овај манифест је далеко бољи од свега оног што нам нуде политичке партије (част малим изузецима) које се утркују у лажама и паралажама са којима варају лаковерни народ. У томе им помажу сатрапи споља и изнутра, добро организовани кроз разна аветињска удружења.

Чиста природа, здрава породица, производња здраве хране, употреба природних технологија – чиста Лепота! Природна медицина, медицина свести, свесно управљање свим облицима живота и апсолутним здрављем,, вечни развој и живот – чиста Лепота! Култ-Ура и високосвесно образовање – чиста Лепота! Изградњом високе свести постаће свима јасно да је Живот – чиста Лепота.

У доба сутона раног, пре самог заласка сунца, успављују ме тихи нечујни његови зраци и успорена вожња, те тонем у сан.
Заустависмо се лагано. Ја отворих очи осетивши да нема више вожње и нађох се у хладу столетних липа.
Негде у дубини душе осетих да ми Миливој, као и увек, припрема пријатно изненађење које баш овде откривам, а знадох да ћемо једном, у некој изузетној прилици доћи овде где је долазила Десанка врло радо проводећи како срећне, тако и сетне тренутке свога живота на овом месту, да би, ето сада, почивала на једном делићу некад разигране ливаде прекривене главицама булки где се у хладу сада не чује ни најмањи дрхтај листа липе, где само огромне сенке скривају руже и бокоре белих цветова бегоније.
Сенке се полако помичу у смирају дана.
И све је мирно.
Преко уских камених степеника, дрвеним мостом пређосмо поток, чијим водама бистрим оде и Она. Можда је поток овај поведе дубинама светлуцавих бисерних капи и успављује је сада, а тек што жубори уморан од дугог пута?

Ево нас, Десанка, на гробу Твоме. Бранковина Те Твоја чува.
Златним словима Си још за живота исписала своје име на крсту православља.

Покушавам одгонетнути чије име сам прочитала крај Твога на тамној мермерној плочи.
Ко је тај Сергије Сластиков- Калужнин рођен 1896. године?
Ко је тај човек крај којег Те, 1993. године спустише нежно попут стихва песамаТвојих, које си нежно поклањала Њему?

Ко ли то данас, пре мог доласка дође и спусти Ти беле руже на гроб, крај мале московске цркве Василија Блаженог са Кремља, кад Њега нема?
А где су те сићушне птице из крошњи огримних и тамних?
Зашто ћуте?
Можда Ти оне осташе без песме?
Па, зар је могуће да се ни један цвркут не јави?
Крај Тебе су сви гласови занемели, или је то само зато што својом песмом птице не желе реметити мир, у којем почиваш?
Одавно си већ овенчана цветовима белим чедности Твоје, те Ти се и гробом простиру они.

Седим на једној од дрвених клупа крај хумке Твоје, а мисли се роје и навиру.
Мир, ево, ипак ремети неко; то је плавокоса девојчица, што као пчелица зуји, угра се и смеје, а у зелениј, боје траве хаљиници, попут травки што Ти се зором росе, крај хумке.
То Милица мала долази овде ведрога лика.
Можда су те руже њеном ручицом стављене у име многе дечице српске , Теби и Сергију?

Устајем, шетам.
Стазе, по којима си газила, Десанка моја, сада негују потомци српског нам народа и не дају трњу да их прекрије, нити у папрат да зарасту.
Чувају ову земљу синови Твог народа, земљу, о којој си писала некад, а која у душама нам остаје вечно, као рана непреболна, рана која никада не зараста, земљу, са чијих цркава звона ударају све јаче, а чују се све даље.
И овога пута је тако!
И овога пута нам најављују смртне часе, али, овај народ се не боји!
Не стрепе потомци српског рода, баш као што нису ни они из прошлих дана, из прошлих векова…

Миливој ме остави саму, да на миру размишљам о миру, а он, по старом обичају зауставља мир својим апаратом…

19.јула 1998.године.

Одломак из путописне књиге
“ ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“

Које ти је име љубави?

Да л је то Зова благости,

Сунцокрет златолики,

Невен безвремени,

Лаванда нежности,

Камилица стидљивости,

Жалфија ратница,

Нана благоугодности,

Маточина умирљивица,

Шебој страсти!?

Које ти је име љубави?

Да л је то срце орла,

Перо  жуне, сова хук,

Лет ластавице,

Мрежа коју плете поља паук,

Вука под месецом зов,

Јелена шумочувара рик?

Да л је то дуња мирисна,

Роса с грожђа или

Рука твоја поред мог узглавља!?

У овој ливади познајем ја већ многе влати.

Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.

Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.

Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.

Изнад усана ми је већ мирис сена:

Сутра ћу и друге избројати.

У овој ливади до жбуна има девет мравињака.

Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.

Онда подигнем главу и гледам игру облака.

Ја знам колика је ливада:

Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.

На жбун могу да стану три птице највише.

Кад пођем према њему: прво једна полети.

Погледам за њом у небо:

И две се изгубише.

Онда разбијам главу на шта ме то подсети.

И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:

Онда ми се учини да шапуће ливада.

Напрегнем ухо и слушам.

Мени је сасвим добро у ливади.

Седнем на влати

И пуна ми је душа.

Фото: Синиша Лазаревић – Ливада цветна

 

Мајко Србијо!

Веровао сам ти и онда

када су се многа деца твоја

тебе одрицала,

и када су те незахвална чеда проклињала,

 и када су само речи увреде имала за тебе,

називајући те именима погрдним

 и срамним!

 

Веровао сам ти и онда

када сам као просјак

ходио пољима и горама твојим,

гладан и прозебао,

и када није било дома

 једног јединог

 у којему бих уточишта нашао

и душу згрејао своју!

Многе си синове и кћери

одњихала и подојила,

 и у свет с љубављу мајчинском испратила;

 и за сваким си дететом својим

тужила у ноћима

бескрајно дугим и сетним,

ишчекујући, са стрепњом и зебњом,

 да ти се из света

далеког врате!

Болеле су те све ране деце своје,

и све страхове и бриге њихове

 душом си својом осећала,

и срце је твоје крвавило

 за сваким страдалим

чедом твојим!

Трудила си се

да многа гладна уста нахраниш;

да жедне и немоћне

водом живота напојиш!

Била си Мајка и онда

када се незахвалним чедима твојим

 чинило да си им маћеха само,

и да немаш љубави за њих,

грешне и бесловесне!

Мајко Србијо!

Твоја незахвална чеда

вазда кукају

и свагда нешто траже од тебе,

 а нико се од њих осврнуо није,

 да види да ли би какво добро

могао теби

и за тебе да учини!

Нико од њих

ни један једини пут

не рече:

Благодарим ти, Мајко Србијо!

Благодарим твојој лепоти и дивоти;

благодарим твојој љубави несебичној;

благодарим песмама и радостима

твојим!

Мајко Србијо!

И, ако се некада догоди,

 да се

 сва чеда твоја

буду одрицала тебе,

твој те се Песник,

последње чедо твоје –

 знај! –

 никада 

одрицати

 неће!

-фотографија са смотре дечијег фолклора-

 

Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумeм добро, у то мутно вече,
Зашто бојне игре у детињству љубих.
.
И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји’,
Мучeника старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.
.
Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам — све се може кад се хоће —
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.
.
И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небеске путе,
Ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,
.
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.
.
Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу …

.

Нераскидива крвна веза са нашим прецима,  симбол наше породице, симбол нашег народа, симбол нашег Рода, осећај поноса кроз схватање делања предака   само су неке од одредница ове Ракићеве песме са којом се кретало у нашој новијој историји у велике промене. Несхватљиво је да ове песме више нема у школској лектири. Комисија која ју  је избацила водила се неким чудноватим критеријумима. Размислимо којим! Коме сметају стихови којима је започињала борба за слободу која је толико пута покушавана бити одузета нашем народу!? Мислимо о овоме!

-слика- Милић од Мачве-

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час врло хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу  Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Освануо је диван сунчан дан, распеван и разигран. На плавом небеском своду паперјасти облачићи се јуре, а сунашце умилно греје.

Наша два несташка, Сербика и Божидар, су истрчали у поље. Све озеленело и олистало, пролећни ветрић ћарлија, души и телу прија. Трчкарали су около, превртали се преко главе, играли „труле кобиле“ и онда се онако уморни спустили на топло корење древног храста. Он их је нежно прихватио и загрлио, у жељи  да им поклони мало енергије и радости. Таман су хтели да задремају кад су угледали светлуцаву звезду како се врти око њих. Као да се игра жмурке. Радознало Сербика упита: „Драга несташна звездо, добродошла у наше село. Хоћеш ли да се играмо скривалице?“ Звезда затрепери и одговори: „Ја сам уствари чекала вас двоје, да се одморите и предахнете од играрија, па да вас одведем до наше чаробнице Душеспасилице.“ Њих двоје се погледаше, али радознали какви су, а звезда им се учинила искрена, скочише на ноге лагане и кренуше у шуму за њом. Звездица их је водила, осветљавала пут, а понекад и слетела на руку или раме. И после краћег путешествија они угледаше чаробницу. Постарија жена је седела на троношцу, лан уплитала на трници и прела велику, предивну, сјајну и чудесну поњаву. Боје су биле нестварне, светлуцаве и трепераве. Шаре прастаре србске са ћилима наших древних предака, значи лековите. А на свака два лакта упредена је по једна светлуцава звездица. Сербика је била очарана, а и Божидар је занемео пред толиком лепотом. Он се први обрати чаробници: „Драга наша чаробнице звезда нас је довела до тебе. Мислимо да си нас ти позвала у госте.“ Чаробница Душеспасилица се прену и озари, па беседи: „Драга моја децо, два свемирска несташка. Многи су чули за ваше догодовштине. Када се нешто добро појави у свемиру све светле силе се брину о њему. Ја сам желела да вам поклоним по један чаробни ћилим и сада их баш ткам. Желим да се њиме покривате и имаћете предивне снове, можете да на њему седите и летите изнад шуме, можете на њему да лежите и имаћете свакакве идеје, а можете и да га огрнете преко рамена да вас штити. У њега су уткане бројне звезде ,које ће вас чувати и дивне мисли ваших предака које ће вас пратити и омудрити.“ Сербика се одушевила оваквим даром па рече: „Хвала ти дивна чаробнице. Носићемо ћилимицу – радосницу – шареницу увек са нама. Можемо ли да ти помогнемо некако?“. Чаробница се замислила па каза: „Ето, нешто ме стегла крста од овог рада, па ако знате неку вежбицу, за брзо оздрављење, била бих вам захвална.“ Сербика и Божидар се погледаше и у глас рекоше: „То је лак задатак за нас. Концентриши се на своје палчеве обе руке и помисли на оздрављење. Радићемо и ми за тебе, али је увек најбоље кад неко ради сам за себе.“ И њих двоје уђоше у стање највећег мира и снаге, послаше сферу среће чаробници и гледаше у своје палчеве, али су у мислима држали њен лик. Тако јесте, тако јесте, тако јесте. Кад су отворили окице чаробнице више није било, али су на трави светлуцала два дивна ћилима. Они се насмејаше, захвалише у мислима чаробници и пожелеше да им опет дође у чаробну шуму. А онда се полако вратише до храста и седоше, огрнути својим поклонима. Божидар се први огласи: „Какав смо диван сусрет имали данас. И замисли да добијемо овако необичне поклоне. Хајде да их испробамо и одмах седнемо на њих.“ И стварно, они раширише ћилимице и седоше, а онда полетеше изнад идиличних села и белих, бучних градова, каменитих  брда и зелених долина, тамних, мирисних шума и цветовима украшених ливада. Милина једна. Кад су се налетели, мислима рекоше ћилиму да се врати. И тако се опет обреше на ливади, усред села. Онако радосни и усхићени смоташе ћилимице из којих вире несташне звездице, те одоше својим кућама, пуни утисака.

Сада знаш вежбицу кад те заболи кичма или паднеш незгодно, а до следеће бајке, да  сте нам вечно срећни и здрави.