Један од најгледанијих филмова  србске кинематографије   „Зона Замфирова“  урађен је по истоименом делу Сремца.

Шта се то толико допада гледаоцима?

Да ли је то мирис неких старих времена, лепих кућа, широких  цветних авлија, уских,  тихих улица, којима одзвоне само копита коња,  или су то поносна сећања на кораке прадедова и њихових дедова?

Јесу ли то боје старих времена, нестале данас у сивилу наших градова, у прешироким булеварима,  у становима крцатим стварима и у њима, неспокојним усамљеним душама?!

Је ли то жеђ за тајновитим љубавима, лепим женама што вире  иза завеса на прозорима,  и за красним мушкарцима?

Можда је од свега понешто, можда, ко зна шта све још, али свакако, дело по коме је филм снимљен избрисано је из обавезне школске лектире.

Зашто?

Да би нам се избрисала сећања, да би нам се избрисале жеље, тежње за правим вредностима? Да бисмо се научили животу великог брата???  

Нећемо ми изгубити наше жеље, тежње, сећања, радости! Нећемо!   Много ће киша пасти, река се излити,  но образе оних, што су ово покушали,  неће опрати!

   -приредила – Верица Стојиљковић-

Саставио у име Рода -Војислав Паунић

Ако размотримо модерну азбуку лишену образних слика, то јест без-образну постаће очигледно да су наши савременици, незнајући изворно значење, много изгубили.

Буквица је мудрост и  талисман за словенски наРод! Буквица садржи мноштво видљивих и невидљивих процеса за нас, она тка тканину бивствовања и повезује  значења. преко којих нам се јављају преци и Род.
Буквица се може  представити као скуп од четрдесет девет боја.  Наш свет је врста платна на којем оне међусобно делују, рађајући све више и више нових комбинација и нијанси.

Наше Буквица је живи језик Универзума, који се може применити у било које  време. која нам доноси истините информације засноване на заједничким, предачким знањима Рода. Штавише, овај систем мења узан поглед на свет, и може чудесно да постави мозак у смер правилног размишљања.

Такође, Буквица је у стању да пробуди духовну свест о себи, о животном путу и о судбини, која лежи као узорак на столњаку-   платну Универзума, који је ткала сама Богиња – судбоносна Макош.

Да би живела складно, развијала се и кретала ка циљевима, особа мора бити здрава и духовно и физички. Духовна страна у потпуности зависи од модела човековог погледа на свет, који је заузврат подређен породичним, или чак социјалним нормама и моралним особинама људи.

Народ је језик, а језик је народ. Из тога произлази да је духовно богатство народа директно пропорционално његовом језичком наслеђу.

 Е,  зато су погубне реформе Растка Немањића, Вука Караџића, а поготово реформе модерних лингвиста, који нас терају у латиницу.

Србска азбука је најсличнија руској, а она најсличнија буквици .Нама фали 19 знакова из буквице , Русима 16 . Велики је то губитак. обзиром да се чак ни време не може измерити правилно, ако се не комбинују писма и цифре које су нам у наслеђе оставили преци наши Богови !

Ево значења Буквице, као поруке Творца нама, људима Расе.  Да се духовито изразим,  очитаћу вам Буквицу!:

Ја Бог, видим, знам и кажем вам, добро јесте бити, и живети на великој и много силној Земљи Расе. Знам ко,  и како мисли наш одмор прекинути, али кажем вам, слово тврдо вам дајем, учите и по закону и заповедима вишим живите, вратићемо се,  и мир вам подарити.  Истина ! 

Облика и образних слика можемо добити немерено.  Врло важно, што су нам Богови оставили,  je образно значење речи. То вуче корен од руна наравно.

Пример је реч љубав. Образно она значи следеће:

Људи Бога Ведају – познају. Само помислите,  колико је дубоко значење ове речи,  а како се ова реч у условима овог светског поретка отрцала. Ни то није случајно  – тамним силама отуђивање иде на руку.

Сада ћемо редом Буквицу по Буквицу …..

Опширније на страницама: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

***

Владан Пантелић: Колодар Срб – Војислав Паунић

Поштовани читаоци Србског Журнала, већ дуже време пратимо текстове врло интересантног зналца повеснице Рода- аутора који се потписује именом – Колодар Срб.

Колодар је еколог, школован у Паризу на француско-америчком институту за менаџмент. Од часних предака је наследио љубав према природи и повести. У школи, на предавањима, се збуњивао и схватио да је скоро све што се учи лажно и свакако врло нелогично, то му је сметало, али и подстицало да истражује истину.

-Како сам полиглота, каже Колодар, проналазим у језику наслеђе и генетска памет ми се буди. Од тада изучавам нашу праву повест легалним и илегалним путем долазим до сазнања која ми руше све стеротипе силом уграђене од стране система. Сада смо ту, уздиже се Дан Сварога, и мислим да се бавим благим делом и повратком народа на пут Права. Ја сам се пробудио и схватио суштину и тежину тренутка за Србе и Србију. Не желим да се предам и покушаћу и успећу да пробудим генетску меморију мојих сународника.

У Русији је упознао интересантне људе и дубље се заинтересовао за велика знања наших предака, уотпуњавао знање о старој вери коју многи називају родноверје, а хришћани паганство. Гле чуда! – паганство!, а потпуно су га преписали изменивши имена и ситне детаље. И изменили су велико учење и снажан карактер човека кога су назвали Исус Христ, који, уствари, има име србско, и чије ће се дело потпуно открити у времену које долази, које је дошло.

Колодар Срб, илити Војислав Паулић, је, поред Песника -Драгана Симовића и Десанке Максимовић коју сада протерују кастрати, Милоша Црњанског и многих, многих других,  још један витез који својим оштрим духовним мачем сече велике лаже и паралаже, и сече незнање о најинтересантнијој повесници на свету, повесници Срба, како су се некада звали сви народи, које је неко назвао Словени, повесници старој хиљадама година.

-Да се разумемо, наставља Колодар,  нисам креативни чудак, радио сам у три мултинационалне компаније, говорим неколико језика, обишао сам 37 земаља, знам и за добро и за зло, познајем и економију и екологију, па и моћна војна вештина ми не недостаје. Имам породицу, гајим породичне вредности, и знам за кога ово све радим и коме желим да оставим место за живот, коме желим да оставим чисту природу и нормалне услове за живот.

Слава Роду Аријеваца, Роду Срба! који су на Мидгард земљу дошли на вајтманама и донели Слово и Реч, знање о световима, најсавршенији календар, знање о једином Богу који се испољава кроз специфичне свести и специфичну материјализацију, које називамо боговима, а наши непријатељи то, сасвим погрешно! и злонамерно! зову многобоштво! Слава Роду!!!

–промишљања-

Најомраженије речи су ми ДЕМОКРАТИЈА и ЉУДСКА ПРАВА.
Дође ми да вриштим од гнева кад чујем те омиљене речи у
речнику Новог светског поретка. Демократија оних који је силом
по свету фурају много је мања од оне робовласничке грчке из
античког времена.Уопште не претерујем.Ова савремена је
само пука реч,омиљена лаж за маскирање свеколиког зла  

и покваренлука моћника који владају светом.А робовласништво
је већ обновљено у нешто модернијем облику.Људска права
су ширење и подстицање људске кварежи и зла на корист
устоличавања халапљивог монструма Новог светског поретка,

те незајажљиве аждаје нашега времена.
Свет је потпљен лажима. Свет се гуши у лажима.Од вајкада лаж
најбрже путује.Сад су јој на располагању ти поданички и подли
екрани те их лажљивци саспу без сметњи у сваки дом, у свако уво.
Истина је гола, протерана и понижена. Историја је прекројена и
понижена.Право и правда су исмејани и погажени.Мозгови
поданика и робља су испрани и све жешће се насрће на здрав
разум који се проглашава неподобним модерном свету.
Ово глобално лудило глобалистичких моћника узима свакодневно
свој данак, уцењује, отима, пљачка, завађа, убија, ратује.И увек
то чини у име ДЕМОКРАТИЈЕ и заштите ЉУДСКИХ ПРАВА.
Виновнике овог великог експеримента са светом добро знамо
То је тај тзв. демократски Запад у чије наручје хрли и Србија.
Питају ме неки : За шта ћемо да се боримо ако не за демократију
и права човека? ЗА ИСТИНУ и ПРАВДУ, одговарам.Свет мора
једном устати против лажи, ослободити истину,говорити истину.
Само у истини живећи, можемо тежити правди,можемо свак у
својој земљи успоставити правду,донети праведне законе,имати

праведне судије,отарасити се лопова сваке врсте.На лажима
почива данашњи свеколики светски лоповлук.

-фотографија- позориште „Јазавац“

 

Дрхте земља и камен тврди

и траве се преплашено по тлу стеру,

долази бог громова Перун,

а срце му од огња и туча

дими се и срди

и кључа,

и падају огњене брадве

на шуме, торове, угљарске чадре, –

још трен само па ће Перун

и на Цареве конаке да надре.

Слушају стрелци тек стигли са војне

и уплашени и срећни:

Ипак има неко моћнији од Цара,

од Цара већи,

који небо саздаје, и разара

у парампарчад,

има страшнијег од Царева гнева.

Нека и погину под Перуновим громом,

од његова мача,

али има неко моћнији од Цара.

Радују се и уплашени

чобани, орачи, угљари, просјаци:

Ипак има неко

ко и Цару страх у срце сагна,

пред ким бежи

и Царева и Волосова јагњад,

пред ким се и Световид

у Месечеве заоблачне куле склања,

и бежи Морана

у звезда гробишта,

неко пред ким и сунчеви петли

узлећу на неба највиши торањ.

Нека гром побије и стада са гора,

нека усеве попали,

али има неко пред киме је и Цар мали.

Бранко Радичевић: Ђачки растанак

                    -одломак-

 

. . А Србији дан освану.
Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Плаовито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено,
Брже, браћо, амо, амо
Да се скупа поиграмо.
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
Рваћане, не од лане
Одувек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Де станује живи пламен!
Ао Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште терô?
Ти си кано итра муња
Што никада не покуња.
Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој соколе далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј’ у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други де је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога:…

 

 

 

Остани, путниче, на овом пропланку,

у њему, додуше, нема златне руде,

сунчевог злата једино ту буде

и бисера росе, по трави, на уранку.

Али срешћеш вечерас вилу лаку

која досад није виђала људе,

твоје очи кад вилу зачуде,

предаће ти се као вилењаку.

Опасности је пуна околна тама,

нека вила никад не остане сама,

немој без ње одлазити ни у лов.

Прикрашће се однекуд из мрака

и украсти је који од вилењака

па однети опет јелама под кров.

Затвори очи!

Гледај како трчим нашим ливадама!

Види како љуби ме исцветала трава!

Гледај изнад мене сја сунчева  глава!

Види лепрша ветром моја марама!

.

Затвори очи!

Гледај како ходам воденим земљама!

Види дно посуто бисерним шкољкама!

Гледај језера  плаветних океана!

Види носим теби ватру светог плама!

.

Затвори очи!

Гледај зачаране шуме кедрова!

Види круг –место нашег састанка!

Гледај гледам те заљубљеним очима!

Види срце  куца у твојим грудима1

(Поводом 180 г. од рођења)

Црна Бара покрај Богатића
дала српству силног задужбинара.
Изњедрила светлог Црна Бара
паметара и јуначког тића.

Србољупче и истинољупца
свештеничка семја васпитала.
Велик наук Русија му дала.
Школовала моћног књиготворца.

За рођину српску крварио.
Увек испред својих устаника.
К’о див јунак на челу јунака
устанике моћно предводио.

У Громаде бројна су одличја:
-Пет степени „Таковскога крста“
-Споменице два Балканска рата
-Медаље му од сребра и злата
и за храброст и за часну службу.

-Освешта га орден Светог Саве.
-Доби потом Савину медаљу.
-„Црвен крст“ му окачи медаљу.
-„Румун крстом“ Румуни га славе.

Свој је народ с прапочетком свез’о
доказима који се не споре.
Немоћни да доказе оборе
клеветали да је обмањив’о.

Предњачили српски језуити
а из рода што Црног посече
у завету кумовске погаче.
Не дадоше истину општити.

 

Епска песма Бој на Мишару

Битка на Мишару  – бој на Мишару је битка вођена  у време Првог србског устанка, између србске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске,  на брду Мишар,  код Шапца,  од 13. августа до 15. августа (од 1. до 3. августа по јулијанском календару).1806.године,  Завршена је нашом победом. Битку је овековечио Филип Вишњић у народној епској песми „Бој на Мишару”, а  руски сликар Афанасиј Иванович Шелоумов овековечио је композицијом, уља на платну „Бој на Мишару”. Изводи из песме :

Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚…
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па’ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
„Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л’ скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л’ вид’ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л’ вид’ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој’ је глава над сто хиљад’ војске‚
и који се цару зарекао
да ћ’ Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у’ватити‚
и жива га цару опремити;….
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л’ Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л’ Цинцара на ватри испекô,
Је л’ Чупића сабљом посјекао,
Је л’ Милоша с коњма истргао –
Је л’ Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,….
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?….
Ал’ бесједе двије ‘тице вране:…
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид’ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид’ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;…
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске….
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚….
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит’ ‘се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!“

Списак дела и писаца који су избачени из лектире и читанки, доступан је уосталом у „Службеном гласнику”. Дела неких писаца су замењена другим делима истих писаца, а многа су нестала, највише поезија. Оно што је трагично јесте то да су изостављена управо нека дела која нуде прилично критички и сатиричан осврт на стварност. Изостављен је „Балкански шпијун” Душана Ковачевића (једина наша драма која се до сада проучавала у школи), потом Домановићева приповетка „Вођа”, Змајева сатирична поезија… А управо у том узрасту децу треба учити критичком размишљању, ослобађати их да изнесу свој суд и да схвате да не треба да одрастају у будуће послушнике и шрафове система, већ у одговорне индивидуе које мисле својом главом. Чланови комисије се већ оглашавају у медијима поводом овог избора и износе своје аргументе, међутим, мислим да треба још једном размислити о томе која су дела ипак неопходна да остану у школској лектири. Извод из текста Ане Ристовић – Извор- Политика