Category: All
Аљона Беланожка: Скидам твој бол

Скидам твој бол, примам га на себе,
Пијем горке лекове, које до тада нисам знала,
И гледам, како спаваш:
Коса на врелом челу,
Отворена сновима, прима сигнале Света.
.
Чувам се, ходам од прозора до врата,
По корацима бројим, колико сам миља по стану прешла…
Ту, на кревету мом, нису се гостили кошмари раније,
А сада их видим и ноћи се бојим, као пакла,
.
И не схватам никако, шта је лакше, прошаптати „Adios!“,
Опростити се са тобом, или, спаливши снимљену траку,
Из куће издимити немаштовитост…
.
Спавај, моја неостварена судбо!
И нека нам са тобом
Наше ноћи донесу олакшање…
Избор сачинио – Алексеј Иванович Чарота
Са белоруског језика превела – Дајана Лазаревић
Милан Николић Изано: Гласоноша
Знаш ли, драга, често су ми у посету долазили неки ноћни, ситни сати у којима ме није могао савладати сан. Мисли су биле јаче од њега и мрштећи му се, изгуравале су га кроз зидове у непознате ми спаваће собе у којима су га, сломљени прохујалим даном, жељно очекивали непознати ми људи. Тада сам највише размишљао о проживљеним и оним који ће доћи, непроживљеним догађајима, а са олакшањем сам дочекивао неразвијени филм начињен од слика мисли у којима си ти играла главну улогу. Шетала си, играла си, плесала си, скривала си се и нестајала у измаглици моје свести. Ниси се обазирала на недоумице које су те са чежњом следиле на стазама мога ума по којима си пролазила. А ја, захвалан несаници, покушавао сам да схватим и да растумачим зашто си ми баш ти дошетала у живот.
Постављао сам себи питања о смислу нашег дружења проведеног у уздасима и разговорима о оним прохујалим и о оним нашим радо очекиваним жељама, које ће тек доћи,тамо неког дана и тамо неке непознате године. Свакакве глупости су се тихо увлачиле у мене да би нешто касније раздражено севале и муњама парале помрчину ума, док су својим громовима бесно ударале на ову јадну памет која је имала храбрости да остане у мени. А све те силне муње и громови ноћног нава имају глупо име на дневној јави. Зову се разлози. Међу њима је било и оних подругљиво варљивих, који се у људској илузији називају добрим. Они су вешто и по само њиховим знаним обрасцима, научним и езотеријским законима и принципима објашњавали оно неразумљиво и недокучиво, али никако ми, до сада, нису могли растумачити моје најважније питање: зашто те толико волим?
Ја сада знам одговор. Добио сам борбу у себи. Решење је у бесмислу, јер да постоји било који смисао свега овога ја те не бих овако волео. Бесмисао је сврха нашег постојања. Једноставно, треба само да живимо. Тај начин живота је најближи спознаји космичких закона и божанских принципа. Сврха је у постојању. Живиш и постојиш. Шта треба чинити у животу? Није на мени да размишљам о томе. Потребно је само да радим оно што осећам и волим и да се препустим Њему. А у овој реченици скрива се одговор на питање зашто те волим. Поред тебе постојим. Као што постојим ради Бога, да Он кроз мене осећа, тако исто постојим ради тебе и ти ради мене да бисмо осећали и размењивали осећања. Твоје присуство, глас и додир су као сусрет са Богом.
Молим те, немој да помислиш како овим речима величам тебе, напротив, величам себе, јер први пут у животу спознајем да имам начин да додирнем Бога. Зато ћу од сада тврдити и свима око себе говорити да је најправилнији
пут, који треба следити у животу, пут бесмисла. Не размишљати о томе зашто смо овде, већ научити себе, како постојати и остати слободан у љубави. Тада ће одговори на сва питања сами стићи до нашег ума. То не значи да ништа не треба радити. То значи радити и стварати, али не очекивати да све то што учинимо обавезно мора донети са собом било који резултат, добит, признање или славу. А твој глас и цвркут начињен од осмеха, или онај чувени позив,
када ме дозиваш вриском мога имена са својих усана, то је све безгласни уздах вечности, који у мени стално оџвања, била ти поред мене или не. То је нешто што долази у мене, из мене и из непрегледног пространства Васељене и чини да уживам. А уживање је бит нашег постојања.
Уживање је природно стање човека, а самим тим и Бога. Тако је то, драга моја, напокон сам схватио и сада ми је потпуно јасно зашто ми те је Бог послао. Када ми је било најтеже у животу, послао је тебе, да ме научиш шта је то љубав и како се у њој ужива. Осећајући мене како те волим и Он ужива са мном. Треба ли мени било шта друго у животу? Треба ли мени било шта друго осим љубави? Треба ли мени било који други смисао живота осим бесмисла моје љубави према теби?
Не, ја у теби имам бесконачност Васељене. Ја у теби имам додир Божанског. Ја у теби имам глас Бога. Та моја бесмислена љубав према теби од мене прави писца и песника Божанских реченица и стихова, јер све што пишем долази од Њега. Моје је само да те волим, да радим и стварам од љубави коју добијам волећи и разумевајући тебе. Научио сам да је патња душе знак на путу који
нам показује да обратимо пажњу на Божјег гласоношу који нам долази на животну стазу. Тако ти је то, душице моја драга, ти си гласоноша. Зато, волим те бесмислено. Тако блесаво да знам да никада нећеш бити моја, и волим те са таквим заносом да осећам да си део мене и да ћу увек бити твој. Уживај, шта год се дешавало око тебе, чинило ти се то добро или не, знај да ће у нама увек бити лепо, јер Он мисли на нас.
Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча
Радица Матушки: Kрчаг љубави

Процвета ноћ у мирном сну,
твоје очи – небески сјај…
Пожелех само да си ту,
за један мали загрљај.
.
Док свици над нама језде,
бисер искре, трнићи сна…
Kао руже да се гнезде
на рубу меког јастука.
.
Мисли плове, ти у њима,
буди ме жал док Месец бди.
Свену лето, јесен, зима…
Бар ми пролеће остави!
.
И кад мирис љубичица,
душом мојом прокрстари…
Узму дах нежива плућа,
жедни цват крчаг љубави!
Добрица Ерић: Словарица

Хелена Шантић Исаков: Топло – хладно

Држим те у бронзаној статуи
скритог од претоплих ми бедара
и од Алавости Адске.
.
То је даровано место за године
одузете твојој браћи и сестрама
уместо мене кажњенима.
.
А теби најдужи припада живот
подвојен, у обличју сав
и никад да не видиш јединства.
.
Гадно је, знам, да дечје ликове од гипса
стиском бешике поздрављаш
и брадавице од стврднутог блата да грицкаш
и легију муком нејуначким да испраћаш.
.
Али у предугој .оморини, суши и жеђи тој
стара удова упорно чека
и моли мачке своје да преду тише
поред бронзе од твог меса изливене.
.
И брке им скида редом
кад опрље се мало
да њима чеше задњицу претоплу
па у поток хладни да је ставља.
.
У то се рука твоја изли
да ме милује и топи
од блага млака
и у калупда ме нечујно ставља.
.
Сва послушна верујем
да у керамици с печем
с последњим мислима:
.
Вредећу неком сиромаху
да из мене-посуде
понешто поједе
кад студен ме заодене.
Драгош Павић:Знамење
Драган Симовић: Родио си самога себе

Родио си себе самога
Ни из чега и од ништа
У простору ван простора
У времену ван времена
И зато си гле! туђинац
У свету без уточишта
И путник си од искони
Луталица без имена
Родио си смог себе
Ни из чега и од ништа
И гле! обитавам
У сновима
Давно уснулих
Звезданих предака
Спевао Драган Симовић
Горан Лазаревић Лаз: Ходамо по води у врелини крви
ходамо по води у врелини крви
крилати од наде распаметне ноћи
ту сам тајном био последњи и први
небословом тихим да отварам очи
.
а синоћ смо дуго силазили у ад
плели коже склиске у нерасплет венце
сакривали вриске у неуморглад
додиром вулкана распрсли кладенце
.
слатко понирање у срца дубине
молило је обале да издрже воде
распламсале нама у грудма милине
.
дас у теби космопрсја плоде
док се ватре опет распирују боком
кад нестајем смеран у смиљу дубоком
Алекса Шантић: Заборавимо

Заборавимо слике прошлих дана,
Кад нисмо знали да смо племе исто,
Кад је у руци љут јатаган блистô
Попрскан крвљу братовљевих рана.
.
Заборавимо да смо бојем дугим
Огњишта своја поткопали сами,
Са своје мржње остали у тами
И своје главе спустили пред другим.
.
Заборавимо! Једна нам је мати –
Једно смо стабло а са једне груде,
Па нек нам једна и мисао буде
Што ће нам срцу нове снаге дати.
.
Уз тврда рала нек са њива наши’
Ођекне пјесма јака кô вал брзи,
Пјесма мирења коју туђин мрзи
И као сова сунца ње се плаши.
.
Посијмо сјеме, а да здраво буде,
И Бог ће свога благослова дати,
И једног дана свијех ће нас звати
Да златном жетвом награди нам труде.
.
Гле, свако стабло гранама се брани
Кад дође вјетар да му трга жиле,
Па буд’мо и ми обрана и силе
Земљи отаца што нас хљебом храни.
.
У њој су дивне шуме и захлађа,
Њене су ријеке као небо плаве,
Њена су поља пуна сваке траве,
А здрава лоза слатким плодом рађа.
.
Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,
Па, ако нам је своја мајка драга,
Будимо браћа да будемо снага
И своме добру сазидамо зграде.
.
Што да нас вјере на злу мржњу гоне
Кад наша срца једном ватром бију?
Кад наше мајке покрај чеда бдију
Зар једну пјесму не пјевају оне?
.
Једног смо стабла огранци и грана,
Па не питајмо ко је вјере које;
Ми ћемо учит јеванђеље своје,
А ви се свога држите корана.
.
Заборавимо! Једна нам је мати –
Једна нас земља једним хљебом храни,
Па нека брата брат рођени брани,
И Бог и Алах добра ће нам дати.
Сима Пандуровић: Немир

Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.
Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.
Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.
И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.
За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле.



