Знаш ли, драга, често су ми у посету долазили неки ноћни, ситни сати у којима ме није могао савладати сан. Мисли су биле јаче од њега и мрштећи му се, изгуравале су га кроз зидове у непознате ми спаваће собе у којима су га, сломљени прохујалим даном, жељно очекивали непознати ми људи. Тада сам највише размишљао о проживљеним и оним који ће доћи, непроживљеним догађајима, а са олакшањем сам дочекивао неразвијени филм начињен од слика мисли у којима си ти играла главну улогу. Шетала си, играла си, плесала си, скривала си се и нестајала у измаглици моје свести. Ниси се обазирала на недоумице које су те са чежњом следиле на стазама мога ума по којима си пролазила. А ја, захвалан несаници, покушавао сам да схватим и да растумачим зашто си ми баш ти дошетала у живот.

 Постављао сам себи питања о смислу нашег дружења проведеног у уздасима и разговорима о оним прохујалим и о оним нашим радо очекиваним жељама, које ће тек доћи,тамо неког  дана и тамо неке непознате године. Свакакве глупости су се тихо  увлачиле у мене да би нешто касније раздражено севале и муњама парале помрчину ума, док су својим громовима бесно ударале на ову јадну памет која је имала храбрости да остане у мени. А све те силне муње и громови ноћног нава имају глупо име на дневној јави. Зову се разлози. Међу њима је било и оних подругљиво варљивих, који се у људској илузији називају добрим. Они су вешто и по само њиховим знаним обрасцима, научним и езотеријским законима и принципима објашњавали оно неразумљиво и недокучиво, али никако ми, до сада, нису могли растумачити моје најважније питање: зашто те толико волим?

Ја сада знам одговор. Добио сам борбу у себи. Решење је у бесмислу, јер да постоји било који смисао свега овога ја те не бих овако волео. Бесмисао је сврха нашег постојања. Једноставно, треба само да живимо. Тај начин живота је најближи спознаји космичких закона и божанских принципа. Сврха је у постојању. Живиш и постојиш. Шта треба чинити у животу? Није на мени да размишљам о томе. Потребно је само да радим оно што осећам и волим и да се препустим Њему. А у овој реченици скрива се одговор на питање зашто те волим. Поред тебе постојим. Као што постојим ради Бога, да Он кроз мене осећа, тако исто постојим ради тебе и ти ради мене да бисмо осећали и размењивали осећања. Твоје присуство, глас и додир су као сусрет са Богом.

Молим те, немој да помислиш како овим речима величам тебе, напротив, величам себе, јер први пут у животу спознајем да имам начин да додирнем Бога. Зато ћу од сада тврдити и свима око себе говорити да је најправилнији

пут, који треба следити у животу, пут бесмисла. Не размишљати о томе зашто смо овде, већ научити себе, како постојати и остати слободан у љубави. Тада ће одговори на сва питања сами стићи до нашег ума. То не значи да ништа не треба радити. То значи радити и стварати, али не очекивати да све то што учинимо обавезно мора донети са собом било који резултат, добит, признање или славу. А твој глас и цвркут начињен од осмеха, или онај чувени позив,

када ме дозиваш вриском мога имена са својих усана, то је све безгласни уздах вечности, који у мени стално оџвања, била ти поред мене или не. То је нешто што долази у мене, из мене и из непрегледног пространства Васељене и чини да уживам. А уживање је бит нашег постојања.

Уживање је природно стање човека, а самим тим и Бога. Тако је то, драга моја, напокон сам схватио и сада ми је потпуно јасно зашто ми те је Бог послао. Када ми је било најтеже у животу, послао је тебе, да ме научиш шта је то љубав и како се у њој ужива. Осећајући мене како те волим и Он ужива са мном. Треба ли мени било шта друго у животу? Треба ли мени било шта друго осим љубави? Треба ли мени било који други смисао живота осим бесмисла моје љубави према теби?

Не, ја у теби имам бесконачност Васељене. Ја у теби имам додир Божанског. Ја у теби имам глас Бога. Та моја бесмислена љубав према теби од мене прави писца и песника Божанских реченица и стихова, јер све што пишем долази од Њега. Моје је само да те волим, да радим и стварам од љубави коју добијам волећи и разумевајући тебе. Научио сам да је патња душе знак на путу који

нам показује да обратимо пажњу на Божјег гласоношу који нам долази на животну стазу. Тако ти је то, душице моја драга, ти си гласоноша. Зато, волим те бесмислено. Тако блесаво да знам да никада нећеш бити моја, и волим те са таквим заносом да осећам да си део мене и да ћу увек бити твој. Уживај, шта год се дешавало око тебе, чинило ти се то добро или не, знај да ће у нама увек бити лепо, јер Он мисли на нас.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

ходамо по води у врелини крви

крилати од наде распаметне ноћи

ту сам тајном био последњи и први

небословом тихим да отварам очи

.

а синоћ смо дуго силазили у ад

плели коже склиске у нерасплет венце

сакривали вриске у неуморглад

додиром вулкана распрсли кладенце

.

слатко понирање у срца дубине

молило је обале да издрже воде

распламсале нама у грудма милине

.

дас у теби космопрсја плоде

док се ватре опет распирују боком

кад нестајем смеран у смиљу дубоком