Од постања и од кад

има на Земљи човека,

Спирално се понављају дела,

Још од памтивека.

.

Исте силе исто чине и сад,

Ломе мале, православне вере,

Притискају и уцене врше,

Без имало стида и мере.

.

Само Господ високо на небу,

Може ово зло да омете,

Иначе смо сви у претис лонцу.

Куда идеш преварени свете?

 

Живот – та чудна чудница најчудноватија

Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу

Са милион милиона лати – могућих путева

Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја

.

Ходам складно без станке малим корацима

Многоного и многогоруко и многомислено

Танком плавом ивицом непрекидне промене

Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе

.

Нада опасана пламеном пробудила чудише

Гледају тупо јер им спава прозор за живот

Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу

Мотрим из рупе моје свирале размишљања

.

Чојка сваког лако најлакше можеш упознати

Гледећи право преко његовог мача у осмех

Али не буди лонац који се меша у туђе прсте

Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат

.

Идем малим корацима и садим орахе орњаше

Видим погодно место за садњу садница жеља

Потом зурим у плаво напупљено високо небо

Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!

Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

…двадесет векова доцније

Замисли само

Колико си драго

И мило чедо

Оцу своме

.

И са колико

Те љубави

Отац твој

У свет овај послао

.

И ако страдаш

Патиш и болујеш

И ако си опхрван

Тугом од века

.

Знај да се

Све то

И Оца

Твога дотиче

.

И да се

Срце Очево раздире

Због онога што се

Теби дешава

.

О како си ти

Мило и драго чедо

Оцу своме

И гле! Отац се твој

Са љубави неизмерне своје

У срце твоје настанио

Како би вечито бдио

На свим путевима твојим

 

 

Сејем
Трагове отишлих тренутака
Радости и сузе у очима
Дрхтаје срца и песме на уснама
.
Сејем
Звезде тиркизне, на птичијим крилима
Безкраје пространстава у њиховим очима
И пој њихов, овде, на твојим рукама – гранама
.
Сејем
Траве лековите, по твојим ливадама
Испод камена, белутака и
Поред шума планинских потока
.
Сејем
Уснуле срне, у бдењу јелене,
Нараштај белих вучица и вукова
Чуваре твојих поља и цветних вртова

Сејем
Сребро и злато, храмове што гради
Неба свих боја, месец бели и
Сунца насмејана

Сејем
Росу, капи што живот дају и
Од немила исцељују,
Што над тобом, љубљеном од Бога
У вечности бдију
.
Сејем
Пламенове беле, жарне,
Светло у плесу срца твога,
Љубави латице, румене и љубичасто плаве
Везу грожђа, јабуку и жирја –
Све зри – милина је смираја
.
Сејем
Радост искрице за све што су овде
Очеве, мајке, браћу, сестре и
За оне што већ су – тамо негде

Сејем
Чежњу и истрај тренутка
Кад корен постане исти и
Врисне створено у радости – Чудо Творца!
Још – живот један!

Сејем
Светове у љубави израсле
Нежност што дише се и
Милост сваке душе!

 

Теби припадам

Велика Тишино

Теби – Извору

неме радости!

У дубину бездану

Твоје мирне лепоте

да зароним бих хтео

још једном…

Без покрета

без мисли

о останку или одласку

уроњен у блаженство

Твог свеприсуства

испуњен и самодовољан

у Теби јесам

и Теби припадам

Велика Тишино!

 

Био је то дан када су

Лептири излијетали из наших устију

А очи причале страх,

Када су руке хватале

Небо за гркљан а рамена га

Подупирала да прерано не падне.

.

Био је то дан када су лептири говорили

Умјесто наших очију….

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Мучи црна ноћи

да кобну тишину на миру чујем.

Звезде и сјајни свици

погасите светла, ноћ је у тамници.

.

Море, утишај таласе

док бауљам по насипу

зрикавца песму да чујем

и ту, под камењем скрита да болујем.

.

Месече, сакриј се за облаке.

Не прати ми кораке

не одај ми стопала бела

хоћу да отерам зрикавца весела.

.

Мој крик нека се чује

преко мора и данских долина

тамо где је снага моја

где је моја – Постојбина.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Пијући коринтско сунце

Читајући прастари мермер

Грабећи напред кроз море винограда

Циљајући харпуном

Заветну рибу што умиче

Налазим лишће што сунчев псалм напамет учи

И жива се обала с радошћу отвара.

.

Пијем воду, сечем воће

Заривам руке у наслаге ветра.

Дрво лимуна шири полен лета

Зелене птице ми цепају снове.

Одлазим с погледом, широким погледом

Ка свету што по мери срца

Постаје предиван изпочетка.

Одисеј Елитис – добитник Нобелове награде за књижевност, 1977.

Превод са енглеског (Уметност превођења) – Давор Вујовић, октобар 1998.

Сузе Среће потекоше,

Мила браћо, сестре миле,

Па испраше чемер овај,

Што се скупљо још од прије,

Дочекасмо ми Слободу,

После тридесет дугих лета,

Хвала теби Христе Боже,

Јер си њима био мета.

.

Ко је на те ударио,

Никад добро прошо није,

Нико више завадити,

Никад неће Сестре двије,

Црна Гора и Србија,

Куца као Срце једно,

И живеће вековима,

Као браћа сложно, вредно.

.

Не дамо се дијелити,

Јер се Срце не дијели,

Спајају нас једна вјера,

И орлови наши бјели,

Поносита Црна Горо,

И Србијо наша мила,

Срећне биле и веселе,

Победидмо синоћ Мила.

.

У памет се сада браћо,

И сви сложни као један,

Црна Гора бисер мали,

Нек засија ко ниједан,

Нек се чује на све стране,

Речи бјеху још одавно,

Биће бисер Црна Гора,

Биће она Монте Карло.

.

Бришем Сузе лице мијем,

Свежина ме нека буди,

Пала киша освежило,

Јел истина ово људи,

Не верујем ал рекоше,

Пао Мило, пао Мило,

И нека је Хвала Богу,

Његовога доста било.