Category: All

Драган Симовић: КРАЈ ПРВЕ и ДРУГЕ АТЛАНТИДЕ


 

 

Прва Атлантида је нестала
зато што је била огрезла
у безбожништво и отпадништво,
у мржњу и зло,
у блуд и раврат сваке врсте.

То исто чека
и Другу Атлантиду.

Обе Атлантиде,
као и све будуће Антлантиде,
морају да нестану –
али, овога пута заувек! –
зато што нису цивилизације,
већ антицивилизације;
зато што нису свет,
већ сенка света.

Атлантиђани,
једнако као и Атлантисти,
јесу човеколике сподобе
без божанске душе.

Уместо Љубави,
они живе мржњу;

Уместо Доброте,
они творе зло;

Уместо Истине,
они живе лажи;

Уместо Правде,
они творе кривду;

Уместо Светлости,
они живе таму,
јер и јесу тама
и јесу синови таме.

Ближи се дан и час
коначног нестанка
Друге Атлантиде,
као и свих будућих Атлантида.

У трену кад буде нестајала
Друга Атлантида,
са свим прошлим
и будућим Атлантидама,

певаће и појаће планете,
певаће и појаће сунца,
певаће и појаће звезде,
певаће и појаће сазвежђа
и звездана јата,
певаће и појаће сва бића
из свих видљивих
и невидљивих светова.

-2018.година-

Десанка Максимовић: Самоћа


Од јутра ходам адом
Између набујалих вода
Нигде никога, само тајна
Замршена грања,
Само ја и самоћа
Бескрајна, слатка и очајна.
.
Нигде зверке, детета, човека,
А мирис сунца наноси те отуд
Одакле нећеш доћи никад,
И небо има сјај твојих беоњача
И одјек једног поноћног плача
Уза ме корача.
.
И кад год ме грана дирне,
Чини ми се твоје раме
Иде уза ме,
Од сенке на стази учини се
Да ти чекаш,
А знам да то не може бити
Од сад па довека.

Владан Пантелић: Човек је богоносни цвет


Пун месец овог јуна виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!

Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће

Јун пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Петар Шумски: Чежња


Лагани ход неба

кроз папуче годишњих доба

која се без стида заогрћу

лирским бојама твојих сокни

скрива нежну забуну

твојих малих стопала

којима протрчаваш

кроз моје снове.

П.Ш: “Антикварница срца“

Новица Стокић: О злобију иних


Уз благослов богаљастих отаца

Разливајући јед из дупљи гледних

Развлачили водњикаво плодородност

У материце блудних јаловкиња

.

Ројили се нечастиви дуси

Ждерући небеснике очњацима трулим

Окићени ореолом месечевих мена

Клањали се зјапу чанка туђег

.

Покорни бљеску одсева заслепног

Птица головратих крилатих

Лепршали у окриљу дволика

Сводници и свођени

.

Запахнути задахом бестида

Славопевно оргијали с лабудицама

У јужним водама сливним

Србистана прастарог

.

Нек им је

Нека им

.

Некада било.

Десанка Максимовић: Чежња


Сањам да ћеш доћи:

јер миришу ноћи, а дрвеће листа,

и ново се цвеће сваког јутра роди;

јер осмеси љупки играју по води

и пролећним небом што од среће блиста;

.

јер пупе тополе и као да хо6е

к небу, пуне топле, набујале жуди;

јер у души биља љубав већ се буди,

и мирисним снегом осуло се воће;

.

јер због тебе чежње у ваздуху плове;

јер природа сва се за твој дочек кити.

Цвеће, воде, мж(|ле, јабланови вити,

све около мене чека те и зове.

.

Дођи! Снови моји у густоме роју

теби лете. Дођи, без тебе се пати!

Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати

и у свему чежњу опазићеш моју.

Десанка Максимовић: Стрепња


 

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека

да волим и желим ока твоја два.

Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.

..

Не, немој ми прићи! Има више дражи

ова слатка стрепња, чекање и стра.

Све је много лепше донде док се тражи,

о чему се само тек по слутњи зна.

.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?

Изалека само све ко звезда сја;

издалека само дивимо се свему.

Не, нек ми не приђу ока твоја два

Драган Симовић: Земља белих ждралова


Синовима Светлости,
божанским чуварима
дванаест унутарњих
светова Духа.

Негде на северној страни
Сетне душе што снева
У вечној тишини снега и леда
Обитава, гле! Земља
Ждралова белих

С вечери са Истера Предачког
У сутон румен и зелен
Полећу под српом
Младога Месеца
Ждралови ждрали бели

И лете уз кликтај сетан
Кроз снежну тишину ноћи
Понад обзорја и горја
Ка пурпурном прстену
Разјаснице Вечерњаче

Димитрије Николајевић: Лето


Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри лет

птице што високо ровари плавет. Све јача

помама улази у ниску грану. Ватра и један цвет

пију ме оштрицом мача.

Сад неко далек и безкрајан као свет

све брже

ка мени корача.

.

Ломе ме сокови. Пијанство плода сенчи ми вид

извијен до сунца у свом лету.

Ко да попије ово небо? Чујем: руши се зид

од мене до тебе, даљино,

коју видим, као и увек, сном занету.

О, како је тренутак наг и не зна за стид

док љуби

лепоту неначету!

Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри кост

моја коју глође задихано лето. Низ реку

отиче неко чудно бродовље. Коре и један мост

диме се и лице ми пеку.

Сад на благодет мисли долазећи гост

и слуша

овог лета јеку.

 

 

 

 

 

 

 

Снежана Ђинђић: Благовест


Чула су моја обдарена,

ветрови су у мојој служби

мириса из далека ми доносе,

ја их распознајем.

Истрчах пред колибу

да га дочекам.

Нарамк се шарени од цветова

са четири брда и два потока.

Ритуал захваљивања потраја.

И ја носим благовест:

утроба се моја обдарила

са два плода оплодила.

Ловчеве ме руке обмоташе,

три ме сата миловаше.