Прва Атлантида је нестала
зато што је била огрезла
у безбожништво и отпадништво,
у мржњу и зло,
у блуд и раврат сваке врсте.

То исто чека
и Другу Атлантиду.

Обе Атлантиде,
као и све будуће Антлантиде,
морају да нестану –
али, овога пута заувек! –
зато што нису цивилизације,
већ антицивилизације;
зато што нису свет,
већ сенка света.

Атлантиђани,
једнако као и Атлантисти,
јесу човеколике сподобе
без божанске душе.

Уместо Љубави,
они живе мржњу;

Уместо Доброте,
они творе зло;

Уместо Истине,
они живе лажи;

Уместо Правде,
они творе кривду;

Уместо Светлости,
они живе таму,
јер и јесу тама
и јесу синови таме.

Ближи се дан и час
коначног нестанка
Друге Атлантиде,
као и свих будућих Атлантида.

У трену кад буде нестајала
Друга Атлантида,
са свим прошлим
и будућим Атлантидама,

певаће и појаће планете,
певаће и појаће сунца,
певаће и појаће звезде,
певаће и појаће сазвежђа
и звездана јата,
певаће и појаће сва бића
из свих видљивих
и невидљивих светова.

-2018.година-

Од јутра ходам адом
Између набујалих вода
Нигде никога, само тајна
Замршена грања,
Само ја и самоћа
Бескрајна, слатка и очајна.
.
Нигде зверке, детета, човека,
А мирис сунца наноси те отуд
Одакле нећеш доћи никад,
И небо има сјај твојих беоњача
И одјек једног поноћног плача
Уза ме корача.
.
И кад год ме грана дирне,
Чини ми се твоје раме
Иде уза ме,
Од сенке на стази учини се
Да ти чекаш,
А знам да то не може бити
Од сад па довека.

Пун месец овог јуна виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!

Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће

Јун пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Лагани ход неба

кроз папуче годишњих доба

која се без стида заогрћу

лирским бојама твојих сокни

скрива нежну забуну

твојих малих стопала

којима протрчаваш

кроз моје снове.

П.Ш: “Антикварница срца“

Уз благослов богаљастих отаца

Разливајући јед из дупљи гледних

Развлачили водњикаво плодородност

У материце блудних јаловкиња

.

Ројили се нечастиви дуси

Ждерући небеснике очњацима трулим

Окићени ореолом месечевих мена

Клањали се зјапу чанка туђег

.

Покорни бљеску одсева заслепног

Птица головратих крилатих

Лепршали у окриљу дволика

Сводници и свођени

.

Запахнути задахом бестида

Славопевно оргијали с лабудицама

У јужним водама сливним

Србистана прастарог

.

Нек им је

Нека им

.

Некада било.

Сањам да ћеш доћи:

јер миришу ноћи, а дрвеће листа,

и ново се цвеће сваког јутра роди;

јер осмеси љупки играју по води

и пролећним небом што од среће блиста;

.

јер пупе тополе и као да хо6е

к небу, пуне топле, набујале жуди;

јер у души биља љубав већ се буди,

и мирисним снегом осуло се воће;

.

јер због тебе чежње у ваздуху плове;

јер природа сва се за твој дочек кити.

Цвеће, воде, мж(|ле, јабланови вити,

све около мене чека те и зове.

.

Дођи! Снови моји у густоме роју

теби лете. Дођи, без тебе се пати!

Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати

и у свему чежњу опазићеш моју.

 

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека

да волим и желим ока твоја два.

Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.

..

Не, немој ми прићи! Има више дражи

ова слатка стрепња, чекање и стра.

Све је много лепше донде док се тражи,

о чему се само тек по слутњи зна.

.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?

Изалека само све ко звезда сја;

издалека само дивимо се свему.

Не, нек ми не приђу ока твоја два

Синовима Светлости,
божанским чуварима
дванаест унутарњих
светова Духа.

Негде на северној страни
Сетне душе што снева
У вечној тишини снега и леда
Обитава, гле! Земља
Ждралова белих

С вечери са Истера Предачког
У сутон румен и зелен
Полећу под српом
Младога Месеца
Ждралови ждрали бели

И лете уз кликтај сетан
Кроз снежну тишину ноћи
Понад обзорја и горја
Ка пурпурном прстену
Разјаснице Вечерњаче

Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри лет

птице што високо ровари плавет. Све јача

помама улази у ниску грану. Ватра и један цвет

пију ме оштрицом мача.

Сад неко далек и безкрајан као свет

све брже

ка мени корача.

.

Ломе ме сокови. Пијанство плода сенчи ми вид

извијен до сунца у свом лету.

Ко да попије ово небо? Чујем: руши се зид

од мене до тебе, даљино,

коју видим, као и увек, сном занету.

О, како је тренутак наг и не зна за стид

док љуби

лепоту неначету!

Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри кост

моја коју глође задихано лето. Низ реку

отиче неко чудно бродовље. Коре и један мост

диме се и лице ми пеку.

Сад на благодет мисли долазећи гост

и слуша

овог лета јеку.

 

 

 

 

 

 

 

Чула су моја обдарена,

ветрови су у мојој служби

мириса из далека ми доносе,

ја их распознајем.

Истрчах пред колибу

да га дочекам.

Нарамк се шарени од цветова

са четири брда и два потока.

Ритуал захваљивања потраја.

И ја носим благовест:

утроба се моја обдарила

са два плода оплодила.

Ловчеве ме руке обмоташе,

три ме сата миловаше.