Category: All
Драган Симовић: КРАЈ ПРВЕ и ДРУГЕ АТЛАНТИДЕ
Прва Атлантида је нестала
зато што је била огрезла
у безбожништво и отпадништво,
у мржњу и зло,
у блуд и раврат сваке врсте.
То исто чека
и Другу Атлантиду.
Обе Атлантиде,
као и све будуће Антлантиде,
морају да нестану –
али, овога пута заувек! –
зато што нису цивилизације,
већ антицивилизације;
зато што нису свет,
већ сенка света.
Атлантиђани,
једнако као и Атлантисти,
јесу човеколике сподобе
без божанске душе.
Уместо Љубави,
они живе мржњу;
Уместо Доброте,
они творе зло;
Уместо Истине,
они живе лажи;
Уместо Правде,
они творе кривду;
Уместо Светлости,
они живе таму,
јер и јесу тама
и јесу синови таме.
Ближи се дан и час
коначног нестанка
Друге Атлантиде,
као и свих будућих Атлантида.
У трену кад буде нестајала
Друга Атлантида,
са свим прошлим
и будућим Атлантидама,
певаће и појаће планете,
певаће и појаће сунца,
певаће и појаће звезде,
певаће и појаће сазвежђа
и звездана јата,
певаће и појаће сва бића
из свих видљивих
и невидљивих светова.
-2018.година-
Десанка Максимовић: Самоћа

Од јутра ходам адом
Између набујалих вода
Нигде никога, само тајна
Замршена грања,
Само ја и самоћа
Бескрајна, слатка и очајна.
.
Нигде зверке, детета, човека,
А мирис сунца наноси те отуд
Одакле нећеш доћи никад,
И небо има сјај твојих беоњача
И одјек једног поноћног плача
Уза ме корача.
.
И кад год ме грана дирне,
Чини ми се твоје раме
Иде уза ме,
Од сенке на стази учини се
Да ти чекаш,
А знам да то не може бити
Од сад па довека.
Владан Пантелић: Човек је богоносни цвет

Пун месец овог јуна виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!
Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће
Јун пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!
Петар Шумски: Чежња

Лагани ход неба
кроз папуче годишњих доба
која се без стида заогрћу
лирским бојама твојих сокни
скрива нежну забуну
твојих малих стопала
којима протрчаваш
кроз моје снове.
П.Ш: “Антикварница срца“
Новица Стокић: О злобију иних

Уз благослов богаљастих отаца
Разливајући јед из дупљи гледних
Развлачили водњикаво плодородност
У материце блудних јаловкиња
.
Ројили се нечастиви дуси
Ждерући небеснике очњацима трулим
Окићени ореолом месечевих мена
Клањали се зјапу чанка туђег
.
Покорни бљеску одсева заслепног
Птица головратих крилатих
Лепршали у окриљу дволика
Сводници и свођени
.
Запахнути задахом бестида
Славопевно оргијали с лабудицама
У јужним водама сливним
Србистана прастарог
.
Нек им је
Нека им
.
Некада било.
Десанка Максимовић: Чежња

Сањам да ћеш доћи:
јер миришу ноћи, а дрвеће листа,
и ново се цвеће сваког јутра роди;
јер осмеси љупки играју по води
и пролећним небом што од среће блиста;
.
јер пупе тополе и као да хо6е
к небу, пуне топле, набујале жуди;
јер у души биља љубав већ се буди,
и мирисним снегом осуло се воће;
.
јер због тебе чежње у ваздуху плове;
јер природа сва се за твој дочек кити.
Цвеће, воде, мж(|ле, јабланови вити,
све около мене чека те и зове.
.
Дођи! Снови моји у густоме роју
теби лете. Дођи, без тебе се пати!
Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати
и у свему чежњу опазићеш моју.
Десанка Максимовић: Стрепња
Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
..
Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
.
Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Изалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два
Драган Симовић: Земља белих ждралова

Синовима Светлости,
божанским чуварима
дванаест унутарњих
светова Духа.
Негде на северној страни
Сетне душе што снева
У вечној тишини снега и леда
Обитава, гле! Земља
Ждралова белих
С вечери са Истера Предачког
У сутон румен и зелен
Полећу под српом
Младога Месеца
Ждралови ждрали бели
И лете уз кликтај сетан
Кроз снежну тишину ноћи
Понад обзорја и горја
Ка пурпурном прстену
Разјаснице Вечерњаче
Димитрије Николајевић: Лето

Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри лет
птице што високо ровари плавет. Све јача
помама улази у ниску грану. Ватра и један цвет
пију ме оштрицом мача.
Сад неко далек и безкрајан као свет
све брже
ка мени корача.
.
Ломе ме сокови. Пијанство плода сенчи ми вид
извијен до сунца у свом лету.
Ко да попије ово небо? Чујем: руши се зид
од мене до тебе, даљино,
коју видим, као и увек, сном занету.
О, како је тренутак наг и не зна за стид
док љуби
лепоту неначету!

Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри кост
моја коју глође задихано лето. Низ реку
отиче неко чудно бродовље. Коре и један мост
диме се и лице ми пеку.
Сад на благодет мисли долазећи гост
и слуша
овог лета јеку.
Снежана Ђинђић: Благовест

Чула су моја обдарена,
ветрови су у мојој служби
мириса из далека ми доносе,
ја их распознајем.
Истрчах пред колибу
да га дочекам.
Нарамк се шарени од цветова
са четири брда и два потока.
Ритуал захваљивања потраја.
И ја носим благовест:
утроба се моја обдарила
са два плода оплодила.
Ловчеве ме руке обмоташе,
три ме сата миловаше.


