Шкољка

 .

Шкољка на молу

Прегршт смрти

Из руку деце

.

У плавим дубинама

Светлост изнедри

Шкољка

.

Свици

 

Свици на пољу

Путокази

Ка звездама

.

У ноћи Јава

Свици плешу –

Обзорје

 

.

Вилин плес

.

У вилином колу

Гумно времена

Разиграно

.

Звезде изнад

Земља испод

Вилино коло

 

 

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

.

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”

.

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!”

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;

али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.

Зато се смејем сам себи, и одајем тајну своју у шали.

Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити.

.

Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;

али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.

Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе сто мислим.

Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.

.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;

али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.

Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.

Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

.

Чезнем да седим немо поред тебе,

али се не усуђујем, јер би ми иначе срце искочило на уста.

Зато брбљам и ћаскам около, и затрпавам своје срце речима.

Грубо узимам свој бол, страхујући да би то могла ти учинити.

.

Чезнем да те оставим заувек,

али се не усуђујем, страхујући да би могла открити мој кукавичлук.

Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.

Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж.

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Рунска енергија користи се за  благостање и саморазвој – за то су заправо заслужни словенски рунски канали. Словенски рунски канали разликују се од осталих познатих школа рунских канала, углавном по томе, што се практикују искључиво словенским правцем.

Прво што се у пракси осети руничким каналима, јесте „сопствена енергија, урођена енергија“. Из имена руна и пулса, примљене сензације – све то заједно, евоцира  древну припадност Великом Роду. Зато је веома битно, отворити канал према светлим Боговима, и не називати Руне словима и страним именима, већ их осетити, разумети,  видети као слику и вибрацију својим унутрашњим бићем.

-Осетите руну и оне Више силе, староседеоце и Богове, који су дуго патронирале читав словенски народ.

-Друго – словенски рунски канали повећавају енергију намере, због које се могу додатно применити у другим праксама, визуализацијама и медитацијама.

-Треће –  иницијација у словенске рунске канале, омогућава посвећеној особи, да уђе у канал сваке поједине руне, како би добила помоћ и максимално допринела њиховом развоју (нарочито за стрпљиве људе).

-Четврто –  словенски рунски канали узајамно делују, т.ј, раде заједно са вишим силама, природним силама; и то их разликује од других система, где се рад углавном врши путем психичке енергије.

Особи која је одвојена од природе, затворена од ње, систем је затворен од природе, односно затворен, и многе енергије које га окружују, свуда га просто не могу достићи или примити.

Због тога, многим људима константно недостаје енергија, доживљавају усамљеност, изолацију од света, и с тим у вези су приморани много да једу, како би бар донекле примили енергију.

Сврха слoвенских рунских канала је да промени ову ситуацију.

    Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

У ведрој ноћи без месеца звезде су

толико јасне и крупне да се чини да су

на дохват руке.

.

Зездано небо

Кумовом сламом лете

Лађе предака

Не понеси се мудрошћу.

Ни туђом, јер није твоја.

 Ни својом, јер чим си се понео,

значи да је немаш много.

Ниједна лампа не гори

док се не долева.

Све се лампе могу напунити,

а лампа мудрости никад.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

 

Пијем, пијем… ал’ у пићу

Још се никад не осме’ну’ —

Као да је рујним вином

Бог полио хладну стену!

Посрне л’ ми каткад нога,

Дружина се луда смије —

Ал’ се брзо смеха трза,

Кô од једа љуте змије…

А ја пијем, јоште пијем —

У том ми се срце пара —

Ћутећи се само играм

Љутим врхом од ханџара…

Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну)

како до твојих келија и риза

до спаса како до светлосних двери

с језика сићи с усне чанколиза

ниоткуда како притајен у вери

.

како из себе тек у себи како

пред Мајком Божјом пред том руком трећом

хоће ли душа светлети онако

ко ти кад гориш сједињен са свечом

.

пред Гором Светом на Крст земље плача

смрзнута суза попут сулундара

хоће ли мртве душе нарикача

пренути шкрипа двери Хиландара

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Пљунула сам живот

И вриштим песму

.

Проклето је бити

Лепа жена

.

Коју мушкарци грле

Срцем пуним празнине

.

Кроз одшкринута врата

Котрља се бол

.

Толико желим

Угостити сунце

.

Да ми се судбинa

Не смејe

.

Боже,

Зашто мојим јецајима

Звониш

МР: “Разоткривена неосећања“

Опрости ми!

Притегну ме терет туге,

над тобом сам мор’о да се нагнем,

руком да се такнем

твоје руке;

Ал’ ти се светиш, свете мој,

претрну ми рука у твојој,

и да каје своје грехе

у твојојзи нестаде је,

никад више

витим пером да запише,

да се маши за мач бритак –

никад – никад!

.

Опрости ми! Опрости ми оку моме,

оку моме жељаноме,

што ти упи сунце, твоје лице,

ал’ то лице, осветнице,

сажегло ми оба ока,

да не видим ништа

од неба висока

до пуста земљишта –

ништа – ништа!

Опрости ми! Ох, опрости!

Опрости ми речи у милости,

што те моли

да ми вратиш што ме боли,

да ми вратиш моју руку,

да ми моје вратиш очи,

поред сунца да нисам у ноћи,

под мелемом да не трпим муку;

море крви устма ми се попе,

ох, скини га, немој да се топе

у пољупци’, у сласти големој, –

немој – немој!

.

Што ме гледиш?

Хој, та што ме штедиш?

Притисни ме на те груди озорене,

ођеданпут да изгори све од мене,

да сасуши –

шта остане штогод – да те свету тужи!

Бар толико да те чути може, –

мили Боже! –

тек из твојих уста покајку да прими:

Опрости ми!