У кристално јасном кавезу

Састављеном од крви

Разапет мислима

Милујем немир.

.

Само комад истине у

Облику графита

Може ме задовољити у

Тренутку срџбе…

Бранислав Нушић је о својим комедијама говорио овако: „ Постоји само један хумор и то онај који изазива смех на уснама, и  ублажава суровости живота. „

Његова позната ( и прва) комедија, Народни посланик,  је комедија у којој се Нушић смеје неким ружним странама тадашњег режима, што је режиму наравно сметало. Као што видимо, прошло је много времена од тада до сада,  а није се много шта променило јер,  како је Народни посланик  сметао онима из власти тада,  тако се дешава и сада. Овога дела нема више у  нашој школској лектири.

Но, упркос ,,модерним,, погледима,, оних који одлучују шта ће се у школама читати, комедије Нушића настављају да живе свој живот, пунећи  позоришта широм света.

Народног посланика  радо гледају  у арапским земљама, а задњих година  је драги гост и у  Азербејџану, што говори  о  њиховој актуелности која не познаје границе. Сви јунаци Нушићеви,  „оног доба“,  јунаци су и овог доба. Карактери људи су исти, као и ситуације у којима се често налазе.

Одломак 1:

Јовица: Па ако проговоримо и о изборима газда Јевреме, будите уверени да ћу ја увек умети да сачувам према Вама све поштовање.

Јеврем: То јест, то ти признајем. Иако си из друге партије, ја те, видиш, само политички мрзим, а онако у души, ја те волим.“

Одломак 2:

ЈОВИЦА: „ Е, велика ти хвала на томе, Јевреме! Рекох ја: са Јевремом треба прво да разговарам, па овај… и то да ти кажем… Ако ти је почем стало до тога, а ја пристајем и да поделимо, да ме пустиш, прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па после ти иди, ако хоћеш, у Скупштину. Ево, ако хоћеш и уговор да правимо.“…..

-приредила- Верица Стојиљковић-

 

Оно што у теби је као искра живота, јаче је од твог

незнања и свих страхота. И рађа и светли и када

потонеш и умиреш – плод живота

Ноћ тихује. 

Само је славуј стиховима својим прекине.

Замишљени Месец плови небом и хита јутру које не постоји.

.

Јер нема ничега, не!

На овом свету који тугом болује.

Невидљиве сузе точе кристалне судове.

Богиња Земља плаче.

.

Све је само трен у вихору.

Одсјај зрака вечерњег Сунца румени.

Одбегли осмех окупан сетом.

Лагани трзај срца што копни.

.

Све је црно у доба таме.

Она боји ли боји својом образином

хаје ни мало за песме деце светла

доноси прегршт смрти, студени, беса.

.

Али знај!

О ти који се будиш са ватром наде у срцу,

која и даље песмоведиш и целиваш.

Сунце не стрепи шта ради тама.

.

Сунце је бог и живи у нама.

Творац живота посеја небеске ливаде

и у њима Звезде сјајнице Сунца сестрице.

Да с’ пробуди богињица свака и бог вазда роди у јунака.

.

Који више ватре воле живе 

нег’ сва блага да се њима диве.

.

И гле!

Слете ми вилин коњиц на длан.

Свиће зора Божије деце…јава је сан.

-Извор- Звезда Род-

Љуљашка

Латица мака

Вилином коњицу

Љуљашка

.

У мени

Од времена

Ко теби љуљашка

.

Кап крви

Ах, трн

Скривен у цвећу

-блистава кап крви

.

Стрела чезнућа

Мач у руци

Кап крви

.

Реч

Са мало туша

Реч на папиру

Постаје лабуд

.

На длану слово

У утроби дах

Реч

Г.П. В.В: “Свет ниоткуда“

 

Моја тишина те додирнула

Њом пар птица лети

Небом што пламти од милина!

.

Моја тишина те очарала

Њом сунчева роса плете нити

Земљом што очима твојим је освећена!

 

Откуда моје очи

На лицу твоме

Анђеле брате

.

Боје свићу

на ивици заборава

.

Туђе сенке не дају

Муњу твога мача

У корице да вратим

.

Боје зру

На лакој грани времена

.

Откуда твој инат лепи

У углу усана мојих

Анђеле брате

.

Боје горе

Младошћу у мојој крви

 

Свети пут србског народа је пут,  који води од светиње до светиње; од Хиландара,   Манасије, Жиче, па редом до Сент Андреја. Све манастире, подигао је наш народ на својој, србској земљи.

На том путу настале су и песме Васка Попе из циклуса Ходочашћа. Питамо се, која то комисија жели да наш народ заборави свој свети пут, своју земљу, своју историју, своју традицију, своју светост, своју духовност?!Коме смета то, што су нам Анђели браћа, како у песми каже Песник?!  . . .  

-приредила Верица Стојиљковић-

А наше ће дизамеље. Знаш како ти дође: Гобеља у блато, гобеља из блата. Видим ја. Дошо куси по свое исе. Покарабасиле се неке и неке ствари. Јаком иду Мара и сватови. Жив бијо па виђо. Знаш како е казано: Ко се узда у богаство, пропашће, а праведници ће се зелењети ко грана. У неким имућним кућама нестае смерности. Нестае стида. Нестае оне побожности кака е била земајле. Малмал па се поџавељају. Пројолпазило се то. И пресалдумило. Згодно обнерадило. Понеђе и покваренлук завладо. Силе се. Неће то д-изиђе на добро. Ђе гој се осиле, туј ће да се потпети и поклекне. Туј ће да омали. Вишња сила озго ће то да поткусура. Па ком опанци ком обојци. Јанпут чекали мељаву двоица млого добриг људи. Отмени и опчувани за њине године. Дошли нако личити. Згодно обучени. Шајкаче, нове гуње. Онај један бијаше обуо баканџе. Извиксане, реко би је пошо на сабор. Кад прекршта ногу преко ноге, сјевне блокеја. Милина иг поглати. А још већа милина чути како зборе. Сједе на клупи пред млином и разговарају. Пришљмчим се ја поближе, нађем се, баксем у послу, брискам кобајаги метлом и слушам. Е, имо сам шта и да чуем. Ко кад поп чита. Мешчини још и боље. Отреситије. Не могу ти опричати. Онај што је, нако, пунији запођену разговор:

A− Шта да ти кам, мој исписниче, нека пакоштиња завладала у народу. Нема оне слоге ни радости. Ко да смо сметнули с ума што су наши стари зборили: Не одреци добра онима којима треба, кад мош учинити.

− Јес, јес. Једнако викаше мој весели отац, Бог да му душу прости, како е у Светоме писму казано: Раздјели седморици и осморици, јербо не знаш какво ће зло да бидне на земљи. И говораше: Баци љеб свој повр воде, па ћеш га наћи после млого времена.

− Јабогме. Позаборављо народ да е казано да се богат и сирома срећају и да обадвојицу Господ сотвори. И да е подашна рука одвајкад бивала богатшија и да е онај кои е напајо биво напоен. Сад се то никог не сматра. Узвијонуло то. Подурјасио иг онај куси. Мисли само како за-се да наваше, да здомча, да приграби, д-отме. Не зна да е отето проклето. Кад видиш неког како му зинула ала да с-обогати, знај да ће му доћи сиромаштиња.

− Побјешњело то, исписниче, право каш. Не зна да се на добит срећају  сирома и онај који дае, јербо обадвојици Бог отвара и просветљава очи. Раздарушну човеку све иде руке. Аирли. И оно што попружи, врати му се дупло. Каки дупло? Тродупло.

− Вазда е бивало да онај што просипа све више има, а онај што тврдуе из дана у дан сиромаши. Оно, треба штеђети, јел је казано у Радише доста бише, у штедише још и више. Ал сироту припомоћи, то е велики севап. И Бог то накнади.

− Одвајкад ти е сиромаштиња и срамота долазила на оног који одбациваше поуке ђедова нашијег. Нарочито сад, у ово време, како стижу ови школци. Мисли то да е посисало сва знања овог свјета. А, у ствари, не види диље

од носа. Бијо мој покојни чича, Бог да га прости, богомољац. Он ти је стално ишо уз владику Николаја. И причо ми како е Владика говорио младићима да се не поносе својим знањем пред неуким очевима, јербо е очиња љубав млого вреднија од њиног наука. А ђевојкама е, каже, зборијо да се не диче својом љепотом пред погуреним мајкама, јер је, вели, срце у костима њинијег мајки љепше од ђевојачког лица. Каже да е тај свети човек позиво омладину да клекне на кољена ш њим еда би зајно заблагодарили Богу што нам је заповиђо да почтивамо оца и мајку, и да се через то поштовање научимо ценити све људе и жене на земљи. И да нам поможе да се тако научимо поштовати и ценити времена и покољења која су прије нас прошла.

− Па ја! Зато е и казано да е боље мудро, макар и убого дјете, неголи матор, а безуман цар.

− То е тачно. Коно што е тачно да е бољи сирома који корача без злобе, но богат кои иде кривим путом. Каже да се у Староме завету помиње један пророк кои е вико оновременим људма што су се силили и бјесовали:

Вратите се, вели, с пута злога и поправте путове свое и дела своја!

− Па јабогме. Свагда човек мож да се покае и исправи ако има увета да чуе. Ако га ђаво не шчепа и не узме под свое. Стра ме да ови данас, што су се здомчали власти и кои уче ове безбожне школетине, нису оглувљели, па не

чују шта нам у аманет оставише ђедови наши и млоги свети људи, но мисле како е од њиг постало све, а они, тамо они, од мајмуна.

− Ма није ми до њиног мајмунисања, право ти кам. Бестрага им глава. Но ме стра, да ти нако браски речем, да не заведу ови јадни народ за Голеш планину и да не навучу проклество на њега. Ништа што обичан народ ни лук јео ни лук мирисо. Од памтивјека се зна да безбожан и неправичан домаћин навлачи проклество на кућу и сву чељад, исто коно што влас имајући људи, кои газе закон Божји, навлаче проклество, не само на себе и своју чељад, но на сав народ.

Ако можеш да сањариш а да снови

Не буду варка и глупи изазови,

Хоћеш да градиш живот на светлој основи

И да опстанеш у пркосу живота опором

.

Јавиће се утваре успеха и неуспеха

Пркосне, даровне и непостојане,

Они су ниткови што ће да праве замке

За вернике преварене и за будале.

.

Ако ти је срећа пркос и јарост

Да проведеш у мраку живот

И тако себи створиш несклад

.

Па кад осетиш да те са губитком служе

Иако знаш да ствараш а ништа немаш,

Опет ћеш себи рећи, мораш да трајеш.

 .

Д.П: Збирка – “Суза старог кестена“