Овако говори

Онај који јесте:

Будући да сам Све,

Ја сам истовремено

и Ништа

јер и Ништа је – Све!

***

И то сам схватио

након лутања дугог

да не рађамо ми љубав

већ да љубав рађа нас

живот што на тебе непозван насрне

твој више и није свака звер ту сврне

.

опет истим послом опет тебе гања

опет нерви опет немогућа стања

.

а свевишњи гледа без страха без геста

у реч да се склониш ни ту нема места

.

опет јурну теби с упереним прстом

 опет свви у праву опет ти пред крстом

Догодоло се по Младенцима 2009. љета Господњег

Зелене очи стрине Крстине, ко неки сјајни бисери, и румен у образима од ватре коју е имала, украсили су суморну болничку собу с изанђалим чаршовима и излизаним ћебадма окрзалиг ивица. Смештише је тујнак иако се опирала д-иде у болницу. Фала ти, мој Драгићу, кад си ти брже боље дотрчо, чак из Београда, д-обиђеш стрину. Навалијо Владе, морамо д-идемо, каже, мама, доктору. Ма јок, сине, велим ја. Не вреди да дангубиш. Но спремај шта немаш. Догоро луч до ноктију. Реко, знаш како е казано: лија лија па долија.

И ет, догнаше ме вође. Нема од тог посла ништа. Дабогда д-осванем сјутра. А и наживљела сам се, мој Драгићу. И вала Богу, дочекак и ђецу и унуке, угледнук и праунучад. Бабине љепоте. Сашку. Тако тепају Александри. И Јоцу. Тако зовемо Јовану, срећицу бабину. А изгледа ми да е још једно на путу. Од Срета и Нене. Е, то баба не мож да дочека. А вољела би. И да ми се Веро бабин ожени. Ал знаш како е казано: Ко није задовољан на орају, није ни на товару. Вала Богу за све. Ет, мој Драгићу, проуја живот ко неки прољетњи ветрић. Ко облачак кад намине одонуд од Овчара. Само се мено замаријаш, њега ниђе нема. А ко јуче да е било кад, у Краварици, бијаг дјете. Док дланом о длан зађевојчик се.

Једнога дана, јаком се помолило Сунце, одонуд од Голупца, само што е спала роса, ја изагнала овце горенак на ћувик. Без јагњади. Тек иг бијасмо, тиг дана, залучили. Кад одјампут бану Славка. Она ти је добра ко љеб. Ал заумита. Кад нешто навре, немош да е се отаросиш, па да ти је сир ко кајмак. Ете ти је, изби одонуд од крша, прескочи преко јаруге и иде вамо, право к мене. Слушај, Крстина, вели, доћи ће ти, у неђељу, просци из Горачића. Ономад на вашеру, запођено се неки разговор о томе како е омладина почела да се квари, од кад је ова гологузија дошла на влас. У том ти један човек вели, да оно што иксан из куће понесе – то потље носи цео вјек. И тујнак ти помене тебе како си отарашна, послушна, смерна, од добра и честита рода и коешта. И, каже, у ту причу се умјешала нека постарија жена. Одавле из Краварице. Не шћадијагу да иментују која. И жена ко жена, развезе како си згодна, бјелопераста, д-имаш очи ко гора, румена ко јабука, д-имаш златне кике, зубе ко јаглице и ваздан коешта. Знаш каке смо ти ми жене. Ако кудимо, тражимо длаку у јајцету. Товаримо и што јес и што није. Јопет, ако валимо, окивамо у звјезде. И тако су те, нако, неотице, насочили. Чудиш се како? Нако лако. Ништа нема случајно. Све је то одређено, ја кад ти кам. Јел да није, откуд би се баш тујнак, у они час потревио Сретен Стевановић, кои има сина за женидбу. И он, кад је чуо шта ови зборе, почне да се разабира о тебе, о твоима, о ујчевини ти и све по реду. И кад је све сабро, реши да дођу да праве питање. Да те просе. Ет. Споради тога сам дошла, замолила ме Анка Сретенова да јавнем твоима. А то е једна поштена и домаћинска кућа. Знаш како ти је казано: Пара на пару, а рђа на рђу. Тај Милорад је млого добар момак. Јединац. Има само двије сестре. Ал оне су тујнак од данас до сјутра. Стасале за удају. Туј неће бити деобе. Грађевине добре. Кућа величачка, зидана, с подрумом. И још једна, омања полубрвњара ниже ње. Па вајат и мекар. Велика качара с треном. Љебна вруна.Зидан обор, кокошар и нужник. Два салаша. Штала код куће, штала у-пољу. Ћилер код куће, кошара горе у-брду, у Станићевини. Бунар сред авлије с каменим сантрачом и вијоглавом. Котар ђе ђену сјена заграђен. Имају лампек, тестере, и попрјеко и оно уздужно с разбојом. Пуна штала рогате стоке. Крава и младачниг и ониг другијег. Добри волови. Башча се врани од свиња и назимади. Оваца, кокошију, ћурака, патки, мисирки… нема им броја. Ма нема шта нема. Од тице млјека. Свекар трезбен, свекрва радишна и добре душе. Карактерна кућа. А Момак, нема му равна. Личит. Образли. Ма од Јелице до Бјелице не мош му наћи парника. Ко Марко Краљевић. Само што нема бркове ни Шарца. Но волове. Бељу и Зекоњу. Он ти је дуго доијо. Кад му е мајка у пољу, с оне стране потока, нешто радила, он је зовне напремасе да сиђе до у поток. А он јој одвуд санесе столицу троношку. Она сједне на ону троношку, а он клекне, те е подоји. Знаш каки је. Мож коњу реп д-ишчупа. Има, каже, једну валинку, ал не мош ти сва добра да саставиш. Ове године јаком ступа у пунољетство. Твоја суврс. Није га јоште позвало у војску. Ал шта ћеш. Млого е добра прилика. Немо то д-испушти нипошто. Није то служење држави довјека. Вришко ће да прозвре двјегодине. Мож дати Бог да прије но што оде у-војску ти останеш носећа. Па да се, с Божјом помоћу, зародиш и да га чекаш са сином. Ја ти кам. Таког момка неш наћи да би ђевовала колко ош. Очију ми мојиг. Нема шта да му се манише. Немо да се мислиш и предомишљаваш и да се нешто нећкаш. И немо да се заносиш што облјећу око тебе. То су ти базвркани. Немо да гурнеш ко маче у варенику. Па потље д-испашташ цео живот. Ти голамфери не мисле ништа, но дан и комад. Од данас до сјутра. Ово ти је права прилика, ја ти кам. Д-идеш у домаћинску кућу. Јабогме. Одок ја код твојиг да им све опричам како јес. А ти немо да се нешто кошташ. Но кажи: Како ти, тата, рекнеш, нек тако бидне. И Бог ће то да благосиља, виђећеш.

Шта ти је Славка причала мојима, не знам. Тек, сјутрадан, пошто се вратијо из Гуче, ваљаде ишо да се распитуе, вели мене тата: Ћери, доћи ће у неђељу просци из Горачића.

И тако и бидне. Туј ти они попричају и закажу за идућу неђељу д-идемо ми кода-њиг да гламо дом. Кад је дошла та неђеља, кренемо ми. Весели тата, јадна мама, мој ујак, и брат ми Будиша. Повели и мене. Тујнак ти се они, уз ручак, нареде из рјечи. Мој јадни свекар вели: – Пријатељу нама треба добро чељаде. А ја сам, вели, чуо да е ваша Крстина честита и вредна. А што се рува тиче, твоја драга воља. Ми не иштемо ни око-прста конца.

– Исј, пријатељу, вели мој весели отац, немамо ми сто ђеца. Спремили смо ми њој руво, није се била још зађевојчила, нако како требуе и како Бог милуе.

И удају ти они мене, те године, за Милорада. Није ни огодинило, оде ти мој Милорад у војску. Кад би тачно тријести дан како га испратисмо, ја родик Марка. Ет, како ти је Славка потревила. Оно кад ми је рекла код оваца да ћу са сином да сачекам човека из војске. Згодно сам се слагала са свекром и свекровом. И са заовама. Не зна се да л бијаше боља Сеица, како сам звала Јелену, ил Циле, како сам звала Љепосаву. Ал, јопет, знаш како ти је без друга. Друкчије е кад имаш заштиту. Дани се одуљили ко гладна година. Никако ишчекати. Беше Марко одврко кад Милорад дође на осуство. Ал ко на инат ониг петнестину дана пролеће док си трепно. Оде Милорад јопет. Дође с времена на време писмо. Ал зна он да то писмо читају пред свекром и свекрвом и заовама. Свијуг помиње и поздравља родбину, комшије поименице. И дјете. Само мене пусту не помиње ко да се не ваља. Ма знам ја што он тако, ал јопет ми нешто нажао било. Па кад у ноћ легнем, суза ми сузу стиже. Јопет кад ми вратимо писмо сви по нешто рекну. Свекар каже: Ај ти снајка реци коју. А ја велим: Марко е добро, немо ништа да се сјекираш и он једва чека каш доћи.

Дан по дан и прође и та Милорадљева војска. Заове се поудаваше. Марко и Владе расту. Бори се, потрчи, повуци, понеси. Цео живот нам прође у журби. Појтај вамо, појтај онамо.

Знаш како ти је у сељачкој кући, мораш сто јада да знаш. И да помузеш, и д-узвариш и д-усириш, скидај плјесан, рибај чабрице и карлице. Па д-идеш у чобанију, ђе мимогред

предеш ил плетеш. Па да задајаш јагњад и телад, да намириш пиљеж, да свињама

скуваш меће. Да помогнеш кад се дае дистол овцама, ил кад се свињама ударају брњушке. Па потрчи у шталу. Д-очистиш, да положиш, простреш. Да нацјепаш дрва, да наложиш ватру. Да зготовиш јело за чељад и раднике кад иг има. Д-умјесиш, д-испечеш, зачиниш, запржиш. Да ти не причам о пољскијем радовима. Не знаш ку-ш прије. Па земајле, чупај и кисели конопље, па трли, па преди и препредај, па ткај, па бјели платно. Сто јада. Па балучи ћилиме, вези, штрикај, нецај. Не знаш да л прије д-уватиш за оклагију, за варјачу, за бућкалицу, за тучак и ступу. Ил вамо за мотовило, вретено ил дружлицу, преслицу, гребене. Ил да сједнеш за разбој. Не знаш да л ти је потребнија куђеља ил повјесмо.

Ето ти, мој Драгићу, свашта сам ти пуста претурила преко рукуј и главе. Млого стоке. Милорад вољо да му то све бидне урањено и за дику. Он ти је преко тријес година сваке јесени ишо горе у Банат, у бербу муруза. По тричетири неђеље. Ђекад остану и пешес. Ондак ти се то све брало ручно и комишало на струку. Имо он групу и вољеле га те Лале млого. Ал муке су ти то биле. Све су веселници спавали по купама шашине ил по шталама, на тим њинијем салашима. Бивало е да ђекад по десет дана не окусе смока кашиком, но све једу суву рану. Љеба, сланине, лука и то ти је. Све им руке испрскају. Неки радили то за-паре. Он јок. Но за жито, нако у клипу. С кочањком. Догна пун вагон возом до Чачка. Одатле потље по неколко дана то прегоне вамо-горе. Њему ти је била уживанција да напуни салаше, калкане и да стока бидне, нако, за углед.

Потље је преко зиме кириџијо с лампеком. Дан-ноћ се боријо. И то е радијо аман тријес година. Изгонио је пођекад по дваес и два лампека за дваес четири сата, кад су дрва сува и ако е лјепо време. Све живо се чудило како то ради. Он ти преложи лампек очас. Ма имали смо ми ракије колко ош. Нолики вотњаци. Ал ет. Није шћео докон нилјек. Тешку ракију заради с лампеком. Владало се два кила од казана. Ондај ракија имала лијепу цену. Тамо пред прољеће, таман кад се испече ракија и од маџарки, Милорад запуца у Ливно, ил у Сплит. Ћеро компире да продае. Обично е у то време понајјача цена. Погоди камион, овај му оћера, и тамонак стовари код некијег људи у подрум. И отале потље продаво. Што по кућама на џак, што крчмијо на пијацу. И тамо ти је спаво по тијем подрумима у кое е смешто компир. Мука се намучио. Ал њему то ништа није било тешко. Заумит био цјели вјек. А вала Богу здрав ко дрењ. Све га задиркиво браца. Вели, јак и здрав зато што е доијо аман до војске. Тако се он шалијо. Ал јес доијо до пред полазак у школу. Што јес јес.

Једном ми реко, нако озбиљски, да е тебе накричијо да му све те његове муке опричаш кад га биднеш пратио онамо, да се одмара според ђедова. Мораш му то испунити. Он те млого цени. И вољо те од кад си се родијо. И дањ данас те не одваја од наше ђеце. Вала, ако е се жив иксан нарадио, он је. Ал и ја сам заплатила, обадва ми ока. Кад је, вамо, маториње онемоћало, заове се поудавале, а ђеца још нису доспела снаге, ондак ти спала књига на Милорада и мене. Весели тата ти је неколко задњиг година мого да припушти овце и то ти је. Потље занемоћа и није мого ласно из собе д-изиђе. Јадна свекрва могла да лошка ватру и да, ет, припази мено око јела да не загори. Ил да се не препече оно што е у вруни. То толико. Године учињеле свое. Ко-во ја сад. И кад би шћела нешто бејаги да приврједим, не могу. Не вреди. Ишчиљела снага, мој Драгићу. Колко сам пута препарлала преко планине с обрамачом и теретом у Чачак на пијац, у Бањицу у виноград. Колко сам, пуста, одњела ручкова косачима и копачима, жетеоцима и пластијоцима те у Радовину, те у Ридове, те у Плужине и коеђе. Ни броја нема. Ал ондак ми све ласно било. Јопет се и насмијемо, и запјевамо, и комендијамо. Свако време има свое бреме.

Нећу криво да зборим, било е и лјепијег дана. Свадби, бабина, слава и коечега, кад се мало разгали душа. Још памтим, ко јуче да е било, кад се женио мој брат Будиша. Исј, што е то била свадба. Баш оно што се каже: мушка. Три дана. Кад смо пошли за ђевојку, возио нас браца. Твој тајо. Он ондак имадијаше оног зекана – Ђура, а онамо Властимир Поповић вранца – Батора. Наке коње није имало Драгачево. Парили иг они пођекад, у орању и вако кад су се прегонили неки већи терети на-даљ. А нарочито споради дике: о вашерима, свадбама и тако. За ову свадбу упарио иг браца. Окитио иг кићанкама, турио прапорце, истимаријо. То лети. Тице им равне нису. Није било иксана који се за нама није окрено.

Све је добро било. Вала Богу…

Добар ми је Милорад био, не могу да кам криво. Није бијо неки крвник, коно што е имало људи. Нит се напијо ко поедини. Колко е мого, трудијо се да ме заклони, колко било.

Пођекад ме и одмјени, не могу губаво да зборим. Само ми оста нажао што ми ни јанпут, вако, кад дође однекале, с вашера, из Баната, из трговине, не доње вишек болбоне. А све сам се надала, очију ми мојиг. Ал шта ћеш. Мора да га разумиш. Прече му било да набави покровце, ил бисаге, каку алатку, чешагију за краве, поводњик, влачег, ранију ил мај шта у кућу. Ма и ја сам ти вољела да се заваше коешта д-има у кући. Да човек не зајма по селу.

Ал ми некако крњо оста без оне болбоне. Прекорек га ономад, очи младенаца, за ту болбону. Нако у шали. Реко Милораде, рђицо една, да знаш колко сам се пуста надала да ћеш ми доњети болбону кад дођеш однекале. А он ме погледну, некако чудно. Никад ме није тако погледно. И тури ми руку на образ. Д-извинеш, дјете, ко да ме помилова. Не би му баш сведно. Ко да му би нажао. А мене после би криво, што сам то морала баш д-ис-тртљам.

*

И тако, прође живот, мој Драгићу. Ал, што вико онај, свему има време. Ет, сад дошло време да се мрије.

***

Сјутрадан се моја добра стрина Крстина преселила у вечност. Бог да јој душу прости.

***

После саране, кад гој сам свраћо на гробље, на гробу стрине Крстине сам затицо по неколко разноразнијег бомбона. И кад је спомен сподигнут, било иг је и доље на гробу

и горенаке на спомену. Нико није знао оклен су тујнак. Ни ко иг доноси.

 

Ову причу је објавила Политика, 15. јануара 2017. на стр. 22.

 

 

 

 

 

 

Колибријевим

замахом крила поче

Талас промена

.

Као моћни Бајкал

дубоко моје Ирине

предивно око

.

Врабац на грани

Врабца чека да бриге

своје наслони

.

Тужносмешан као

Гротеска у најави.

Животопис мој

 

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Дајбог или Даждбог, Сварог, Жива, Богородица Лада, Лела

Дајбог –  Даждбог

Даждбог је Бог плодности и Бог Сунца у словенској митологији, а помињање њега као бога Сунца налазимо у многим изворима, који су преживели до наших времена. Природно,  диск Сунца га је увек симболизовао – од чега жетва зависи до од положаја Сунца на небу. Бог се одувек сматрао мирним, али у првобитном рату је учествовао на страни света. Увек је био представљен као моћан херој у златном оклопу. Даждбог се с правом сматрао једним од највиших Богова, па су његови Кумири били лоцирани у готово свим насељима, јер је Славенима било врло важно да добију добру жетву и просперитет. Посебно је уважен и поштован код Срба,  који себе сматрају директним потомцима овог храброг божанског вожда

Сварог

Сварог се с правом сматрао првим земаљским зачетником Рода;  био је отац прве генерације словенских богова. Заслужан је за формирање земље на којој људи живе. . Симбол Сварога је уништавајућа и истовремено животна ватра. У словенској митологији он је био заштитник рада, јер само рад омогућава да створите нешто велико и значајно. Звезда са осам зрака је симбол Сварога, који врло често означава свети камен Алатир. Бог је био и миран ковач и моћан ратник који није пуштао чекић, претварајући га из алата у страшно оружје.

Богиња Џива -Жива

Ово је женско оваплоћење Рода; она је  покровитељница Јави и има моћ да  даје живот. Према многим изворима, Жива је имала снагу сличну оној  Роду. Жива може да мења материју. може да дарује живот, да даје енергију свима који су то заслужили. Она је Богиња веома широког спектра и моћи . Жива је имала довољну залиху мудрости и знања да се не би мешала у живот људи, па због тога нема толико помињања као других богова. Живу представљамо у облику жене средњих година, која је заштитнички настројена према свим живим бићима а посебно штити биљке.

Богородица Лада

Сварогова супруга, Богородицада,  Богиња лепоте, љубави и среће. Породично огњиште чувала је и Лада, персонифицирајући женин идеал, али не и жену-мајку (оне имају другу покровитељницу). Лада је слика жене која је спремна за брак, спремна за љубав, спремна да подари топлину ратнику. Ова Богиња је сакупила у себи снагу сунца свих светлих Богиња. У њеном лику су сакупљене готово све позитивне особине светлих Богова – мудрост, искреност, част.

Богиња Лела

Од давнина је пролеће код Словена било симбол буђења живота, па је тако и слика младе Богиње Леле, у којој се спајају пролеће, девојчицина љубав и лепота. Слика Леле је чиста млада девојка, за коју је време да се уда. Лела се ретко поистовећује са свакодневним животом, јер више мисли на духовни, а не на материјални. Чак се и име „Лела“ на санскрту преводи као „игра“. Ову Богињу симболизовала је бреза, позната словенским погледима – крхка, радосна и разиграна. Лела је покровитељица свих младих девојака које су сањале да се венчају, Она им помаже да стекну искрена осећања и одаберу пар с којим могу да живе безбрижан живот.

Детаљније на страницама:  www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

.

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

.

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

.

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

.

Акo Бoг да би’ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ’ да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би’ће части, храбрoсти и среће у нама…
Чуват’ име и jезик, завjет нам jе свима!

Збирка „Старе ватре опет пламте“

Устај сада вучији сине,

почуј повик из даљине.

Душа дрхти од тог зова,

кључа крв старог кова.

.

Њоме ти носиш, наслеђе свето,

сети га се, да не буде отето.

Сети га се, да не буде касно,

сети га се, и живи часно!

.

Устај сада вучији сине,

вини поглед у висине.

Види моћног претка твог,

оног силног, громовног!

.

Устај сада Сунчев сине,

вини поглед у висине.

Види како зора руди,

стари Отац, дух ти буди.

.

Осећаш ли претке своје,

видиш ли их како стоје?

Како сјакте, међ’ звездама,

почаствуј их у песмама.

.

Устај сада вучији сине,

устај, сазнај, шта ти чине!

Заборави сад лажи те,

Заборави те речи зле.

.

Запамти род свој,

запамти далек пој.

Запамти, он је прави,

певај роде, својој слави!

.

Устај сада вучији сине,

устај сада побратиме!

.

Слава теби и роду твом.

Слава нама и потомству свом!

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Права сибирска зима је загудела. Цело село се забелело, не видиш ни куће, ни поље. Само по која крошња дрвета се назире испод белог покривача и по неки димњак пућка. Зубато сунце трчи свој круг по небу, али топлоте ниоткуда.

Наша два враголана, Божидар и Сербика седе у топлој соби, на каљевој пећи. Отворили сликовнице и друге књиге и гледају и читају. Али, ужелели се дугих поучних прича Чаробњака. „Хајде да мислима позовемо нашег драгог учитеља.“ предложи Сербика. „И ја сам се ужелео причица и савета мудрог Чаробњака.“- одговори Божидар. И у трен ока њих двоје се обреше у топлој и пријатној колиби чаробњака.

Он седи за великим дрвеним столом, са мноштвом књига и неких апарата, на свом старинском, магичном троношцу. Њих двоје се згледаше па у глас рекоше. “Добар дан, снегом завејан. Дошли смо да учимо и душу развијамо, ако вам не сметамо.“ На то се трже Чаробњак и тек тада их спази, па рече: “Добродошла, драга децо, моје мале мудрице. Баш сам се ужелео ваших посета, бројних питања и паметних одговора. Хајде да вам данас причам како је наш свет устројен. Ето, узмимо на пример нашу мајку Земљу. Колико она пати са нама људима. Буше нафту на све стране, а не знају да је  то крвоток Земље, па уништавају и човечији. Зар не примећујете да је у свету све више људи има болесно срце.  Копају руде и ваде из утробе Земље минерале и рудна богатства, али све то утиче  и на нас. Рецимо непознате болести, болести унутрашњих органа, разни паразити. Праве велике , прљаве фабрике које све око себе загађују, па се питају зашто се храна тешко вари, откуд стомачни проблеми, што је човечији организам затрован. Испробавају нуклеарне бомбе, Земљу повређују, а нама свима пуцају капилари, отварају се живе ране. Срце и душа  боли нашу Земљу кад види како се ми односимо према безплатним даровима- ваздуху, води, биљкама, животињама, храни. Па онда загађивање ваздуха преко сваке мере, а многа деца једва дишу, многи људи се стално гуше. Па прљање наших бистрих потока и река, а о океанима и морима да не причам. А шта је са течностима у нашем организму? Нагомилавање свакаквог ђубрета, где год ко стигне, утиче и на рад наших црева. Поплочали би људи сваки милиметар тла, са асфалтом, плочама и друмовима, а не примећују пораст кожних болести. Свака гнојаница, на твом лицу или телу, је као вулкан на кори Земље. Наши старци причају да кад умре 100 људи на планети, да толико ћелија умре у сваком људском телу. А замислите кад се деси нека велика несрећа, онда су сви људи тужни и болесни, а њихова душа плаче и болује. Па зар у таквим условима , кад пати Земљина душа, природа рида и гуши се, да и наша душа и тело остану неокрњени. Видите, све је у свемиру повезано. Не можеш да чиниш некоме зло, а да ти се не врати. Али, ако свуда шаљеш радост, срећу, светлост, захвалност, а најбоље љубав, онда ти се живот усклађује и све се одвија складно. Ето, размислите вас двоје, како је у вашем селу? Сви поштују и воле природу, брину се о њој, доносе зими храну и за неке дивље, промрзле  животиње, јер иначе не би преживеле. Кад се сеју поља певају се дивне песме, за земљу, за биљке, за све живо. Зато, у пролеће природа то враћа кроз родну годину и обиље плодова. Размислите шта би сте ви радили да сте на месту наше мајке Земље? „

„Драги и велики учитељу никад нисмо о томе тако размишљали. Стварно је све повезано. Ја сам прошлог пролећа заливао и миловао ону стару крушку безродну, а у јесен плодови је позлатили целу, савиле се гране до земље од рода.“ -рече Божидар. „Ово је дивна прича и требало би је чешће деци причати, јер су деца наша будућност. Ја сам ону нашу стару коку, мазила и пазила, чак сам јој и велику кутију набавила да се ушушка. А она мени доноси огромна јаја са два жуманца. Све се враћа, све се плаћа.“- додаде Сербика. Тада стари Чаробњак рече: “Хајде сад да се напунимо љубављу и пошаљемо је свима. Центрирајте се у тачки своје највеће снаге и мира. Сетите се кад сте били пуни љубави- кад су вас тата и мама мазили, грлили… Појачајте тај осећај да цело тело засија. Раширите сјај на око 5м од себе (по целој соби), па скупите. Онда раширите опет сјај на цело село, па опет скупите, смањите. На крају раширите тај сјај на целу мајку Земљу, па опет скупите. Сада сте свима послали љубав, а то је најјача сила у свемиру. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“- заврши Чаробњак. И док су се наши неустарашиви пустолови још концентрисали, они се обреше у својим кућама, обасјани светлошћу љубави Божије. Кад се деца радују, радује се и Бог и цела васељена.

До следећег пута, да будете вечно здрави и срећни.

Радосник се млади небом простро
теглећи се из сна дубокога.
Ратницу светла весео дочек’о
кад пробуди љубавника свога.

Јар ватрену страсно је разлио
да му светлу љубав се дарује.
Шар земаљски собом осветлио.
Сладострасјем свет се оплођује.

Заиграло коло лепотица.
Све у белом невестињском руху.
Надлеће их јато ластавица.
Свет се купа у цветноме праху.

Све Моравске и сва поморавља
Јар младенца светлом осијане.
Прогнале су таму пут подземља
виловитим колом раздрагане.

Од смиља жући

Сним

.

Не видим се

Од злобиља

Врим

У корову опрљен

.

Колевка ми

У рову

Не чујем

Од лелека

.

Бдим

.

Тргнем се

Опет јека

Међ злобљем

 

.

Киптим из

Зеленог

У зелено

Падам.