Саставио у име Рода Војислав Паунић

Дајбог или Даждбог, Сварог, Жива, Богородица Лада, Лела

Дајбог –  Даждбог

Даждбог је Бог плодности и Бог Сунца у словенској митологији, а помињање њега као бога Сунца налазимо у многим изворима, који су преживели до наших времена. Природно,  диск Сунца га је увек симболизовао – од чега жетва зависи до од положаја Сунца на небу. Бог се одувек сматрао мирним, али у првобитном рату је учествовао на страни света. Увек је био представљен као моћан херој у златном оклопу. Даждбог се с правом сматрао једним од највиших Богова, па су његови Кумири били лоцирани у готово свим насељима, јер је Славенима било врло важно да добију добру жетву и просперитет. Посебно је уважен и поштован код Срба,  који себе сматрају директним потомцима овог храброг божанског вожда

Сварог

Сварог се с правом сматрао првим земаљским зачетником Рода;  био је отац прве генерације словенских богова. Заслужан је за формирање земље на којој људи живе. . Симбол Сварога је уништавајућа и истовремено животна ватра. У словенској митологији он је био заштитник рада, јер само рад омогућава да створите нешто велико и значајно. Звезда са осам зрака је симбол Сварога, који врло често означава свети камен Алатир. Бог је био и миран ковач и моћан ратник који није пуштао чекић, претварајући га из алата у страшно оружје.

Богиња Џива -Жива

Ово је женско оваплоћење Рода; она је  покровитељница Јави и има моћ да  даје живот. Према многим изворима, Жива је имала снагу сличну оној  Роду. Жива може да мења материју. може да дарује живот, да даје енергију свима који су то заслужили. Она је Богиња веома широког спектра и моћи . Жива је имала довољну залиху мудрости и знања да се не би мешала у живот људи, па због тога нема толико помињања као других богова. Живу представљамо у облику жене средњих година, која је заштитнички настројена према свим живим бићима а посебно штити биљке.

Богородица Лада

Сварогова супруга, Богородицада,  Богиња лепоте, љубави и среће. Породично огњиште чувала је и Лада, персонифицирајући женин идеал, али не и жену-мајку (оне имају другу покровитељницу). Лада је слика жене која је спремна за брак, спремна за љубав, спремна да подари топлину ратнику. Ова Богиња је сакупила у себи снагу сунца свих светлих Богиња. У њеном лику су сакупљене готово све позитивне особине светлих Богова – мудрост, искреност, част.

Богиња Лела

Од давнина је пролеће код Словена било симбол буђења живота, па је тако и слика младе Богиње Леле, у којој се спајају пролеће, девојчицина љубав и лепота. Слика Леле је чиста млада девојка, за коју је време да се уда. Лела се ретко поистовећује са свакодневним животом, јер више мисли на духовни, а не на материјални. Чак се и име „Лела“ на санскрту преводи као „игра“. Ову Богињу симболизовала је бреза, позната словенским погледима – крхка, радосна и разиграна. Лела је покровитељица свих младих девојака које су сањале да се венчају, Она им помаже да стекну искрена осећања и одаберу пар с којим могу да живе безбрижан живот.

Детаљније на страницама:  www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

.

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

.

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

.

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

.

Акo Бoг да би’ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ’ да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би’ће части, храбрoсти и среће у нама…
Чуват’ име и jезик, завjет нам jе свима!

Збирка „Старе ватре опет пламте“

Устај сада вучији сине,

почуј повик из даљине.

Душа дрхти од тог зова,

кључа крв старог кова.

.

Њоме ти носиш, наслеђе свето,

сети га се, да не буде отето.

Сети га се, да не буде касно,

сети га се, и живи часно!

.

Устај сада вучији сине,

вини поглед у висине.

Види моћног претка твог,

оног силног, громовног!

.

Устај сада Сунчев сине,

вини поглед у висине.

Види како зора руди,

стари Отац, дух ти буди.

.

Осећаш ли претке своје,

видиш ли их како стоје?

Како сјакте, међ’ звездама,

почаствуј их у песмама.

.

Устај сада вучији сине,

устај, сазнај, шта ти чине!

Заборави сад лажи те,

Заборави те речи зле.

.

Запамти род свој,

запамти далек пој.

Запамти, он је прави,

певај роде, својој слави!

.

Устај сада вучији сине,

устај сада побратиме!

.

Слава теби и роду твом.

Слава нама и потомству свом!

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Права сибирска зима је загудела. Цело село се забелело, не видиш ни куће, ни поље. Само по која крошња дрвета се назире испод белог покривача и по неки димњак пућка. Зубато сунце трчи свој круг по небу, али топлоте ниоткуда.

Наша два враголана, Божидар и Сербика седе у топлој соби, на каљевој пећи. Отворили сликовнице и друге књиге и гледају и читају. Али, ужелели се дугих поучних прича Чаробњака. „Хајде да мислима позовемо нашег драгог учитеља.“ предложи Сербика. „И ја сам се ужелео причица и савета мудрог Чаробњака.“- одговори Божидар. И у трен ока њих двоје се обреше у топлој и пријатној колиби чаробњака.

Он седи за великим дрвеним столом, са мноштвом књига и неких апарата, на свом старинском, магичном троношцу. Њих двоје се згледаше па у глас рекоше. “Добар дан, снегом завејан. Дошли смо да учимо и душу развијамо, ако вам не сметамо.“ На то се трже Чаробњак и тек тада их спази, па рече: “Добродошла, драга децо, моје мале мудрице. Баш сам се ужелео ваших посета, бројних питања и паметних одговора. Хајде да вам данас причам како је наш свет устројен. Ето, узмимо на пример нашу мајку Земљу. Колико она пати са нама људима. Буше нафту на све стране, а не знају да је  то крвоток Земље, па уништавају и човечији. Зар не примећујете да је у свету све више људи има болесно срце.  Копају руде и ваде из утробе Земље минерале и рудна богатства, али све то утиче  и на нас. Рецимо непознате болести, болести унутрашњих органа, разни паразити. Праве велике , прљаве фабрике које све око себе загађују, па се питају зашто се храна тешко вари, откуд стомачни проблеми, што је човечији организам затрован. Испробавају нуклеарне бомбе, Земљу повређују, а нама свима пуцају капилари, отварају се живе ране. Срце и душа  боли нашу Земљу кад види како се ми односимо према безплатним даровима- ваздуху, води, биљкама, животињама, храни. Па онда загађивање ваздуха преко сваке мере, а многа деца једва дишу, многи људи се стално гуше. Па прљање наших бистрих потока и река, а о океанима и морима да не причам. А шта је са течностима у нашем организму? Нагомилавање свакаквог ђубрета, где год ко стигне, утиче и на рад наших црева. Поплочали би људи сваки милиметар тла, са асфалтом, плочама и друмовима, а не примећују пораст кожних болести. Свака гнојаница, на твом лицу или телу, је као вулкан на кори Земље. Наши старци причају да кад умре 100 људи на планети, да толико ћелија умре у сваком људском телу. А замислите кад се деси нека велика несрећа, онда су сви људи тужни и болесни, а њихова душа плаче и болује. Па зар у таквим условима , кад пати Земљина душа, природа рида и гуши се, да и наша душа и тело остану неокрњени. Видите, све је у свемиру повезано. Не можеш да чиниш некоме зло, а да ти се не врати. Али, ако свуда шаљеш радост, срећу, светлост, захвалност, а најбоље љубав, онда ти се живот усклађује и све се одвија складно. Ето, размислите вас двоје, како је у вашем селу? Сви поштују и воле природу, брину се о њој, доносе зими храну и за неке дивље, промрзле  животиње, јер иначе не би преживеле. Кад се сеју поља певају се дивне песме, за земљу, за биљке, за све живо. Зато, у пролеће природа то враћа кроз родну годину и обиље плодова. Размислите шта би сте ви радили да сте на месту наше мајке Земље? „

„Драги и велики учитељу никад нисмо о томе тако размишљали. Стварно је све повезано. Ја сам прошлог пролећа заливао и миловао ону стару крушку безродну, а у јесен плодови је позлатили целу, савиле се гране до земље од рода.“ -рече Божидар. „Ово је дивна прича и требало би је чешће деци причати, јер су деца наша будућност. Ја сам ону нашу стару коку, мазила и пазила, чак сам јој и велику кутију набавила да се ушушка. А она мени доноси огромна јаја са два жуманца. Све се враћа, све се плаћа.“- додаде Сербика. Тада стари Чаробњак рече: “Хајде сад да се напунимо љубављу и пошаљемо је свима. Центрирајте се у тачки своје највеће снаге и мира. Сетите се кад сте били пуни љубави- кад су вас тата и мама мазили, грлили… Појачајте тај осећај да цело тело засија. Раширите сјај на око 5м од себе (по целој соби), па скупите. Онда раширите опет сјај на цело село, па опет скупите, смањите. На крају раширите тај сјај на целу мајку Земљу, па опет скупите. Сада сте свима послали љубав, а то је најјача сила у свемиру. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“- заврши Чаробњак. И док су се наши неустарашиви пустолови још концентрисали, они се обреше у својим кућама, обасјани светлошћу љубави Божије. Кад се деца радују, радује се и Бог и цела васељена.

До следећег пута, да будете вечно здрави и срећни.

Радосник се млади небом простро
теглећи се из сна дубокога.
Ратницу светла весео дочек’о
кад пробуди љубавника свога.

Јар ватрену страсно је разлио
да му светлу љубав се дарује.
Шар земаљски собом осветлио.
Сладострасјем свет се оплођује.

Заиграло коло лепотица.
Све у белом невестињском руху.
Надлеће их јато ластавица.
Свет се купа у цветноме праху.

Све Моравске и сва поморавља
Јар младенца светлом осијане.
Прогнале су таму пут подземља
виловитим колом раздрагане.

Од смиља жући

Сним

.

Не видим се

Од злобиља

Врим

У корову опрљен

.

Колевка ми

У рову

Не чујем

Од лелека

.

Бдим

.

Тргнем се

Опет јека

Међ злобљем

 

.

Киптим из

Зеленог

У зелено

Падам.

 

Разговор са смрћу

 

Принцеза Савитри беше једино дете краља Ашвапатија. Није се знало је ли била лепша или паметнија. Једном је пошла с пратиљама на излет у шуму. У шуми је срела дрвосечу, у чију се лепоту загледала; и некако  знала,  да он по рођењу није дрвосеча. Кришом се распитујући, сазнала је, да му је име Сатyаван (онај који увек говори истину), и да је по рођењу принц, а да је његова слепога оца, краља, прогнао из краљевства на превару рођак. Сатyаван је живио у шуми с родитељима и прехрањивао их продајом дрва.
Све то беше довољно да се Савитри заљуби у Сатyавана и да га изабере за мужа јер су јој родитељи дали слободу избора.

Када је Савитри објавила родитељима да је њен избор Сатyаван, отац се запањио и  позвао великога мудраца да их посаветује. Мудрац је потврдио све што је Савитри испричала о Сатyавановом карактеру и удесу, и питао  зна ли она још нешто важно. Савитри га је питала:
– Поштовани свече, је ли истина да је Сатyавану суђено умрети на данашњи дан после дванаест месеци?
– Истина је – рече мудрац – Желиш ли се још увек удати за њега? Не плашиш ли се судбине удовице? Савитри одговори да се не плаши и да верује да живот и смрт одређује нешто више од положаја звезда. Веровала је да ће њена судбина променити и његову.
Тада јој мудрац даде благослов. Савитри удала за Сатyавана,  преселила  у колибу мужа.

Но, освануо је дан наречене смрти. Замолила је мужа да је поведе са собом у шуму кад буде пошао по дрва. Он није хтео али кад је Савитри замолила свекра он јој дозволи.
И тако је Савитри кренула са Сатyаваном у дубину шуме. Дан је био обичан  као и сви њихови срећни дани.
Онда, у једному тренутку, Сатyаван одложи секиру,  затетура се и  клону главом жени у крило. Била је затечена наглошћу догађаја.  

Убрзо појавила се висока, грозовита прилика у црној кабаници, подстављеној ватром. Знала је да је то бог смрти. Пружио је руку, положио је на Сатyаваново грло, и извукао младићеву душу.  Савитри је потрчала за мрачном сподобом.

– Чекај! – викала је. – Желим реч-две с тобом!
Мрка прилика стаде. Савитри угледа узвишен, спокојан, саучествујући израз на лицу бога.
– Опрости ми – рече. Јеси ли ти бог смрти? – Јесам – одговори он!-
– Прими мој поздрав и реци ми, долазиш ли увек ти лично да водиш душе са собом?
– Не. Ја долазим само када се ради о посебним душама.
– Ох, ако је мој муж тако посебна душа, зашто га не пустиш да живи? Он је тако млад и тако чист. Он никому није ничим наудио.
– Знај, смрт није казна.
– Ако смрт није казна, зашто се слави рођење?
– Савитри, врати се, не прати ме, ово није ни пут ни смер за живе.
– Господине, не пратим ја тебе но свога мужа.  

– Ја верујем да се љубав пружа и преко смрти.
Он и ја бесмо муж и жена у многим прошлим животима. Превише смо дуго били заједно, и ја га не могу сада оставити. Ако га мораш узети, онда узми и мене.
Бога је дирнуло Савитрино умовање и  рече јој:
– Испунит ћу ти жељу, сем једне ствари – а то је Сатyаванов живот.
Савитри размисли, и затражи да се родитељима њеног мужа врати краљевство, и њеном свекру вид. –Враћено је- рече Бог.
Савитри је почела да му прича, како краљеви  и њеног и њенога мужа треба да воде бригу о народу, да буде срећан али да је за то потребно наставити и краљевску лозу јер у противном народи могу ратовати чиме  би многе породице биле завијене у црно.
То се неће догодити, обећавам ти! – рече Бог – Будући да си ти једина наследница оба краљевства, обећавам ти да ћеш имати стотину синова.
– Савитри  се усправила се пред страшним богом у свој својој краљевској лепоти и рече:
–Благословио си ме са стотину синова. Како да их родим без мужа?
Лице бога облило се сјајем.
– Храбра си, Савитри – рече. – Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си храбра. Мудра си, Савитри. Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си мудра. Јер има нешто што је јаче од смрти.
То је љубав.

.
-за Србски Журнал скраћена верзија приче  – (Превод: Весна Крмпотић )-

Јабука једносница
Оплођено светло Сунца
Муња округлица
Перунова уверница

У руци девојке
Снажна громовница
И небеског града
Одкључарица

Јабука једносница
Плодно светло Сунца
Знања, здравља
Младости и љубави чуварица!

 

Увила се два стабла
не хајући за све друго.
Не би слика била топла
да не грле једно друго.
Трагови од саоница
до њих јасно воде,
заљубљени савет траже
да им љубав, не оде.

Нек` уплету гране спрете
За њих бити неће зиме –
Ево хитам да урежем
и ја, наше име.

.

– инспирација –с лика уметника  Milanа Batе Petrovicа-

Мудрованије из Тијаније

Вратио сам се у Тијанију после дужег лутања. Како је лепо и како је лековито живети у Тијанији – у Вечности! Срце је увек широм отворено, душа испуњена, видик јасан, без заклоница. Јутровао сам у пунини радости и стварања. Осмислио сам и духом саградио разнобојно спирално степениште са тридесет и три провидна кристална степеника. У овом времену, и у свим временима, стварање је највећи духовни циљ. Стварање – то значи славити Лепоту у свим њеним облицима и појавама. Стварањем рађамо себе у себи, себе у другима, себе у свему, у Једном, у Свелепоти.

* *

Док сам радио на изградњи кристалног степеништа, гледао сам цвет своје душе, слушао њену песму и гледао њену лепоту. Ушао сам кроз њена доња врата која воде у препуну архиву, па кренуо на десну страну њене полулопте, у прапрошлост, и с њом сам се додирнуо тридесет и три пута. Додирнуо, испричао, исплакао, испевао, изиграо, измиловао, опраштао. У њој сам се видео са свим великим учитељима и аватарима из разних времена, почев од Прајапатија (“пре ја па ти“), Срб-а и Перуна, до Његоша и Николе Тесле. О стварању пуно говори садашњи аватар, по духовној праслици и знању многосличан Тесли, Др Григорије Петрович Грабавој. Колективна свест је нарасла да прихвати учење Једином Богу, о општем складном развоју и спасењу, васкрењу, вечном животу, учењу без патње, о врховној сврси.

* * *

Највећа лаж у историји уопште је да су Срби мали дивљи народ, и да су

се доселили на садашње просторе у шестом или седмом веку. Срби су народ са изворним геном, који је на ову планету донео светлост Слова, Слога, Речи, Реченице, Гласа, Језика. Србска блистава повесница (историја) је скривана, прерађивана, забрањена, крадена, велике историјске личности присвајане, омаловажаване или убијане. Над србским народом извршен је србоцид, највећи покољ у свем постању. Но, изворни ген је Божје чудо. У њему је запис кога је свестан и сваки сељак из Шумадије. Свестан је шта треба да уради у сваком трену одсудном, а њих је било – ни броја им се не зна. И у овом времену живимо, уствари, у у-судном времену. Непријатељ, домаћи и онај други, потпуно је погубио уларе и дизгине, забалавио, запенио, у мозак свршио. Залудно им, биће славе, јер се Светлост на Истоку буди …

* * * *

Време, дугачка вијугава змија, чудница над чудницама, одмотава своје вечно тело, и открива све заборављено, вади из Акаше, осветљава. Сваког дана се откопавају нови локалитети широм земље Праисконије, широм земље Тијаније, који говоре истину. Земља Праисконија се данас зове Србија, али су њене праве границе много шире. Пола света почива на србским гробљима, Европа безосећајна посебно. Основу свих европских језика, мање или више, или у целости, чини србски језик. Стога је ружно, подло, а лажно свакако, када нам неки бриселац или нем-ац држи слово, или поуке о култури, језику, религији, уметности, или било чему другом. Земља Тијанија је унутарња потка Праисконије и неуништива је по својој природи. Ускоро ће цео свет знати ову истину, и она ће се предавати на свим универзитетиме истине. Можда ће се предавати и на Универзитету у Београду, уколико се откраве воштане фигуре наших академика, палео истраживача, геолога, историчара, психонеуролингвистичара, и разних зналаца.

* * * * *

Нараста моја родна Тијанија… Проширујем је својом свешћу. Раније је заузимала пространство данашњег Драгачева, чија је престоница Гуча, домаћин највећег светског надтрубљавања. Сада, у првоширенију, покрива васцелу земљу Праисконију. У другој фази биће проширена на негдашње земље Праисконије широм планете Гаје, а у трећој фази Тијанија ће бити и физички безгранична.

Сви тијанијанци тихују два пута дневно испод Храста-учитеља, или Бреста-устрепталка, или на Пољу од каћуна, или у дому Махатме – познатог Витеза Праисконог Реда, или на Гумну Љубе Поповића, или под старом крушком караманком мог стрица Селомира. У свечаним приликама, на празнике, поводом великих природних промена, одржавају се велики ритуали које води лично Мансаман Остварени. Церемонијал мајстор и први помоћник је поглавица народа цврчака Вјастослав Вирлак. Путеводитељ до круголета, места церемонијала, је велики витез Радмир, чувар Живе Воде, тајинственик-дошљак из времена које је давно прохујало. Ритуалну заставу индиго боје, препуну бројева за здравље, вечни мивот, мир и спокој и друге, сашила је Вила Мала Језера и на њој, унутар србрно-беле с-вере, исцртала белог орла једноглавца, који симболизује усредсређено размишљање, јасновидост, моћ подмлађивања и брзог премештања у времену и простору.

* * * * * *

Народ Тијаније је весник нове свести која пламти као буктиња, и шири се брже од ватре, убрзане ветром Тијанадом, када се запали сува трава покрај пољовите реке Тијане. Због тога сви тихују на местима где извиру силнице, и због тога живо учествују у тајним ритуалима, заједно са великим душама овосвета и оносвета.

Ове године, јубиларне и прекретне, гости на ритуалу, поред народа Минерала, Биљака и Животиња, Патуљака, Вила и Вилана, Светлих Духова, биће и Витези Праисконог Реда. Предводи их славни Мерач Васељене – Аранђел Румених Облака. Остали гости су – Буљубша Златна Нит, Суђај Пегаз Бели, Мала Вила Језера, Благоје Стрелац Ариљац, Сабина Сијено, Санлаила – Велика Играчица, Надзевз Штит Штит, Анак Шива Анак Шива, Оанде Норвиџ Велики, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Љубиша Ловац, Бели Гавран, Драгон Пламеног Језика, Арсеније Четврти, Тринаести Апостол, Маирија Милосна, Кија Ма Мудра, Наташа Првоотијањена и други.

Из света отишлих најавили су долазак витези Јован Златна Ђинђува, Видница Мануел Пламбера и Ананда Писак Вавилонка, са својим овоземаљским водичима. Ово ће бити њихово прво учествовање у Великом Ритуалу – Девет Кругова Око Ватре

* * * * * * *

Ритуал ће бити одржан на дан Звездане игре и нико, осим Мансанмана Оствареног, не зна цео програм, али се зна део поруке која ће бити упућена свету:

ОЗДРАВИ ГЛЕДАЈУЋИ ИСТИНИ У ОЧИ

БУДИ ЛЕП ГЛЕДАЈУЋИ ЛЕПОТУ

СЕБЕ ЗАПАЛИ СРЕЋОМ И ОБРИШИ КАРМУ

НЕМАЈ ГУРУА, РАДИ СА БОГОМ

НЕКА ТВОЈЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ БУДУ: БОГ, ВЕЧНОСТ, БЕЗКРАЈ,

ЖИВОТ, СРЕЋА, РАДОСТ, ВАСКРСЕЊЕ, МЛАДОСТ, ЛЕПОТА, МИР, ЉУБАВ, СТВАРАЊЕ, СВЕТЛОСТ.

И ПЕВАЈ У СЛАВУ ИЗВОРА СВЕГА ПОСТОЈЕЋЕГ.