Плетиво времена болно

и раскошно, узаврело, хладно,

титраво, врело, ужасно залеђено

.

Надраста наше снове, опије смело,

разбистри крчагом пиће бистро,

склизне па дигне, сруши па узнесе,

.

Узме нас у заносе васколике

а потом успони падају у неприлике

и играју с нама плетисанке.

.

Прескачу жеље наше охоле

да се знају зле коби зависне

или усклици даровани у облику среће.
.

Д.П: Збирка – “Суза старог кестена“

Сирена Чакалакара је лежала на омаленој стени, и уживала на сунцу, потпуно опуштена. Онда је запевала тихим омамљујућим гласом, омамљијатом, коме се није могло одолети. Потом је повисила тон гледајући негде далеко, према хоризонту:

– Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу. Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу, ћиуууиии.

Сиренци су били међу оближним стенама одакле су вирили. Деловали су као слободни заробљеници својих друга. Изазивала их Чакалакара изазивачица, изазивала их је њена зов песма, али и заустављала. Њихов савршени промислух осетио је да њена данашња песма, песма чежњица, има неки други призвук, и то их је потпуно збуњивало. Некако су знали да ова песма није упућена њима, а некако су знали да ни она више неће долазити на њихове стене са својим другама. Одавно су приметили да је Чакалакара постала незаинтересована за разговоре, шале, игре, чак и за рађање нових сиреница и сиренаца. Није се претерано укључивала ни у групно гајење и васпитање младих. Није одбијала, ништа није одбијала, све је савршено обављала, али је духом била далеко, далеко у оносвету.

– Она превише гледи према далеком и високом небу, и превише мисли на Седобрадог. Нама, народу Сиреније, Седобради се јавља само кроз снове. Дао нам је лепоту мора да живимо безбрижно, немамо непријатеља, немамо великих гибања расположења, имамо драгост постојања и драгост у нашим односима. Књига брзине и знања – Макијус, довољно нас подучава за свакодневни живот. Додуше у њој постоји и легенда да ће се Сиутац Седобради показати коме буде требало да се покаже. Легенде, Изреке и Предања кажу да се он већ показивао неким нашим одабраницима у далекој прошлости, и да их је поучавао разним умешностима. Али, то су само пука предања. Ко зна да ли се Седобради заиста некоме јављао. Ми Сиренци и Сирене имамо велику машту, па кад нас песма обузме, ми путујемо далеко, далеко, до Седобрадог и назад. Нико из наше блиске прошлости није видео Седобрадог, кроз песму га само осећамо, јер он, Седобради, песму, изгледа, највише воли, и кроз њу га је најлакше в и д е т и.

– Коме пева Чакалакара? Коме пева Чакалакара? Милосни, Седобради, чујеш ли песму наше Чакалакаре? Сигурно је чујеш, јер Чакалакарине очи горе ватром праисконом, праисконом ватром. Да ли Те Чакалакара види, о, о, о, Седобради? Шта виде Чакалакарине пламтилице, што гледају тако високо, шта виде?

Шта видиш Чакалакарааааааааааа? Шта видиииииш Чакалакарааааааааааааааааааааааааааа?

– Чииијууууу, чиијууу, чиу. Чиу! Чииииијууууууу, Ћииииииијуууууууууууииии!!

*

Чакалакарина песма

Чиу
Чиииу
Уј
Уууј
Чиииуујуууј

Не у цркви,
недељом и празницима –
то што чиним свакога дана
моја је молитва свакидашња.
Свака реч коју кажем
свака мисао коју творим
свако осећање – нежно или окрутно
сваки чин доброте или злобе
сваки удах и издах –
то је моја молитва
и само то се рачуна.
.
Оно што Јесте –
види оно што Јесам.
Онај који Јесте –
види оно што Јеси.
Не покушавај да га подмитиш
слатким речима молитве
и хвалоспевима
канонских напева.
.
Ако желиш да понудиш
доказ вере – дај све што имаш:
згули своју кожу
и понуди је Оном
ко те у њу обукао.

Шкољка

 .

Шкољка на молу

Прегршт смрти

Из руку деце

.

У плавим дубинама

Светлост изнедри

Шкољка

.

Свици

 

Свици на пољу

Путокази

Ка звездама

.

У ноћи Јава

Свици плешу –

Обзорје

 

.

Вилин плес

.

У вилином колу

Гумно времена

Разиграно

.

Звезде изнад

Земља испод

Вилино коло

 

 

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

.

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”

.

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!”

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;

али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.

Зато се смејем сам себи, и одајем тајну своју у шали.

Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити.

.

Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;

али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.

Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе сто мислим.

Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.

.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;

али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.

Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.

Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

.

Чезнем да седим немо поред тебе,

али се не усуђујем, јер би ми иначе срце искочило на уста.

Зато брбљам и ћаскам около, и затрпавам своје срце речима.

Грубо узимам свој бол, страхујући да би то могла ти учинити.

.

Чезнем да те оставим заувек,

али се не усуђујем, страхујући да би могла открити мој кукавичлук.

Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.

Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж.

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Рунска енергија користи се за  благостање и саморазвој – за то су заправо заслужни словенски рунски канали. Словенски рунски канали разликују се од осталих познатих школа рунских канала, углавном по томе, што се практикују искључиво словенским правцем.

Прво што се у пракси осети руничким каналима, јесте „сопствена енергија, урођена енергија“. Из имена руна и пулса, примљене сензације – све то заједно, евоцира  древну припадност Великом Роду. Зато је веома битно, отворити канал према светлим Боговима, и не називати Руне словима и страним именима, већ их осетити, разумети,  видети као слику и вибрацију својим унутрашњим бићем.

-Осетите руну и оне Више силе, староседеоце и Богове, који су дуго патронирале читав словенски народ.

-Друго – словенски рунски канали повећавају енергију намере, због које се могу додатно применити у другим праксама, визуализацијама и медитацијама.

-Треће –  иницијација у словенске рунске канале, омогућава посвећеној особи, да уђе у канал сваке поједине руне, како би добила помоћ и максимално допринела њиховом развоју (нарочито за стрпљиве људе).

-Четврто –  словенски рунски канали узајамно делују, т.ј, раде заједно са вишим силама, природним силама; и то их разликује од других система, где се рад углавном врши путем психичке енергије.

Особи која је одвојена од природе, затворена од ње, систем је затворен од природе, односно затворен, и многе енергије које га окружују, свуда га просто не могу достићи или примити.

Због тога, многим људима константно недостаје енергија, доживљавају усамљеност, изолацију од света, и с тим у вези су приморани много да једу, како би бар донекле примили енергију.

Сврха слoвенских рунских канала је да промени ову ситуацију.

    Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

У ведрој ноћи без месеца звезде су

толико јасне и крупне да се чини да су

на дохват руке.

.

Зездано небо

Кумовом сламом лете

Лађе предака

Не понеси се мудрошћу.

Ни туђом, јер није твоја.

 Ни својом, јер чим си се понео,

значи да је немаш много.

Ниједна лампа не гори

док се не долева.

Све се лампе могу напунити,

а лампа мудрости никад.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

 

Пијем, пијем… ал’ у пићу

Још се никад не осме’ну’ —

Као да је рујним вином

Бог полио хладну стену!

Посрне л’ ми каткад нога,

Дружина се луда смије —

Ал’ се брзо смеха трза,

Кô од једа љуте змије…

А ја пијем, јоште пијем —

У том ми се срце пара —

Ћутећи се само играм

Љутим врхом од ханџара…

Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну)