Србија, стављена уза зид,

Пред погуб с очију стере мараму

И далеко управи вид

У своју светлост и таму.

.

И док једна на западу пада

И види што је било и биће,

Друга, сва од омлада,

На истоку буди се и свиће.

.

Србија кад надође мрак,

Саму себе испод гране с омче скине

Као змија свој свлак

И небу се под облаке вине.

и убого и кљасто пресито гладно голо

иста завија тама и вија исто коло

.

тек ужарене главе неким крајичком свести

осете страшни усуд и на шта ће се свести

.

а све би баш све дали да једном мир ускочи

у изгубљени поглед снове усахле очи

.

сви траше спас у чуду у ћутању монаха

он саставља из ничег саставља те из праха

.

како се мери душа тежина праударца

строга остаје тајна Пајсија Хиландарца

.

као што цркву диже и где би и где не би

тако је диже изнутра у себи и у теби

.

а невидљива црква записом светог храста

нови отвара живот природно с тобом сраста

.

М.Ц.М: “Лом“

 

Жила куцавица

Дамара ми стрепно

Чемер живота

За живота зебног

.

Огугло на одсев

У светлу тамним

Заражен стравним

Чиром алавим

.

У видицима безизлазним

Чамим у празном

У костур учаурен

Вапим сабласно

.

Безгласно

Касно

Касно.

 

Дивна, зелена благословена равница се лењо протегла између две реке, Рујне и Бајне. Велико село, много кућа и имања, пуно вредних сељана и несташне и немирне деце, се благородно угнездило ту. Свуда се чују раздрагани и умилни гласови, дечија граја, све врви од животне радости.

Пролеће је долепршало са ластама и родама, озеленело бујну природу, разбацало шарене цветове по ливадама и пропланцима. Вредни и радни сељани кренули су са пољским радовима, од јутра до мрака. Али нека несташна, вијугава мисао се често гнездила у њиховим главама: “Да ми је да мало поседим код куће, да смирим душу и тело, да средим свој дом и своје мисли. Овде је само рад, рад, рад. Треба ми мали предах од обавеза и нових изазова.“ И тако, кад се рој тих мисли намножио, одједном се у селу појавила госпођа Чума (куга). Село као да је опустело. Сви се затарабили у куће и нигде не излазе. Перу и сређују одаје, чисте све ћошкове, рашчишћавају старе ствари. Тавани и подруми, наша свест и подсвест, се детаљно  чисте, сређују и проветравају.

Суседи се не чују, не дозивају, нема дневне приче и зачикавања. Људи се затворили у четири зида, одмарају, размишљају. Неки читају староставне књиге, неки древне записе предака, а сви се предали молитви по цео дан и откривању старих знања. Душе се отвориле, скривена знања су покуљала напоље, преци деле мудре савете. Сви позивају свог Свеца заштитника, моле за помоћ, обећавају да ће грешне мисли обуздати. Онда су се присетили дивне вежбе – да се загледају у своју душу и у центру пронађу вечити пламен. А онда њиме очисте своје тело и мисли и кућу и село. Зажелели су се сељани сусрета и дружења, звукова и гласова, рада у пољу, других људи. Почели су да сагледавају стварност на другачији начин и да схватају да мисли стварају свет. Многи су маштали, стварали нови лепши свет, креирали нову стварност – мање рада у пољу, више дружења и учења, стални разговор са природом,  срећни развој села на добробит свих. Чак су  неке породице правиле у мислима велики лик човека, као светлосни фантом и пунили га лепим жељама, маштовим приказима, складним развојем свега постојећег.

И тако, после две недеље затворених по кућама, старешина села се попео на прадавну стену, усред села и повикао: „Драги сељани изађите из кућа. Напољу је дивно време, све процветало и богато родило. Природа оживела без нас и наших лоших мисли и сталних јадиковки, а и госпођа Чума је наставила пут. Изађите да се чујемо и дружимо.“ И заиста, људи су прво, стидљиво провиривали кроз врата и прозоре од кућа, па онда несигурно излазили у дворишта и на крају се сакупили око древног камена. Природа их обрадовала – около лепота и дивота. Онда су, онако, срца пуног радости, заиграли старо коло, виловито –плаховито, па у круг, па у спиралу, као што и наш живот протиче. Весеље и радост су се расули по сунцу,  облацима, небу,  дрвећу, трави, мајци Земљи… Птице никад нису лепше и складније цвркутале. Па и пољске животињице су провириле из својих јама, да поделе ту радост живота.

Од тог доба, старешина села је забранио тужне и тешке мисли, а древна знања су сви изучавали. Сељани су имали обавезу да стално мисле лепо и радосно, а у срцу и души да носе молитву за складан развој свих. Редовно су се у храму заједно молили,  а понекад и свесно заједно маштали о новој реалности. Зато  је све цветало и расло, људи су се лепо дружили, сунашце је весело треперело. А душе су засветлеле и полетеле у сусрет свемирском уму, нашем Богу.

Када престах да

Будем онај који сам био

Пронађох себе

.

Камене плоче

Светлошћу излизане

Скривају траг

.

Гране осушене

Изврнутих прстију

Оживеше стабло

.

Детлић у послу

Моћним откуцајима

Разведри јутро

 

 

Цела природа личи

на један велики клавир,

на коме су створења

у ствари дирке.

.

Које се год дирке

човек дотакне,

чује ехо своје душе.

Како се буди богиња Лела или Љеља, тако се буди читава природа

јер Љеља је сама природа.

Лела је весела,  раздрагана, нежна,  а опет стамена попут брезе,

која је њен симбол. Она је и девојчица и жена.

 Она је  девојка пред удају,  жена у буђењу.

Она је лепа Јелена и вечно млада Јелица.

На нашим просторима  је веома поштовано божанство.  

Жене у невољи  јој се обраћају за помоћ и данас,

и отуда је у многим нашим лирским песмама чест усклик „ЛЕ“

а у молитвама речи  „Куку Леле, Сестро, Мајко помози“.

.

-приредила, Верица Стојиљковић-