Росом хладном пошкропиш одећу,
И руке и лице, цело своје биће…
.
Када само ујутро сунце устане,
Брзо летиш до истине спознања.
И имаш све, да би био срећан:
Бескрајно небо,
простор,
своју снагу,
хладну росу,
који буде за посао
И брзину рађају.
.
Као што страх душу вређа,
Пророди се тај,
Ко је тражио препород,
Препороди се тај ко се
није бојао падова,
Препороди се тај,
над киме су се ругали…
уништити, бацити на колена, поново оробити.
Препороди се тај,
ко је заслужио спасење.
Заслужује покору
и искрено дрхтање
Пред Тим, Ко је створио,
Пред Тим, чија је воља
Живот свима дала
и викнула у Речи:
– Веруј у Мене
и веруј у себе!
Народ, који је поверовао,
Чак и да умре – оживеће!

 .

(белор. Аксана Ючкавіч)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

Никада ниси узалуд говорила.

Свака ти реч беше стих.

Онај који оживљава.

Жива! Ти си Жива у смислу смисла!

Лета пролазе и све блиста

јер твоје су баште дом светова маште...

Знаш како сам те знао…

Као малу искру која весело скаче,

као лице осмеха које и кад плаче…

.

е…

.

Те сузе лече.

.

Одрасла си.

У једном времену ван времена 

као дете светлих богова која воли да плеше…

.

И да пева као Сунце што пева арије своје.

.

Када бих загледан у звезде на далеким световима што

језде Сваргом пречистом

био једно са свим што јесте…

.

Тада бих осетио твоје мале прсте…

Како нежно ми дирну чело, те онда 

прође струј кроз срце цело…

.

Ее…

.

Никада ниси узалуд говорила.

Свака ти реч беше стих.

Онај који оживљава. 

.

Жива! Ти си Жива у смислу смисла!

Лета пролазе и све блиста 

јер твоје су баште дом светова маште…

.

И цвета који само једном у кругу звезда цвета…

.

Пољубићу ти чело и у њему мисао сјајну.

Да живиш љубав ватрену и бајну и ствараш…

Не заборави никада ко си ма да све плиме сазвежђа

надођу и потопе све.

.

Немој се бринути и тужити, знај…

И када је све престане, ја волим те.

Очи ти гледају сан који је јава и како пут води до права

златан од искри живота…

.

Сањао сам и сада је јава.

Живот је лепота.

.

Извор– ZvezdaRod: ЗвездаРод

 

Знаш ли намеру ждрала
када на небу видиш
ждралова ред?

Знаш ли суштину Грала
када испражњен пехар држиш
уморан, испијен и блед?

Куда циља предводник ждрал?
Откуда му толика снага?
Како разазнаје смер?

Да ли заиста Грал,
са једном руком вага,
а у другој држи угломер?

А земајле, еј, куку мене и добога, кад се сјетим реко би е јуче било, ври ко у кошници.

Бијаг јаком одврко, оправе мене д-идем, о Никољудне, код Жарка и Јуле у-гости. На-пиво.

Не шћадијагу ови моји боз рђаве ође. А кадар им и додијало идење коеђе. Велику својину имамо.

Па решили да по мене пошљу дарове свима шесторма. Веле, ти ћеш вришко да претатлиш.

Поњо ја тај послатак у зембиљу. И ђеци и маторињу. Бијаше зацинцо мраз да ти очи искоче.

Ја ти заждим преко Маквине. Нисам шћео горе преко Крушевља боз рђаве пртине.

Казано е, прјеко прече, наоколо ближе. И тако итам ја, а оно, гредом, пун пунцијат пут народа.

Сви се скочањили и обузела иг драт, ал јопет расположни и љубавни.

Иако е некима зашло за нокти и отапавили им прсти сви одреда се здраве.

.

– Помоз Бог!

– Бог ти помого!

– Срећан ти Никољдан!

– Бог ти срећу дао!

– Добар дан!

– Добра ти срећа!

.

И све тако. Кад сам наишо нудије преко Јоксимовине, пуца церић реко-би се заратило.

Кад стигок у Стевановиће, мешчини нисам ни изговоро до краја:

 О, домаћине! – одазваше се. Ижљубисмо се. Уиђем у кућу – пуна кућа своине.

Из Трнаве, из Атенице, Брезовица и Бога питај оклен. Наложили вруну у славској соби још очи славе.

Загријало се не мож љепше да бидне. Они чазбени. Поготову стара Драгиња.

Она, веселница, да може ижњела би све што има да те почасти нако з-душе.

Замирисала врућа ракија, запржена тамо у кујни с кукача.

Покуљо онај сладуњави дим и помјешо се с кадом тамљана, па цела кућа миром мирише.

За врућу ти је ова арлауџа права правцата ора.

.

Славска соба пуна пунцијата гостију. Запаљена свјећа у чираку.

На њој иконица Светог Николе, а исподње артијана ружа црвено-плаво-бјела.

О зиду урамљене иконе. Исус Кристос, Богородица, Свети Никола и Мрато.

Ваљда ђе се Жарко родијо на Мратињдан. До њега се породјевала пуна кућа женскариња.

И споради тога су Светог Мрата до неба воздизали у њиној кући..

.

И тако. Гости пијуцкају врућу и џагоре. Курталисали сваку бригу.

Они што су дошли раније, у прву собру, мимогред мезете врелу сарагу

запечену у плеку коју доносе сваки час. 

пију вино. Бањичко. Тако га зову, јел су они имали виноград у Бањици, с оне стране планине.

Доље испод Стјеника. Чим прођеш ону лакат кривину код Крста.

Ишо ја неколко пута сјесени да им поможем брати грожђе. Вино не мож да бидне боље.

Мешчини да би мого у марамицу да га сипаш. Само само дугме.

И неш ми веровати да на оној топлини неђе иза перваза или из дувара,

Бога питај оклен, измили мушица.

О људи љуцки, чудом да се чудиш, оно ноинцо преживљело воличачки мраз.

Коицно ли му е срце кад је оно воинцо, Бог те мазо.

.

И тако ти се тујнак до касно у-ноћ дивани. Љепота у-Бога. Навалили д-останем на конаку.

А рекли ми ови моји, ако те зуставе да преданиш, немој млого да се париџаш,

него остани те ноћи, па сјутра, после ручка ај кући.

И тако и бидне. Мене ти припане у део да спавам у једном кревету са сестрићима,

пошто они имају доста даљње пречине па е млого нас законачило.

Тако смо морали мено да се стјеснимо.

Полјежемо нас тројица, ја у средину, а они, један с једне, други здруге стране.

Ја ти вако раширим руке и потурим пода њине главе и пригрлим иг уз груди.

А они дошли нако питоми и меродавни ко нека размажена јагњад.

Ја ти школу нисам бегенисо нилјек, ал сам оне народне пјесме вољо здуше и све сам иг знао напамет.

И почнем ја њима да деклемуем Женидбу Душанову.

А они се у уво претворили.

Кад дођок до краљевијег сестрића, ја назинат појачам глас па распалим:

 .

Јао мене до Бога милога!

Сад да су ми два сестрића моја,

два сестрића, два Војиновића,

сад би они на мејдан изашли! – престали да дишу.

А кад би на пошљетку:

Та ти ли си, мој мили нећаче!

Благо мајци која те родила

и ујаку који те имаде!

 .

Тешко свуда своме без својега! – они у исти час, ко под команду, уздануше.

Реко, лако е мене кад ја имам два сестрића, два Војиновића.

Ви кад порастете, ја ћу бити на коњу, нико ми раван бити неће. Они се орадостише.

А бијагу још мали. Нису пошли у школу. Реко: знате ли ви да е казано:

Ко ш ђецом спава, упишан устае.

Они се заценуше од-смија…

Данас је 8.март  – међународни дан жена; дан када прослављамо њихова „достигнута“  економска, политичка и друштвена.  Први овакав дан се славио 1909. да би се следеће године, Клара Цеткин, “ изборила“ за његово међународно признање.

.

Погледамо ли историју, видећемо једно другачије значење овога дана. јеврејски цар Ирод, по жељи своје друге жене, Иродине, погубио је тога дана, Св. Јована. Одвојио је главу од тела, човеку чија је рука крстила Исуса.

Зашто је слављење погубљења овога свеца, (а има томе 2000.година),  уметнуто пре око 100. година, остављам свакоме на откривање.

.

Објављивањем само жена, песника данас, Уредништво Србског Журнала, жели дати значај овом дану  у једном другачијем, позитивнијем смислу. Осветлимо Знањм таму, да се више не појављује

.

Од најранијег детињства, учимо наше вољене девојчице и дечаке, вредностима које приписујемо богињама и боговима, како би им се приближили животом. Тек тада, живот на овој нашој лепој планети , добиће одлике Раја, Златног Ирија или како већ ко назива живљење, које нам, сам Творац,  рођењем нашим даје.

.

Наш Род , је одувек славио Жену као божанско биће од рођења, преко доба девојке, жене, мајке до баке. И сваки ДАН је био прослава  битисања жене, као и мушкарца, јер је сваки дан јединствен и посебан. Указивање свакодневног Поштовања  и Љубави  одлика је зрелог народа.

.

Жене, Мушкарци, срећан Вам 8.март! Обојите га својом срећом! Бојите сваки дан бојама радости  себи, својим љубавима, својој деци, родитељима, својим пријатељима, своме Роду!

.

. –текст приредила Верица Стојиљковић-

Тако мислим,
нека ми је опроштено што мислим.
Остаће речи, претећи ће време,
Остаће речи што тихо уђу на двери тишине,
те које не бију звекиром на врата.
Остаће онима што чују трепет листа и самоћу.
Остаће сјај добрих речи оном ко је плакао.
Неизубијане и непостиђене речи остаће мудром
и ћутљивом што се усуди да дотакне Божји дар.
Остаће речи које виде бол иза седам велова,
силне и благе приђу му да их позна.
Остаће оне које грех узимају на своју душу.
Оне које грлиш док сањаш смрт.
Остаће оне које дописују Писмо кроз време.

.

Тако мислим,или хулим,
док наново листам многохваљени спис,
док ишчитавам оргије над божјим речима,
алхемију добијања кристала,
по којој Надобудни вас цели свој речник,
не знам зашто, смеша и кува у истом лонцу.

.

Тако мислим, тек са мало стида,
док и ја по усудовој следим варљиве знаке
и штуцам, муцам нешто у уво
великој осмехнутој васељени.

 

 

1996.година

Пренео си осмех на брежуљак.

И гле, свела трава наједном се смеје!

Док бор вити усправно стоји.

Испод крошње жуто пиле

паперјем се греје.

Из кљуна му

топли дах

дрво прегреје.

Испред мене даљине непрегледне…
С` небом стопљена брда…
Облаци што на сан ми личе…
И Љубав слутим у грудима својим
и Светлост слутим у очима својим
И знам…
То душа моја срећна
Препознаје зов Оца свог

Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Постојим …
Будим се у Јаву,  а живим на Белој Звезди ноћу
тако сваког сутра,
ноћи…
дана…
јутра…

.
Бојим
ово постојање непознатим светлом
што из мене сија…
Сваке ноћи…
дана…
јутра…
Сваког сутра!

.
Постојим
свеприсутна где рађа се лепота
из душе моје звезда бела сија,
цвет најлепши извора живота!

 

Допусти, мајко, кроз прозор мој

да се осмехнем на њега.

.

Он пева: како га срећом поли

осмех мој;

Он пева: да из дна душе воли

једину мене.

.

Са онолике даљине плаве

како су могле да се јаве

његовој песми звезде јасне?

.

Допусти, мајко, са прага мог

да га поздравим рупцем белим.

.

Он пева: да поглед ока мог

дан му доноси;

Он пева: поздрави руке моје

њему су поноси.

.

Како је могао месец блед

ноћ да претвори у простран дан,

да залепрша свој рубац бео,

нежношћу ткан,

у поздрав њему?