И лети Бели Ждрал

Понад облака румених

И сјаји својом суштином

Небесима плавим

.

И гле, чује се песма

Песма звездана

То Песникова душа танана

На Лири пева, радосна

 

Унутрашњи свет испуњава једнота, док је спољашњи свет

њему супротан и испуњава га мноштво.

.

– Обратите пажњу на сваку изговорену реч са потпуним

поверењем у сваку од њих и све њих заједно.

У унутрашњем свету, у Рају, читаво човечанство су чинили

Адам и Ева, један мушкарац и једна жена.

.

– Ја немам никакву улогу и нисам учитељ – могу

слободно да говорим.

.

Када су Адам и Ева избачени из Раја, из унутрашњег

света, нашли су се у спољашњем свету где закон једноте

замењује закон мноштва и по природи ствари, почели су

да се множе.

.

– Ја нисам ограничен улогом, као глумац у представи

који мора да се држи сценарија.

.

Свет једноте је увек у вези са светом мноштва преко само

по једног од своје врсте.

.

– Само се играмо у потпуном поверењу.

.

Унутрашњи свет је свет једноте, сабране, неограничене,

Свести, док је спољашњи свет, свет мноштва, раскомадане,

ограничене свести.

.

– Притисните дугме сабране пажње са којим се

укључује друга Свест, Свест у нама, Самосвест.

.

Неограничена Свест је рођена у једноти, без тежине, и

у сталној је вези само са по једним, најлакшим, од своје

врсте.

.

„Узмите мој јарам, он је лаган.“

.

Она је сигурна кућа за човека који „гради на стени“,

који се ослања само на по једно, најлакше, од своје

врсте, на водонике у телу, на потпуно поверење у

односу, на гледање у изражавању функција, на игру у

свом деловању.

.

Све ово омогућава сабрана пажња на „једно“ које

постаје „све“.

.

Неограничена Свест је Нојева барка.

.

Нојева барка је спас за човека који је у ставу великог

одраслог детета.

у овој песми нема сете

ни тих баналних осећања

нити допуштам да је ремете

икаква слична настојања

.

биће модерна по сваку цену

без такозваних општих места

тако да траје у времену

као лименом петлу креста

.

само да спречим оно зрно

дубоко негде сакривено

што се низ перо одувек црно

слива у мрље разливено

 

Јахачи праисконог таласа свести
Величине које је изнедрила Потка
Спавалице наших министара културе и просвете

У дивном приказу професора србског језика Ненада Гугла о чудесном србском песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а понајвише -брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара тог доба. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка, из своје бусије, видела и написала:

Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“.

Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“.

Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“.

Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“.

Молим, прочитајте још једном ове отровне реченице! Још једном усмерите пажњу на речи које су употреили! И мало уђите у њихову свест… Они су у својим рукама држали власт да пропуштају кога хоће и да заустављају кога неће. НЕКО их је ту поставио.

Када прочитате овакву критику изречену Владиславу Петковићу Дису помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.

Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса, громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка. И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину која се зове – Владислав Петковић Дис.

Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:

1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север

Интересантно би било сврстати ове критичаре и њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.

И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота

И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава… и где с њом спава њена невиђена лепота…

Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, или Творац, или Сведржитељ, или Световид, или Сварог, или Једини Бог, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима, у нашој души.

Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.
Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…

 

Драган Симовић

Тајинствени Песник Румених Облака
Један од четворице јахача Пегаза Крилана
Како критичарима или министрима просвете
и културе објаснити просторе ИЗА одакле све долази?

Ко и зашто, и тако лако, и тако много простора у средствима информисања даје критичарима, од којих су многи обневидели и ошамућени од сопсвеног не-стварања, и који хоће,тако безочно, да пренесу сопствени свет јаловице, на песнике који осећају, виде и живе у другим, тананим, световима постојања?

Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:

Има ли ишта горе за песника од несувислих критика?

Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?

Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи која носи регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, delete.

Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, (текст писан пре одласка Песника у Златни Ириј) у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ србске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата. Где су сада критичари, макар неки нови Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.

Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији – Праисконији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Не дотиче их Безсмртност. Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче, нити Безкрај…

Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса, Ведска Раса, која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост, светлост, љубав, радост… То се догодило пре више од стотину векова.
Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства. Нису прихватили измишљене и огњем и мачем натурене религије.
Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.

*

На данашњи дан 2018., по божанској сварожници,

у Златни Ириј узнео се  Песник Румених Облака

Драган Симовић. У току свог живота није ни мрава

згазио, а носио је страшну светлосну катану свести

којом је храбро, једним потезом, брзином муње,секао

незамисливо велике и чврсте чворове, слојеве и

светове таме и незнања укотвљене у Потки. Слава му!!!

 

 

 

 

 

-Лирски записи-

У самој бити и суштаству, ја сам наиван човек.
Реч наиван користим у њеном изворном и праисконом значењу: чистота детиње душе.
У сваком песнику вилењаку живи детиња душа.
Песници вилењаци никада не одрастају.
До краја свог земаљског живота остају деца.
Ево, и у овим позним годинама, људе и свет сазерцавам очима детета, очима детиње душе.
Драги су ми и мили сви људи које срећем, драга су ми и мила сва бића.
Свим бићем својим љубим све Беле Србкиње и све Беле Србе, никада не видећи њихове мане.

Иако они, можда, имају доста мана, ја те њихове мане не видим, јер их не посматрам физичким очима, већ очима моје детиње, песничке и вилењачке душе.

Сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу, увек и вазда, видим у ономе у чему су они најбољи.

О свакоме човеку судим по ономе у чему је он најбољи, најдивотнији и најплеменитији.
Када тако посматрамо и сазерцавамо људе, они ће, у том случају, бити још бољи и честитији према нама.

Желим сваког човека да ободрим и осоколим, желим свакоме да ојачам духовна крила да се узвине у највеће азурне висине Духовног Неба.
Тако сам се понашао према својој животној сапутници, тако сам се понашао према својој деци као и деци своје деце, а тако се понашам и према пријатељима.

Одувек сам истински желео, да сви моји ближњи буду бољи од мене.
Јер, ако они буду бољи од мене, тада ћу и ја сам бити још бољи кроз њих.

Сви наши ближњи који се уздигну на вишу лествицу од нас, припомоћи ће и нама да се још на виши ступањ узвинемо.
Који су изнад нас, бивају наши сарадници и водичи.

Ја саветујем младим Белим Србкињама и младим Белим Србима, који тек ступају у Брак, да у свом животном другу и сапутнику, да у свом драгану, да у својој драгани, виде Божанство, да једни друге виде и доживаљаваку као Богове, јер само тада њихов Брак може бити са сврхом и смислом, само тада њихов Брак може бити Духовна Академија, и само тада ће моћи да стварају и рађају Нове Богове.

Ако Брак није Духовна Академија, ако Брак није Обожење и Одуховљење, ако Брак није Посвећење и Тајинство, ако Брак није Сједињење у Божанској Љубави, онда је све друго, све испод тога – Пакао.

(1949-2018)

 

 

-Лирски записи–

По једном тајинственом ведском предању (а што сам и у Акаши открио, и потврдио), на Земљи, у овоме времену, упоредо обитавају три расе: звездана (илити раса вилењака), човечанска и људска.
Раса вилењака (звездана раса) јесте у крвом и духовном сродству са ведсрбским и ведсловенским племенима, будући да су те две расе, од самог Постања, биле веома блиске по светлосном запису, а и обитавале су на истим пространствима Крајњег Севера у Древно, илити Златно доба Стриборије.
Из мешовитих бракова вилењака и ведских племена настала је човечанска раса, која има све одлике отмене, племените и узвишене звездане расе.
Ако се препустимо стваралачкој машти, онда можемо и видети и појмити, да су у Древно доба упоредо и заједно живели људи и божанства – вилењаци, полубогови и богови.

Из мешовитих бракова вилинске и људске расе настала је човечанска раса, илити раса оплемењених људи.
Човечанска раса, у горњим чакрама, има све одлике вилењака, полубогова и богова, а у доњим (нижим) чакрама задржала је особине људи.

Одмах да разјаснимо.

Ја нисам ни повесничар, ни научник, већ песник који предаје визије и тајинствена знања из Акаше преко свог унутарњег бића.
Не захтевам од вас, не захтевам ни од кога да, унапред, верује мојим лирским записима; ја само желим да заједнички маштамо, те заједнички да истражујемо тајинства и тајне светова, пространстава и звезданих јата.
Шта је машта, шта је имагинација, шта је стваралачко сневање?
То је тајинствено и онострано путовање у Акашу.

Многи људи нису ни свесни да су повезани са Акашом.

Ако умеш да машташ, ако умеш да сневаш – ти си већ повезан са Акашом, ти си одвећ човек Акаше.
Може се маштати и измаштати само оно што већ постоји, што је Стварност, у оностраним световима, у световима о којима ни појма немамо.
Ми ту Стварност из оностраних светова називамо маштом, као што и случајем називамо оне Законе које још открили и разјаснили нисмо.

Разлика између човечанске и људске расе је, уистини, велика.
Човечанска раса – то су полуљуди-полубогови, док људску расу чине људи са животињским нагонима.
У горњим чакрама човечанска раса има све одлике полубогова и богова, док је у доњим чакрама задржала неке животињске нагоне.
Они које називамо људи лажи и људи звери долазе искључиво из људске расе.

У човечанској раси нема људи лажи и људи звери.

Припадник човечанске расе никада не може да чини злочине, зато што има високо развијену Свест и Самосвест, која све импулсе и нагоне из нижих чакри држи под строгим надзором.
За разлику од припадника човечанске расе, припадник људске расе нема високо развијену Свест и Самосвест, те стога и није у могућности да обуздава животињске импулсе и нагоне.

Све су ово тајна знања, која нигде у свету нећете наћи.
Нећете их нигде наћи, зато што је Велики Инквизитор вековима спаљивао и уништавао древне свете списе, древне свете књиге тајних галактичких посвећеника.
До темеља су спаљене све велике библиотеке античких градова, а једна од највећих, и набогатијих, бејаше Александријска библиотека.
И не само списе и књиге, већ је Велики Инквизитор кроз векове на ломачи спаљивао и све оне посвећенике човечанске расе који бејаху били носиоцима тих древних знања.

Шта је глобализам?

То је само нова верзија јудео-кршћанства.
Велики Инквизитор није више у Ватикану, већ у Бриселу и Вашингтону.

Све значајно и племенито у култури, у поезији, у уметности и у науци створено је преко расе вилењака.
Сваки је песник, сваки је уметник у прошлости имао своју музу, своју вилу, уз чију је духовну помоћ и стварао своја дела.
На почетку сваког певања, древни би се песник молитвом обраћао својој вили заштитници и водитељки.
Многи данас мисле да је то само песничка слика – не! то је истинита онострана и духовна повезаност између песника и његове виле.
Погледајте Теслине слике из позних година, загледајте се добро у Теслин тајинствен лик – и шта видите?
Видите плавог вилењака који лебди над овим светом.
Он не хода земљом, он хода ваздухом, хода облацима, хода пространством снова и маште.

Наши су се древни преци дружили са вилењацима, полубоговима и боговима.
Весна и Лада јесу виле и богиње.
Оне су биле стварне; њих су виђали наши древни преци.
Оне су шетале светим гајевима; о њима су се песме певале и приче испредале.
У њих је многи наш древни мушки предак бивао потајно заљубљен.
Бивало је и мешовитих бракова између бесмртних вила и смртних предака.
Рађала су деца из тих бракова.
То су били велики србски јунаци, посвећени ратници.
По једном предању, Милоша Обилића је родила вила.
Зато су му виле и биле посестриме.
Зашто најмање знамо о једном од највећих србских јунака?
Зато што се скрива истина о његовом вилинском пореклу.
Због кога се скрива истина!
Због Великог Инквизитора, због јудео-кршћана.
Што имаде у Срба јунака, свакога је вила подојила, каже једна народна песма.
Није то метафора, није то песничка слика тек слике ради – то је стварност, то је истина, то је тако!

Од свих аријевских племена, Срби су најдуже одржавали праискону везу са расом вилењака.
Када су Срби раскинули Завет са расом вилењака, тада су постали губитничко и скитачко племе.
Почели су да губе на свим пољима живљења и бивствовања.
Да губе како у појавном тако и у непојавном свету.
Без духовне везе са расом вилењака, Срби ће посве усахнути и свенути у овоме свету.
Али, на срећу, имаде и оних ретких Срба који одржавају живу духовну везу са вилењацима!

-Лирски записи-

Знате ли шта је за наше звездане и божанске претке био Род?
Шта су звали Родом?
Шта је за њих значило Родољубље?

Род је Космос, Род је Васељена, Род су планете, сунца и звезде.
А Родољубље је љубав према Васељени, љубав према Космосу, љубав према свим планетама, свим сунцима, свим звездама, свим сазвежђима и звезданим јатима, свим овостраним и оностраним световима и, свим бићима у свим тим видљивим и невидљивим световима.
Родољубље је Космофилија.

То је у ширем, и најширем, значењу ове ведске речи.

У ужем значењу, Род је Племе.
Племе је Мали Род, слика и праслика Великог Рода.

Наши су звездани преци имали проширену Свесност унутар Творчеве Свести.

Њихова Свесност је била толико широка, да ју је нама данашњима тешко и појмити.

Могло би се слободно рећи, да се Свесност наших звезданих и божанских предака простирала на поткама Творечеве Свести, да је досезала до саме рубежи Творчеве Свести.

Ниједна савремена религија, ниједна савремена духовна наука, ниједна савремена филофоја и поетика не може да досегне границе Свесности наших божанских и звезданих предака.

Зато наши преци и јесу богови.

Да, наши су преци заиста били и остали богови.

Богови и богиње, подједнако, упоредо и равноправно.

Они су и данас присутни.

Ту су међу нама, али и у нама.

На сваком месту, у сваком тренутку – они су свуда и вазда с нама и у нама!

Њих можемо чути, видети, опипати и помиловати.

То је истинито и истинско ведско Род(н)оверје, ведско Родољубље, то је размишљање, појимање и схватање Белог Србина – наравно, и Беле Србкиње! – Новог доба, Златног Свароговог доба.

Све испод овога, све што је уже и мање од овога, и не може се назвати Род(н)оверјем.

Јер, само онај ко силно љуби Велики Род, тај ће још силније да љуби и Мали Род.

 

 

 

–лирски записи-

Тешко оном, човеку и народу, који не препозна своје јато!
Оро лети с орловима; ждрало лети са ждралима;
лабуд лети с лабудима; соко лети к соколима.
Све што јесте, све што бива, своје јато одувек има,
и само у јату може да бива оно што, уистини,
од Бога бива!
И човек има своје јато; и народ има своје јато;
и звезда има своје јато;и јато звезда има јато;
и над јатом, има јата; и про јата свију јата,
Створитељ је Једнo Јато.

 

 

-лирски записи-

Роде мој србски, ово заједнички морамо да освестимо.

Понизност и покорност не води ка слободи.

Слобода подразумева борбу без престанка.

Слобода се не поклања никоме, а страшљивцима и кукавицама поготову.

Страшљивци и кукавице остају робље заувек.
Не само што ћете ви бити робље, него ће робље бити и ваша деца па и деца ваше деце.

Онај ко се не бори за слободу, бива презрен од свих, презрен и од Бога и од света.
-Извод из лирских записа-

-лирски записи-

Сваки је човек слободан, онолико колико жели
да буде слободан; сваки је човек слободан,
онолико колико заслужује да буде слободан;
сваки је човек слободан, онолико колико је у стању
да носи од бремена слободе; сваки је човек слободан,
онолико, колико уме да снева о слободи!