Category: All

Бранислава Чоловић: Челик и стих


Дуго су очи Сунцу заклон биле

Док нијесу над орловским гнијездом

заиграле виле

Упијале сјај, врелину и жар

Као челик на тој ватри калио се ДАР.

.

А сад бреме, тешко, свето

Као темељ стамен, јак

Тражи да узлети чедно

прије него обузме га мрак

Чаролију неку требам

Да из огња родим стих

Да се каљен челик дигне

Магију ноћи стигне

Преточи у звездан прах

Па заврти седам пута

Све Свемире и Капије

Узталаса Богом створен

Све свјетове и омаје

Мјесечину златну проспе

Као пут за вилин плес

Гдје је ватра још жестока

Јер се кали нови свијет

Нови јер је нова срж

Нови јер је златна нит

Нови јер је ратник СВЕТ

Нови јер ЉУБАВ му је бит.

.

Па ће ратник љубит смјело

Вољет храбро и отмено

Оклоп ће му бити шал

Свиленкаст и блистав сав

У њега уткан осмијех блистав

Да га чува драгин сан

па да фрулом чаробницом вођен

Дође њој на Рајски дан.

Драган Симовић: Нико и Све


 

 

У младости сам желео да будем ратник, али сам већ у

двадесетој схватио, да је то најкраћи пут у вечито

ропство и у вечиту смрт. Јер ратник никога не побеђује

доли самога себе, и никога не убија доли сама себе.

Све друго је велика опсена, уистини – опсена над

опсенама! Потом пожелех да будем богат, мислећи да

ћу тиме све да ређим у свету и иним световима. Али

убрзо схватих: и највеће богатство овога света може се

истопити за само једну ноћ. Након тога зажелех да

будем паметан и мудар у свету, да се дичим и поносим

знањем. Но, већ у следећем часу, увидех да је све

знање од света, исто што и имање у свету – причина

једна и опсена! На крају, рекох себи: буди Нико! И буди

Све! Јер  тек онда кад постанеш Нико, тада, уистини,

можеш бити – Све!

Владан Пантелић: Дајбожје Тијаније


Тијанија мразна ињевита сунчана лековита
Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице
Небо прошарано сребром кумове сламе
Јасно знам да је то небеска вајтманострада

Радио Каролина – песма Странац у ноћи
И ја се осећам као странац на Мидгарду
Иако сам из далека радосно својима дошао
Роду отрованом повесницом – пакосницом

Тијанија је бистрилица санума и разума
Враћалица моћи снова знања и правиђења
Напајалица силом – тела срца мозгалица
Обневиделим невиде гаси свевиде пали

Милена – сањач стисла телепатско дугме
Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног
Упире у пуни над Овчаром обешени Месец
Који ме љуља као плима пророчке воде

Напољу вене тиквин цвет – какав звук!!!
Узимам лиру гусле свиралу и двојенице
Дајем их пој-златоусташима богиње Карне
Промишљам дуго из памтила песме бирам
Веселице радоснице узносице стваралице

Рефик Мартиновић: Кајање


Уморна земља

грли хладно вече

нестало је драга

меких миловања

у хору су некуда

одлетеле птице

а тебе је све мање

пред капијом мојом

данима падају суморне кише

мојом улицом не пролазиш више.

.

Нека чудна сета

лута мојим градом

мокрим тргом пролазе усамљеници туге

оштре своју храброст

газећи туђе сенке

а сретни се грле

у озеблој ноћи

док данима лију јесење кише

на мокроме тргу тебе нема више.

.

Клетвом си ми рекла

да никога више

волети нећеш

да је пролазан

ужитак греха

и да су стазе наше

сновима утабане.

.

Дођи још једном

на моје топле груди

чекаћу те до пролећа раног

дођи са птицама будним

да снујемо гнезда

у олисталим врбацима

испод старе куће

у тишинама без краја

у мирисима цветнога маја

кад престану кише

волећу те драга

као никог више.

Лука Црвенковић: Ко високо лети мучно гине


Широм раширених руку,

бездан громи, улажем сав напор

Где да јурим, одлажем свој налог

Бездан пуца тихо гори

Родни застор, вечно чека

Склепан слогом,

зид је окно, несаломив

*

Бурад челика

Заувек у потаји, скривени у јами

звуци најтежи

јецају у тмини

Дуборез је свет

Храст што ме данас хлади,

горело у јами, свето од живота.

Драган Симовић: Разлика између човека и нечовека


И гле! видех и познах још у детињству, да је већа

разлика између човека и нечовека, него што је између

човека и звери, и још видех, и познах: све зло света,

мање је од зла у нечовеку. И, на крају, једно познање,

од којега у први мах занемех, а потом се пробудих и

освестих за све векове и светове: ни најкрволочнија

звер у свету не може се поредити са злим и

крволочним нечовеком.

.

Све ово и видех, и познах, и освестих, па рекох себи:

буди човек! И буди – Богочовек! И моли Мајку

Васељену и Оца Праискона да не паднеш у опсену:

да се не поредиш са нечовеком! Корачај и стреми само

напред и навише, ка светлости од праискони!

Радица Матушки: Витешки несан


Иду године, живим у мраку…

Зaлуд данимa, светлост штo дају,

Сећања тешка, налик су страху,

Ходам мртвожив вечном бескрају.

.

Знате све добро… гoне нас дуго,

Љагу бацају пo Вучjoj части,

Зашто ћутитe, народе туго…

Зар и у вама српство се гаси?

.

Време пролази, грли мe сузoм…

Сенке из рата, снове ми гоне!

Mучнa тишинa траје предуго,

Несан ме прати и ноћи ове.

.

Ратник, рођен за витешка дела,

Вoђeн зaклeтвoм с чeтири слoвa,

Душа joш сиja, oд бeлoг беља,

Нa нeбу видим Двoглaвoг орла.

.

Kидам се, Мајко Србијо драга…

Из пламених груди, Вук се  роди!

Kрећем нечујно са кућног прага,

Српски мe корак… у борбу води.

.

Из колевке наше, чује сe плач,

Зa њу устajeм… у свако доба,

Срцe бoли мe… у руци je мач,

Зa вас, сaмo смо потрошна роба!

.

Док ми се боримo, потражи спас…

Буди се Србине, пoдигни глас!

 

Словенка Марић: Роду


У сну варљивом замро си, Роде,
не уздижеш се небу и светлости,
ни јарки сунчев сјај не буди ти наду
у радосно свитање будућег јутра.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,
унутарњим видом читај повест своју.
Види и ослушни,
храбри преци твоји усправно иду,
после тешког боја слободи кличу.
Види и ослушни,
витезови горди у одорама сјајним
на виловитим коњима у свануће језде,
јека се чује и гласови су јасни,
из далеких времена дозивају те.

И знај, живе сени предака твојих довикују
да светом земљом глас слободе пустиш,
да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,
да језике свежеш великашима својим
што ти ватру жарку у души утулише,
што те без милости у сужањство бацише.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.
Витезови сјајни, срчани и поносни,
твојом повешћу часно и истрајно језде,
и дозивају те из блиских и далеких времена
да светом земљом глас слободе пустиш.

Горан Лазаревић Лаз: Мрешћење речно


седефна ткања дланом крљушти

разбој од дуге између колена

усне од бисера тајни сјај немушти

и наша надања преголема

.

река од бола раздели срећу

вулкан долина земљи претешка

ту где се зором лудо сусрећу

капља од туге и грумен смешка

.

нисмо ми пали нити се расули

једримо рибље матицом наде

кад су нас небом анђели засули

.

ко да нам дане убоге краде

кад надамо се трајању вечном

сад док је слатко у мресту речном

 

Драган Симовић: Чувајте се људи са знањем овога света


Људи од овога света, који имају знања овога света,

могу бити веома опасни, ако не иду путем срца. Чувајте

се оних који имају знања световна, а љубави немају!

***

У Васељени, и у свим иним Васељенама, у свим

битијима и у прабитијима, од праискони па све до

праискони, постоји само један Живот – Праживот

који нема ни почетка ни свршетка, који није

настао нити ће икад нестати, већ ЈЕСТЕ и БИВА, као

Праистина, као Прасуштаство, и као Прачудо. И стога:

Живот нико не може дати ни узети, ни увећати ни

умањити, а наше је само да се радујемо и да

благодаримо, јер јесмо Живот у вечноме Праживоту,

а То ЈЕСТЕ – Бог