Само на кратко желимо посетити манастир Раковицу, са надом и обећањем да ћемо доћи поново, посветити му много више пажње, јер нас данас време и недостатак његов спречавају да се дуже задржимо у разгледању његових историјских момената.

Рушевина касарне на Топчидеру као авет опомиње на злодела нове фашистичке армаде, што протутњи изнад нас својом хордом злочиначком.Осећање језе испреплетано гневом обузима ми срж у костима прожету жељом да се никад и ником не догоди неки сусрет са агресором, нити да најмању патњу пожелим ни самим злочинцима, због пролећа нашег у години прошлој, свирепој, што се попут ових бездушника окоми на нас свом силом и жестином, са гневом рушитеља.Трагови њихови, нашом отаџбином расути, стварају још већи пркос, још снажнији револт и снагу непокора, сродником душа наших.

При уласку у капију манастира, први сусрет са обележјем на плочи:

 „Васи Чарапићу, змају од Авале, војводи Вожда Карађорђа, јуначки палом при заузећу Београда од Турака пред зору, 30. новембра, 1806. године.

Ову плочу подиже Петар Први, краљ Србије, 15. августа 1910.године. Архитекта Коста Јов. Јовановић, Ђура Борошић и Стеван Баја- каменоресци.“

Црква је мала, посвећена  великом Атхангелу Михајлу. Иконостас јој је у дуборезу, као и у свим нашим светињама.Овде се, за разлику од свих наших манастира пуцкетањем варница из пећи шири топлина ионако умилних тонова звона вековних.Пламен букових цепаница још више обузима топлином место, на којем се Миливој и ја нађосмо. Ово је прво место на ком смо имали прилику да забележимо сусрет са пламеним језицима у окриљу једне од светиња.

На плочи зида на десној страни унутрашњости цркве, неко уклеса и ове стихове:

„Ја ли тужну да вам кућу зидам. 

О, остаци драги срцу мом’,  

да тим’ тешке своје ране видам,

дижућ’очи Оцу небеском!

ја, што наду сазревала,

да ћу славне оставити вас,

данас на ме тешка судба пала.“

            Нисам нашла податке о творцу ових потресних стихова. Можда једнога дана, када своје дато обећање испунимо, те дођемо на макар мало дуже времена и сваку забележену реч нађем и прочитам, те у редове своје уткам. Сигурно ће нам Јаблан, слуга Божји открити тада и друге тајне везане за манастир, као што нам откри своје туге часе, његове дане проткане њима, јер речи, које уклесане овде стоје, сигурна сам у многоме припадају и њему, јер сина једног, што на свет донесе, изгуби.

Зар веће туге, бола и јада има за човека, којег губитак сина сломи и доведе овде, под окриље зидова овако мале, топле светиње? Једино му овај пламен греје потамнеле са лица боре.

На изласку из престонице поглед ми паде на  на велике табле покрај пута, међу којима на једној остаде порука настала у данима пролећа, сигурно да би храбрила нејаке, соколила оне, који то нису, а пркосила онима, који звиждуцима граната желеше застрашити неустрашиве:

„Сасвим мирно, море, и поглед ка великом плавом небу!“

Измамише ове речи осмех пркоса на моме лицу и схватих да је и то вечности намењењно!

.

(Одломак из књиге „Плаве даљине српске“, Милице Мирић.)

18. фебруар 2000. године.

Ти увек о белим тополама сањаш 

о водо, а ја увек сањам твоју бистрину 

и твоје врбе, жута ресања. 

И твоју ноћ, твоје сенке и месечину.

 .

Утонуо између лелујавих топола у теби 

нисам нашао свој одјек о, водо тајно. 

Носиш ме, носиш распарчаног бескрајно.

 .

И ја сваку ноћ погинем од месечине 

што те сребри.

И одасвуд светлост се разлива,
И ти сијаш сва.
И твој живи дух у мени пребива,
А мртав сам већма ја.
.
А тамо, на небу горе,
Кад Бог одреди час,
Знајући који се воле,
Спојиће занавек нас.
.
За тај састанак живим.
Не хајем за даном белим,
С неба ћу да ти се дивим —
Смрти се веселим.
.
Тршава мала, и мртав — срећу ти желим!
.

(циклус песама „Тршава мала“ из књиге Анамнеза)

У шуми забелео  пут

предводници врапци стајаше успут.

Растиње затрепери

северац му снагу мери.

 .

Сјатише се са свих страна брати

суво грање сакупљати.

Да оживе ватру Живу,

борове, јеле и младицу иву.

 .

Виле коло разапеле.

у средини круга ватру разгореле.

Скачу момци топлота их опија

то се на пут спрема, богиња из Ирија.

 .

На пролеће због те части

доноси нам лепа  Весна, многе радости.

И пошто згуснуше и утрнуше мале звездане луче у јатима и у ројевима, на небу праскозорном и небу праисконом,

и пошто изгреја Луча Лучезарна,изиђе Певач старији од светова и векова и млађи од росе јутарње, на брдо Орлова у земљи

тијањској, и пропева гласом васељенским, синовима и кћерима света у опсени:

.

Докле ћете у тами битисати? И докле ћете се тамом хранити? И докле ћете страховати и туговати, синови-несинови

и кћери-некћери Мајке наше Васељене? Зар сте заборавили да сте вечни, и да живот ваш нема ни почетка ни свршетка?

Ко вам је рекао да сте земља? И ко вас убеди да сте смртни? И гле! били сте и онда када нисте били,

и бивали сте свуда у свим световима, и творили сте многе Васељене, од праискони све до праискони.
.

Чујте Певача од Прапевача: само једна реч ваша у Љубави, изречена, у трен васпоставља звездана јата, и рађа

Ново Небо у вечности. Ако верујете и ако творите, ако сте од Истине и у Истини, можете све што може и Родитељ ваш

у Правасељени и Праискони.

.

Изрекавши ово Певач се тајсносани дохвати Пагаза лучезарног,

и узвину понад румених облака камо узлетоше и орли праискони.

*

Л е н а П р а М и

.

Прамолви безмолви слови

Жди нежди ужди

Лена Прами скон

У чуј и бруј и руј

Лена Ми и скон

У еро јез прау-пра

 

 

 

 

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу

Који својим стаблом сварожницом – усправницом

Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину

А са многим гранама лишћем цветовима и жиром

Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију

Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

.

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице

Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије

Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним

А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока

Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу

Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

.

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији

Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће

Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста

Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу

Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби

Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

.

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела

Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом

Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток

Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем

И које је распрострто као истост у свему видном и невидном

И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Ја само пролазим овуда.

Дошао сам из онога света,

Нашег унутрашњег Неба,

Препун апсолутног поверења.

.

Ја само пролазим овуда.

Дошао сам у овај свет.

Свако ко овде дође губи везу са својим небом,

И бива везан за све чега се дотакне.

.

Ја само пролазим овуда.

Ово није оно.

Овде се поверење претвара у сумњу.

Ово је пакао.

.

Ја само пролазим овуда.

Пакао је имао своју улогу и више је нема.

Ја сам веза између Неба и Земље.

Човек пакао претвара у Рај.

.

Постоје људи који су овде заробљени,

И постоје људи који су прошли овуда.

Вечерас је душа саткана од праха
Звјезданог,  финог што свјетлост прелама
Тајну ћу једну открити сад вама
Док ватра свијести свемиром тумара
Чаробно вријеме ево га пред нама
Многи љубав траже, илузију праве
И у лажи живе
На трен срећу осјете, тренутку се диве
И опет у круг а душа је празна
Мало изнад срца три крстасте горе
Кад вријеме нас дијели Нојева је барка
Што трагаоце зове
Ал човјече пази може бити варка
Ако без душе ти спасење тражиш
Кроз капију свјетова пази како газиш
Кораком од свиле, додир од тишине
С пјесмом од постања превали све даљине
Тамо те чека саткана од кристала огледала дворана
ако ту се нађеш

И јасно свој лик видиш
И заволиш себе
А ти руке пружи
Близаначка душа,
Загрљај ти нуди.
Други дио тебе.

 

шта човек тражи од катрена

стиха са редом и са мером

у невесела зла времена

супротним опет креће смером

.

и шта ће катрен сад човеку

кад реда нема нема мере

у паклу тако лудом веку

где се и звери унезвере

.

нек забави се својим јадом

избрише појам хармоније

докле та вечна жеђ за складом

када све јесте и све није

.

старински је ли ишта песник

на крају овог јебивека

чему из пакла бити весник

док човек дрхти од човека

 

*

Владан Пантелић: Мирослав Цера Михаиловић   

.

опет не разумеш

 ти мудрице плаха

 то што не постоји

 то узима маха   

.

 Сасма особен песник Мирослав Цера Михаиловић.

Преображен на југу Србије

 Имаће, има и имао је немогуће – могућа надвиђења

Једном,

прилике су такве биле,

в и д е о  је како

трчи народ.

  Други пут снева: иде

Књига четворице,

и њему шапуће:

Паника је Проблем бр. 1!

 Сан му рече:

узми Метла за по кућу,

стави Копрене на утробата,

гледај како ђаво преже ата,

пробуши опсену и затвори јој врата.

Немој да те савест пече!

Требаће нам јака вера, поручује песник Цера,

јер због оних пола века, то говорим издалека,

дрхти човек од човека, томе песмом наћи лека

Сваку  реч стављам на длан

Милујем је крила јој дам

Свакој  речи песму певам

Цвет са свете планине поклањам

Капима светлосне воде пут оцртам