Ноћ се хвата, Србија се буди,
постаје она стара.
Шапат иде од јаруга до појата,
Од камена до пастирског пламена.
Даљине светле од звезда и ватара.

.

Људи у тами постају страшни и мрки,
Давнашња дела опет се збивају,
Намерници сву ноћ на прозор куцају,
Погледом само Бога називају.
Око при дрхтавој свећи сене.
Пушка плане, хитро. Скоро ће да сване.

.

Над Србијом ноћ се хвата, ноћ доброг заборава.
Прљава копрена се са Србије скида,
Сијају шуме од светлих успомена,
Нема више пораза ни стида
У сваком пазуху брда, у гнезду крстина и сена
по јунак спава.

.

Коњи сву ноћ касају, уши радосно чуље,
Чују се одасвуд јуначки крици. Одасвуд гласник хода.
Путеви су опет бели као да су њима јездили
Само устанички коњаници.

.

Србија се буди,
животом витешким опет живи од сутона до зоре.
Сви који су за смрт њену били криви,
Који нису пали на њеном прагу,
Постају опет људи, спирају са имена љагу.

.

Србија се опет буди,
Све што се зачиње у напаћеној утроби жена,
Све што ниче из мисли и семена,
Све што на тлу Србије живи и роди
Намењује се слободи.

Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна

велика тамница.Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш

слободно на земљи својих предака, тада ће и Србија бити твоја родина,

твоја домаја, твоја држава.Све док ти ниси слободан, не може ни Србија

бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија! Залуд се ти

трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам, у своме срцу, ниси

слободна личност. Колико слободе има у твоме срцу, толико

слободе има и у Србији.

.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и

 духовно поробио. Атлантисти су лукави, веома лукави. То је најлукавија

човеколика раса на Земљи. Они већ вековима живе од својега лукавства

и твоје неосвешћености. Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан

и самобитан, они ће те за час поробити, а да ти и нећеш бити свестан тога,

да си и од кога си и када све поробљен!

.

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста. Одбаци

 све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског,

како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?! Излечи

се од болести атлантизма и американизма, па ћеш и себе и Србију излечити,

 а потом и ослободити.

.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

 

 Сунце залази

А месец га мења

Довиђењааа …

*

Владан Пантелић: Нова деца…

Започнимо објаве у Новој години хаикићем наше најмлађе “сараднице“.

Ирине Вујовић, многодаровите ћеркице Данке и Давора Вујовић..

-Тога дана, каже Иринин отац Давор, после Дебелог брда,

у колима преко Таре, на путу за Мокру гору, у тишини сутона,

управо се пробудивши, Ирина је погледала у небо и исговорила

овај спонтани хаику. То је било 11. 09. 2018.-те године. Имала је

тада 3 године и 4 месеца.

 

 

Лагана духом летим.

Срела сам лептириће,

пчелице, бубамаре..

Оца, Сина, Светога Духа,

а светог Архангела нема.

Питам, кажу сишао је

да брани своје од својега.

– Од кога?

– Од атеиста.

Па добро, нека су.

А шта ће им црква?

Изаткаћу ти кошуљу од срме
рукама од Љубави,
очи ти умити росом
са Рајских извора Светлости,
путеве ти посути
звезданом прашином Храбрости,
а на дланове ћу ти спустити
малену птицу
са гласом од небеске Нежности…

Ако у њему осетиш чежњу,
хоћеш ли доћи?

Огласи звоно хришћанске цркве

Да из људског рода нестаде човека

Јер оде спреман у нигдину

Док остарели мачак још глади брке

Јер осећа у фуруни пољској

Мирис који је и њему био намењен

Па тражи да се ножем реже у тишини

Или на сунчанику свевидећем.

.

Само је стари кестен испустио сузу

Јер је и сам осетио суноврат живота

Сада нема ко да затре мразне сузе

А он ће у блату овога света

Да зажали за неиспричаном причом

Што човеку живот прерано узе.

 

Куда душа твоја плови

Ком видику стреми

Која лука те је сачекала

Благо мени, благо мени!

Плови својим миром Васељени

Такни звезде на том путу све

Срцем лиру да засвира дирни

Лепота на твом путу нек трепери

Љубав моја прати, магле светли

Жаром греју свети пламенови

Ђури Јакшићу

.

Био бих стена ал’ тужно слаб,

Ни гранични кам не знам где стоји;

Пред својима горд ја туђински раб

Не знам рећи ко су преци моји.

.

Неко се дрзне, черечи ми мајку,

Топови ћуте кo ноћ иза кише,

Свирам бенџо, не нашу свирајку,

И по кући боњ ми чељад удише.

.

Чим намигну клекнем пред Европом,

Молим ту маћеху ко свако пасторче,

Душу узму својим пуним џепом

Да на дедовину чизмом ми кроче.

.

Фото: Споменик Ђури Јакшићу у Скадарлији

Аутор: Јован Солдатовић

 

 

је ли то исти вражји камен

на који ко зна зашто седам

или одозго онај знамен

који ме мами да се предам

.

је ли то она љута гуја

клупко што жива једе недра

или под косом бршљан буја

лудила слатког пуни ведра

.

ако се нешто и дешава

то ова глава не разбира

пуцањ у чело прскање шава

као да може да се бира