Сваку  реч стављам на длан

Милујем је крила јој дам

Свакој  речи песму певам

Цвет са свете планине поклањам

Капима светлосне воде пут оцртам

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

па да нас спаљују, да нас сахрањују,

да нас на ситне делове растављају,

да наричу за нама и оплакују,

па да из воде изнова се родимо,

да оживимо, да земљу оплодимо,

благодан нероткињама учинимо,

кроз лековитост бољке да целивамо,

да залечимо ране, наду створимо.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

не носим беле хаље, нисам сламасто,

у мојим рукама није храст – гранчица,

ти ниси коњаник гвозденог оклопа,

ал истим стазама стопа ти корача.

Као и Јарило гонићеш аждаје,

твоја су недра понос Србије,

твој глас одјекује, са громом завија,

твој поглед лечи, али и убија.

Ми нисмо митови, а блиски јесмо им,

од њихових жила, корен смо постали,

нама су Свети борови и храстови,

ране лечимо на зеленој пољани,

путем густе шуме наши су трагови,

ја сам Горска вила, ти Тотем Србији.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

али ми смо Срби, наше је кормило

и брод што плови ноћима кроз облаке…

Ти син си Месеца, пратим ти кораке

и под бистрим извором мијем образе,

док росна зора буди села, петлове

и светли жар ватра из србских огњишта,

ја талас воде сам, ти ватра – буктиња.

(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)

Касни вечерњи сати, а сирена се није огласила. Сину ми мисао  која би могла као велика жеља да се и оствари, да су монструми одустали од својих жеља, те да престадоше са уништавањем наших осветљених градова и села, наших болница у њима, школа, светилишта, мостова, које из дана у дан, из ноћи у ноћ чувају грађани својим телима, сакупљајући се , носећи транспаренте на којима исказују своје велике за очувањем ове сићушне, а бескрајно велике отаџбине и њених булки у житу. Ето, на ту велику, бескрајну жељу, оглушише се вампири у тами и она нестаде као трен што склизну попут сузе при парајућем звуку сирена који се са небом спаја.А мислила сам да ће сутра, 13. априла  моја Милица у миру славити други рођендан.Падоше мисли  к’о покошен различак када се у јуну пожању жита.Опет су мете Грачаница, Краљево, Жича, црква у Великом селу чије су зидине вековима старије од Америке и њене посрнуле и непостојеће нације.Нису одустали од Косова. Добити га неће, а Србима га не дају.. Не знају они, синови лопова, а чије су мајке жене посрнулог морала, колико Косово животу Србина значи, колико је свето и са колико се душе Срби боре за њега! Не знају ни то да је свети цар Лазар Хребељановић, на Видовдан 1389. године, положио свој , као и његови  храбри витези животе, баш за та поља божура косовског, на којем, легенда каже, поникоше бокори цвета овог. И данас нам, ето, цветају божури. Цветаће увек, док год оно не буде српско онолико, колико им и припада. Зато је наш народ уз армију стао. Свако је од нас део ње. Армија је ова света и светла, неустрашива попут предака славних што на бранику стајаше гордо бранећи сваки, најсветлији грумен отаџбине им драге.Тако ће бити до краја, или рата, или нашег живота!

Сатима ишчекујемо извештаје о страдањима под налетом армаде уништитеља.Коме ће ноћас свирепо угасити светиљку живота наслађујући се патњама и болом нејаких? Њима то није важно.Важно је само да у њиховим мислима Срба више не буде међу живима.Зато се тако бесомучно и обрушавају ноћу, уништавајући поред свих цивилних циљева и гробља, доказујући тиме да се и мртвих Срба, што вековима бдију упртих погледа ка Истоку, док немо и без речи стражаре на крају села боје, заборављјући при том, да су на нишану живих.Поново кидишу на Шумарице. Циљ им је и Кадињача. Данас, ето и Газиместан. Поново желе убити Лазара, док његова душа, негде над Косовом лелуја.

Одагнаше нам сан са ока. Народ је овај после рушења мостова  у Новом Саду, у бескрајну нит, што нечим невидљивим, а снажним нас спаја претворен.Та нит оде у бескрај блиставих жеља којих су пуне непрегледне зелене равни и питома брда плавих даљина Србије.Неће њено плаветнило потамнети, нити сагорети у огњу овом.Постаће оно још ведрије и плавље!

Ићи ћу опет да му се полоним и душу испуним изласком источног сунца, које само над Србијом, попут ужарене лопте и искрене сузе забклиста, једном, када све ово стане!

Овај 14. април показује ето, и то, да није погубан само уа Србе. Уништавају бомбардери и колоне избеглица. Албанске породице које се хтедоше вратити својим домовима, данас су жртве ових звери, које оставише на друму седамдесет и пет угљенисаних тела и двадесет и пет тешко рањених, да у својим најтежим моментима чекају последњи трен свога живота, јер су им часи самртни од сваке, и најмање помоћи.

Наћи ће, уништитељи, опет оправдање, као и сваки пут, када су им цивилни циљеви на нишану.Сигурна сам да ће се правдати тиме да су трактори , који су превозили ову, сада утихнулу колону, личили на тенкове наше армије, те да су морали уништити тако опасан војни циљ.Није њима више важно ни то, да ли су то колоне избеглице или конвој војних јединица., да ли је то нека билница, или војно утврђење, да ли је то нека школа, или касарна.Све су то циљеви који припадају Србима, те због тога и кидишу да их униште.

Још такву врсту звери човечанство видело није. Па зашто онда тежити њиховој неморалној цивилизацији, или некој од овако похлепних земаља којима ништа, што је у сваком погледу напредније и људскије од њихових зверстава, није свето, ни вредно поштовања!?Ко су онда ти људи што им братски руку стежу, при сусрету са њима? Значи ли то да припадају истом соју?

Доказују и ноћас, 15. априла своја опредељења која их сврсташе међу уништитеље. И ноћас опет стрељаше Шумарице и Краљево. Страда и Крушевац, Ужице, Куршумлија. Руши се мост од Ниша, ка Приштини, Раковица, Миљаковац, Ниш, Ваљево, Приштина… Страда Белаћевац, Косово поље, центар Ниша, Крагујевца, релеј на Крупњу крај Лознице, те још један од мостова, овога пута на реци Костајници.

Тону у мору дима и ватре, у страдању недужног становништва, које сада, ето, припада војним циљевима.

Данас смо иста партија, име јој је Слобода! Да ли су обриси њеног постојања на видику? Било како било, ми стремимо ка њој. Док се врше преговори о  усвајању предлога о савезу Русије, Белорусије и наше земље, питам се да ли ће овај 16. април још који пут, до краја ових патњи ( ако га икада и буде),  поновити у страдању градова који су жртве само због припадности овом великом , слободарском народу, који у себи носи сав огањ љубави што у њему пламти и изгара? Они сада тону у бол и исту судбину деле са својим народом и између себе!

Нови Сад, Смедерево, Ковин, Подгорица, Суботица, Даниловград, Краљево, Панчево и његова Азотара, деле судбину порушеног моста између Смедерева и Ковина. Сви су они, изгледа, војни циљеви, јер сви припадамо истој армији!

Када су прве бомбе пале на нашу земљу, Ремзи Кларк, бивши америчи тужилац, борац за људска права, посети њена рањена места како би се уверио у оно,што ни сам није мислио да ће се догодити.С тугом је посматрао ојађен и огорчен због свега што нам се догађа, знајући да је овде недужаан народ страдао.Прикупио је филмски материјал као доказ безумних зверстава, а ја сам знала да је он један од људи великог срца испуњеног жељама за остварење људских права.Човек, којем је правда на првом месту, знајући да тиме заузима свето место  у борби за остварење наших правних циљева, те да ће, једног дана њему припасти место на страницама наше светле историје.

Овај 17. април је одабрао као дан када ће свом народу у Америци открити праву истину која ће, сигурна сам, бити дуго скривана од њихове јавности, како би сваку своју лаж зликовци демонстрирали као истину онима, који им верују.

Демонстрације су по многим градовима у Америци. Одазвао се велики број љубитеља истине и правде. Знао је Ремзи Кларк када је ово организовао и показао да не мисле сви грађани са запада онако, као уништитељи, те да има много његових и наших истомишљеника. Можда ће ове демонстрације једнога дана прерасти у реке људи који ће свој ток усмерити ка океанима мира и доброчинства. Можда ће се ове слике пакла, једнога дана, са својом снагом немани ишчезнути попут мехура сапунице на ветру.Надајмо се томе, јер је нада моћ, која ће морати да нас одржи ту, где и припадамо.

Само неколико дана после посете господина Кларка нашој земљи,  данас, 23. априла, са лица земље , огњем избрисаше торањ Телевизије на Авали, као и зграду Телевизије, у којој 5. априла нађоше смрт њени радници, који обављаше своју грађанску и патриотску дужност и обавезу преносећи речју и сликом вести о зверствима која монструми  починише, да би овим путем уништили сваку изговорену реч, свако сведочанство потврђено једним сведоком, оком камере.

Утихнуше сигнали, замире све у једном једином часу који њихове животе доведе до краја, те угаси седамнаест светиљки воштаница које требаше да горе.Ућуткаше оне који су истину морали изнети на видело.Њено убијање је још један од циљева у низу злочиначких корака на литици свог амбиса, којем полако, али сигурно иду.Памти то све овај народ. Неће предати забораву ни жртве, а ни оне који починише злочин. И није само Авала, ту је и Чот, чијим уништењем прекинуше емитовање програма за Војводину, па затим Телевизија Нови Сад, Србобран…

.-наставиће се-

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Кад талас крене преко жуте њиве
И свежа шума звуком ветра пирне,
А у врту се тамно-плаве шљиве
У благој сени лишћа крију мирне;

.

Када, мирисном росом умивена,
У рујно вече ил’ у јутру плавом,
Испод грма ми ђурђица сребрена
Предусретљиво наклони се главом;

.

Кад хладан извор заплеше кроз драгу,
У мислима ми мутне снове ниже
И шумори ми тајанствену сагу
О мирну крају из којега стиже.

.

Тада се смири моја мука многа,
На челу боре постају све мање,
И обузме ме неко сретно стање,
А сред небеса ја угледам Бога.

.

-извор- Поезија суштине –

 

Питаћеш ме: да ли ми је тешко

у земљи камења, леда и сиромашних људи?

Питаћеш ме: зашто сам опет на северу

кад има крајева где се гази цвеће,

где сунце и стену може да ужари,

и човеку право у срце сија!

 

Зашто!

Зато што волим муку и анатему.

Волим кад успропнице треба скакати за сваку мрвицу живота и успеха. Волим кад човека из дана у дан глође неки страх, а човек се уме исцелити; кад му авети сваки дан нешто узму, а он се уме одрећи.

Волим онога који камен оре а ипак има хлеба.

Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе ветрови и буре,

и који отворених очију сме да гледа како у пени таласа котрља бродолом.

Анастасија, велика духовница и истинска исцелитељка

из руске тајге, небеском Оцу се обраћа следећим речима:

Оче мој, који си бескрајан!

Хвала Ти за светло живота,

Хвала Ти за данашњи дан Твога царства,

Хвала Ти за Твоју жељу љубави! Нека буде добро!

.

Хвала Ти за хлеб свагдашњи!

Хвала Ти за стрпљење

И опрост греха на Твојој земљи!

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи коју си створио са другим створењима

Нећу допустити да паднем у грех и слабост,

Постаћу достојна Твога дела!

.

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи која Те чини срећним,

Проширићу Твоју славу,

А векови што ће доћи оствариће Ти снове!

Нека је тако! Јер ја тако желим! Ја, Твоја кћи,

На једној од плоча остаци натписа. Нека

далека порука доспела је до нашег времена

и поред уништења храма и нестанка

његових свештеника и верника.

.

Чудна писмена

Уклесане у плочу

Поруке давнина

шапуће река ту су јој стопе

камен их крије на влажном спруду

са нестан таласом оне се стопе

пролазност траје у вечном чуду

.

ми смо се звали безгласом срца

данилом ветра ноћилом снова

и све у нама наджељом куца

сваки је дрхтај година нова

.

сплетене наде у слатко ништа

небо се руши звезде да зрију

за нама хоће ли остати ишта

.

када нас навек тмине покрију

то нам се бескрај смеје у лице

без крила крхке земаљске птице