Сипајте врчеве пуне млека,

док расту хлебови у зделама бивших просјака,

опет је Сунце! ушло у јастуке, на небу нема

гнезда без јагоде! капље

Мед на испружене прсте,

крцате гроздовима густим као корак

у води, Вишњик

се смеши на бескрају Пута!

Стаза се завршава крај рушевина храма.

Остаци његових зидова изграђених од

масивних камених блокова обрасли су

маховином и шибљем, а од стубова

само још један стоји усправно.

.

Зидине храма

Птице уместо звона

Призивају небо

 

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

Док садим семенчице у бајковитој башти
И док градимо кров на ведској дрвеној кући
Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе
Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће
И стави везени прекривач на астал за руштук

И пецни у рерни црвене папричице љутице
У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога
Повремено нас похвали да смо врло вредни
Од твојих милоречи светиљка се пали и њише
И послужи нам по три срка сока стваралајка

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!
Она живи у К… и има многоватрене обавезе
Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи
Једног велечесног набујалог дана после кише
То ми потврђује једно од многобројних чула

* * *

Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног
Витез Мансанман је мој врли предак и потомак
Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја
Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана
Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

 

 

Октобарски дан је одмицао, а он је и даље седео и  посматрао генијалан производ људске лењости, како је већ умео да назове ту чудну справу, са чијег екрана га је вребала празнина коју је требало испунити смислом. Питао се где су нестале све речи и паметне мисли које су му преко потребне; и зашто баш сад, кад жели да напише нешто што ће касније служити човечанству и представљати дело које ће га учинити вечито живим… Или бар присутним међу живима?

Ту је фразу негде прочитао и прихватио, јер, био је добар осећај подвалити том човечанству које, истини за вољу, и не заслужује боље. Ионако је осуђено на пропаст.

Нешто га је притискало, оџвањало у глави, у ушима, али није хтео да се преда том осећају који га је сламао. У конфузији, тражио је смисао и неки знак.

– Глупо је, зар не? – понављао је.

– Затвори очи! – чуо је глас који је долазио са свих страна, а опет, ниоткуда.

У вртлогу и пометњи која је настала, чврсто се држао, како га ветар не би одувао. Осећао је да се небо отвара, да светлост мења боје и да ће многи ослепети, а кад се све заврши, изгледаће као да се ништа није десило.

Опет није знао шта да напише, само се питао шта би се десило да није затворио очи. Да ли би видео нешто што није требало да зна или…?

Знао је оно што осећа – интуиција га никад није преварила, нити је ово био моменат у коме разум помаже да се, на начин прихватљив машини која хода и мисли, објасни истина.

Чврста одлука да пише, макар и бесмислице, није га напустила. Веровао је у хаос који носи у себи од рођења, јер и на самом почетку беше исто – хаос.

А онда му је мисао одлутала до сна који је често сањао. У њему, буди се на ливади. Пространа је, окружена шумом. Чини му се познато. Ођедном, у подножју је брда и чује грмљавину. Облаци се навлаче, а он испод једног дрвета затиче рањену животињу. Покушава да јој помогне, међутим, она полако добија људски лик. Претвара се у жену коју познаје из снова у којима прелази преко уског, нестабилног  моста, док она стоји поред реке не гледајући га, него чим он наиђе, нестане иза плавих врата. Никад га није плашио тај мост, него њен поглед. Осећао га је, иако му је увек била окренута леђима.

Рана је отворена, али не крвари. Кроз њу се види све. Неповређену руку жене пребацује преко свог врата и трче ка врху. Нема осећај тежине у ногама, лаке су, скоро да лете, али срце му лупа. Страх га је шта ће бити са женом!

И баш као малопре, настала је пометња након које је угледао сунце. Није било ни једног облака на целом небу, а ни жене, а он је поново на ливади, и у сну помисли како је то сан, а сном може да управља. Тек, жена се створи поред њега, обучена у дугу хаљину. Рани ни трага.

Са осећајем олакшања што је рана нестала, пробудио се и осећај блискости са тим створењем из снова. Иако је имала други лик, знао је да је то она. Није имала леден поглед, али се од њега дрхтало. Очи су биле дубоке и бистре. У њима је видео себе од рођења до данашњег дана; видео је своје одрастање, страхове, падове, успоне, што га у једном моменту учини беспомоћним те пожеле да га она загрли.

Тек кад ју је пољубио, схватио је да га је обузела страст какву на јави никад није доживео, али сном је, овог пута, управљала она.

– Ето, видиш – рекла је смејући се, док се он губио прелазећи руком преко њеног колена.

– Ивана! Ивана,  то си ти…ти…

– Да! Зар си сумњао?

Благо је одгурнула његову руку и даље се смејући, рекла:

-Морам да идем. Део тебе је на мом рамену – и опет је нестала иза плавих врата.

Сузе су почеле да напуштају своје скровиште. Спрале су прашину са његовог лица и откриле кључ који води до одговора за којим је трагао. Човек није ништа друго до проклетство које хода!

Постоје ствари које ум не може да докучи, моменти кад је беспомоћан и мали у односу на вечност, на космос, али ће то лукаво створење направити илузију и свему што не зна име, дати облик који је прихватљив његовом мозгу; оправдаће смрт, катастрофе, пошасти; носиће се са свим недаћама, али једина ствар која ће га до конца света плашити, јесте оно из чега је настало све.

Да л’ радости има веће

но кад фрула на сокаку, као вода тече.

То нам наша Србчад свира

`ајте ноге, срце нема мира.

.

Ено тамо, Брус, одјекује.

Цвејина се фрула и до Неба чује.

Чујте браћо, како збори,

њој је дао све

чак и поток што жубори!

.

На фрулици скачу момачки прсти

на Сабору њом се испред цркве крсти,

и ливада кад се коси,

на испаши, у њу дува пастир боси.

.

Са Космета, ја је чујем,

њоме децу успављујем.

Задњом рупом на свирали,

Шилово ми дирне

стојезични звуци

фруле Николине.

.

Скаче нога, јечи гора

кад засвира мајстор Бора.

За трен, „Трен“ је већ поема,

чаролију дивну баца на ту

 „Игру скакаваца“.

Позивам првостворену РИЈЕЧ

И би СВЈЕТЛОСТ

Позивам првостворени МАЧ

И би ПРАВДА

Позивам првостворени СУД

И би ИСТИНА

Позивам првостворену ЗВИЈЕЗДУ

И би ЉЕПОТА

Позивам првостворено КОЛО

Да СВЕТ тО –ВИДи

Позивам првоствореног ПРЕТКА

Да се ОВАПЛОТИ

.

А ви што сте се еонима престројавали

После БОЈА

Овог пута прије престројити се МОРА

Да се види ко је ЧИЈИ

Да л ће СЛАВЕ бити

Или……

Бит ће СЛАВА!

Ја, која се у тебе преобразим

рођена из црвеног цвета,

златне косе с крилима нежним…

Ја, која видам и ране лечим,

верна и смерна, ал стреле носим,

раниш ли ме, жањем и косим.

Ја, опевана, спомињана,

посестрима, ничија љуба ни жена,

без крила твоја бих била.

Ја, којој влас косе не смеш да дираш,

јер умрећу ти без златне свиле,

уз прве зраке сунца као да ме било није.

Ја, што вечно те пратим за пар корака,

да те упозорим, да те чувам и храбрим,

да те спасим од зала.

Ја, која се у тебе преобразим

носећи стрелу и лук у руци,

ја којој су веровали Срби

и уз чију су помоћ побеђени Турци.

Ја, вила траварка, планинка, изворка,

ја, с тобом шетам испод месеца.

Ја, ничија… А Твоја!

*

Владан Пантелић: Радица Матушки

.

Радица је рођена у селу Висока код Куршумлије, а сада живи

и ствара – песме, приче и цитате, у селу Алабана код Блаца.

Мајка је четворо деце што јој не смета да буде плодан стваралац.

Организовала је реализацију два међународна зборника – Трептај

времена и Плави сафир. Тренутно ради на трећем зборнику –

Сунце живота. Објавила је самосталну збирку поезије – Лет сокола

изнад Пожаревца, а припрема и другу збирку

.

Члан је седам књижевних удружења и добитних многобројних

 повеља и признања, домаћих и међународних. Издвајам,

добитница је медаље светског шампионата најбољих песника света

 за 2018. годину на коме је представљала Србију, а налази се у ужем

избору за 2019. годину.

.

За срећу и успех неопходни су храброст и предан рад. Радица је вредна,

пуна стваралачких снова, и има јасан циљ. Њен животни мото, мото

ратнице, је – “Борац се не предаје, чак и када сви одустану“. Онај који

се не предаје

сигурно ће успети у свему што науми.

.

Србски Журнал отвара врата Радици Матушки, а наши читаоци,

широм света, имају прилику да упознају интересантну песникињу

са занимљивим темама и да уживају у њеној поезији и другим радовима.

У овој соби од тишине, од тишине горке,
Не цветају кактуси зелени, тамно зелени,
Као они вољени код Лорке, оног Лорке,
Где све је обојено као снени, поглед снени.

.

У овој соби од љутње, оне љутње мукле,
Љубе се плашљиво зидови, зидови таме,
Њихове сенке плахе, сенке од нас устукле,
Крваре ноћас са нама, крваре као цикламе.

.

У овој соби од бола, бола одвећ дремљивог,
Фењери жедне за уљем, фењери прегорели,
С умирућег пламена гледа нас Бог, наш Бог,
Завету сведок је, сведок да смо се волели.

.

У овој соби од срама, срама безочног,
Трепте уснуле комете, комете већ згасле,
Пред њима млечног пута, млечног је стог,
Посвуда просут је надама, просут у јасле.

.

У овој соби од кајања, тог силног кајања,
Склапа се времеплов, од суза времеплов,
Кад дође туга, та вечита туга растајања,
Нека нам дође бољи почетак, почетак нов.

Ти си ветар што милује ми лице

Ти си ово Сунце што ме купа Светлом

Твоји прсти плешу у мојој коси

На уснама ми је осмех

.

Ту си, знам, простиреш предамном

Своја најфинија ткања

И нижеш један за другим сарије

Све лепши ог лепшега

И бљешти богатство боја свиленога сјаја

Златни и сребрни вез цвета

Каквог само машта измашта,

А вешта рука везиље ствара…

.

У мени је Дивота!

.

Вучеш ме за рукав, гуркаш мој поглед –

да видим ово, да погледам оно,

Играш скривалице и мамиш мој уздах

Сваки пут кад заискри Твој несташни смешак

у оку дечака са бубуљицом,

у лептиру крај пута,

У огледалу рикше, којом обилазимо град.

.

Скриваш се и откриваш.

И знам да знаш:

Овде сам због Тебе!

(И Твоје игре скривалице падају на под

kао перле расуте огрлице,

a Ти без украса тако драгуљно сјаш!)