Ветар ми расплиће косу,

док грлим храста стабло,

и милује стопала,

на прстима дигнута високо!

Вијори око сунчаних зрака,

што шарају дрво гранато!

И знам, да погледом

љубиш ми срце устрептало,

и милујеш тело, невидном жестином!

И чује се, пева из дубина земља нежно,

и песма се разлеже Васељеном!

Полетеле су птице пут пространства далеког,

док срцем зверињим испраћа их хроми вук!

И тихује река са свим потоцима својим,

док стена прогледава оком  каменим!

Пођи, ти што грлиш  стабло руком мојим,

отисни се на звездани пут!

Ја, пратим ти душу безсмртну,

душом својом!

Гледам како долази јесен

и лију сетно сањиве кише

са собом у џепу носим

за нашу срећу

стручак жутог маслачка

и тебе у срцу

да се не угаси сјај

светлости љубави наше.

Јесен на тебе мирише…
.

И кад нас је изгубила

та тужна јесен што лагано дише

и плаче жутим лишћем

на тротоару моје улице

ја сам те крио у недрима својим

док је ветар ломио

у парку суве гране

а клупа говорила самоћом.

Јесен на тебе мирише…
.

Нека се никад не заборави

јесен коју не волим више

тебе сам заробио драга

у песмама својим

заједно са покислим птицама

које су летеле са нама

кад је грмело и била тама

ти никад ниси била сама.

Јесен на тебе мирише…

у пловним бедрима побуна сенки

теку мостови врели испод мелем река

месец се нагиње у ритму теревенки

љубавтела палих на безобаље века

.

предворјем тајним коло снених прибрано

смеши се тами очима које се губе

дуго припијени делимо се прерано

мракходом свемира који се љубе

.

прах смо дрхтећи у болдугом спајању

плешемо небомуком кадриле моћне

опиремо се залуд јасном нестајању

.

сред бездна постеље лудости ноћне

побуна сенки растаче мостове вреле

развођем узносимо се у делте беле

(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године )

Са Чегра се упутисмо у Горњи Матејевац, једно запуштено, чини ми се сиромашно, притиснуто тежином живљења последње деценије, село.Са кућама у уским улицама, као да није било довољно простора, те су морале бити овако сабијене једна уз другу. У селу се налази црква Спасовдан, али нисмо успели видети њену унутрашњост, иако Миливој заустави ауто испред улаза у њено двориште.

Село изгледа пусто.Види се ту и тамо по неки уморни, бременит од посла његов становник, који нас само са знатижељом и неверицом загледа и прође, као да стрепи од сусрета са неким  ко је са стране залутао у његово село.

Крај оронуле жичане ограде, један, осредњих година човек, чува јариће док пасу. Рече нам да је црква Свете Тројице ту, те да је 1967. године  почело њено обнављање и рестаурација.У то време када ми стигосмо, никога од тих људи није било, а она је опет препуштена зубу времена.Овде је само неко ко поставља замке са крлеткама за предивна мала, цвркутава створења, којих је овде на стотине поред ове мале цркве покрај шуме. Лепет њихових заробљених крилца ми скрену пажњу; на малим размацима толико замки? Пободене чешљуге крај малих стабала ограђених бодљикавом жицом, а у дворишту цркве маме чешљугаре и све друге распеване птице којима због тога замире песма.

Миливој и ја застадосмо привучени њиховим цвркутом, а у мени се јави жеља да отворим све крлетке и пустим та недужна бића која ме на моменте подсећају на живот мога народа српског, којег многи хтедоше поробити, не знајући његову природу, његову велику жељу за слободом. Видевши да смо ту, појави се сав у ритама, неугледног изгледа човек наших година, а који се бави овим, ни мало завидним послом.

Миливој га прекори због овог, а он, изговарајући се да и други раде оно што не би смели, погнуте главе и сам се постиде тога. Можда се у његовој души искра сажаљења пробудила, можда и покајање? Верујем да други извор живота за њега не постоји, те да је био принуђен бавити се тиме. Можда му заробљени лепет крила донесе коју, макар скорушену кору хлеба, када већ боље прилике нису?

Право име су дали пределу овом. Каменички вис не носи залуд своје име. Уздиже се ка небу са својом црквом Свете Тројице, одолевајући времену и силним ударима ветра. Одавде лепо, као на длану, види се Ниш са околином.

Види се и Чегар.

Ту, са западне стране Каменичког виса.

Опија свежина и чистота ваздуха. Чује се силно брујање. Прелећу беле падине Суве планине и зује вретенца плаветна. У ројевима некуд журе.Опет је Косово жива, непреболна рана. Опет туђини желе отети Косово!  

Опет се крвљу заливају бокори божура. 

Докле ће све то тако?  

Докле ће звук оружја Србијом одјекивати?

Гледам те челичне вилинске коњице над Каменичким висом. Чини ми се да су на дохват руке.Пружим им  руке и машем. Да ли ме виде? Па, ја сам им  тако близу. Гледам их како се, попут правих вилинских коњица спуштају једни ка војном Аеродрому, други, са ознаком Црвеног крста, ка болници. Сигурно носе неког рањеног, кад са толико буке тако брзо прлетеше вис? Још никада се нисмо тако срели.А сада, ето, ишчезоше из мога ока. Нестаје и губи се звук све даље и даље, чује се све тише и тише, да би за тили час нестао.

Прилазим цркви Свете Тројице. Преко порушених камених зидова на њеним укопаним темељима, ја пружих корак, како бих дошла до старих, дрвених врата са металном алком на њима.Силазим за један степеник у унутрашњост тамне напуштене цркве, у којој се, Бог зна од када не чита света литургија. Овде су некад, у нека срећнија времена, пре само пола века, долазили верници, крштавала се тек рођена Српчад, овенчана венцима љубави, као нимбом, српска се младеж венчавала по старом, већ вековима познатом обичају, поневши круну будућег, заједничког живљења у срећи и обостраном задовољству, са буљуком деце уз скуте, крај огњишта.

А када прођу године и свеће живота догоре, ту су, у околини цркве и сахрањивани, о чему говоре остаци њихових моштију на које Миливој наиђе обилазивши ову горду старицу. Било је болно и тужно гледати те раскопане гробове и разбацане њихове мошти. Овде се потоцима, које је стварала киша, одронило брдо и сада су мошти остале са својом белином и бљеском на зрацима сунца, да ко зна колико још дуго пркосе времену које их гази!? Можда су људи којима припадају окончали природном смрћу, а можда и падоше за слободу и светле циљеве у неком од бројних окршаја у славним биткама против Турака и 1809. године?

Чегар је сасвим близу. 

Или, можда, ко зна у којем од бројних досадашњих ратова који протутњаше овим висовима и долинама ове земље? Свештеници читаше опела тим српским горостасима, чије душе још лебде над овим Каменичким висом.И сад опет овде по неко дође, упали свећу, што говоре постављене у удубљењима на потамнелим каменим зидовима иконе светих: Ђорђа, Пантелејмона, Николе, свете Тројице… а неке, опет, наслоњене на камен који је истурен из зида и прекривен белим, везеним комадима платна, украшене китом босиока.Ту је и венац цветова св. Ивана. Мали, али сасвим довољан да би личио на светињу, у којој ја, опрости ми, Боже,  уђох неприкладно и непристојно, за овај свет религије и веровања, обучена. Окренух се на моменат и помолих Богу за опроштај и прекрстих се са три ми прста десне руке за живот и здравље оних младих див- јунака што воде својим оком те челичне „вилинске птице“, из 63 – падобранске  јединице као што пожелех својој деци.

Изађох тихо, као што сам и ушла. Поглед ми паде на место где су биле разапете мреже. Нема их више, а нема ни крлетки.Мреже су покупљене, а крлетке са птицама склоњене.Не знам да ли због Миливојевог прекора та мала распевана створења, која се сада, ето, чују?

Искрено жалим њихову слободу.

Са јужне стране цркве паљене су ватре крај малог обележја на које наслоних своје руке да бих написала читко исписану, остављену за путнике као што смо ми, поруку:

„Јануара, 1942. године у овој цркви је Конрад Жилник Слободан, секретар партијске организације одреда, формирао месну партизанску десетину Горњег Матејевца. Била је то прва војна партизанска јединица овог села.

28. августа1974. године“- написа Удружење бораца НОР-а Горњи Матејевац.

Овде је и отац овог убогог и запуштеног човека стварао јединицу партизанског покрета, не мислећи да ће му син, због којег он и устаде храбро у борбу за слободу и постаде првоборац, ловити птице и немати начин  за одржавање голог живота, а он, отац, можда и остаде негде да и његове мошти спитају ледене кише?

Да ли би, у опште, узео пушку, да је унапред ово знао? У дворишту су стара дебла крушкиних стабала и камени сто под једним од њих.

„’Ајд’, ко зна да л’ ћемо  још икад доћи?“ –рече Миливој осврћући се ка цркви, што оста иза нас да опет тоне у векове који долазе.

Камени пут води између бодљикаве жице и ограде дивљих ружа и трњина. Кад смо већ ту, Миливој пожеле поновни сусрет са Гаџиним Ханом, у близини Ниша.Испуни себи жељу, а ја и не покушавам да га спречим, јер немам разлога да та жеља не угледа светлост срећног момента, јер моји путеви пре 22 године, водили су у истом смеру. Ненајављено се срећемо са Синишом Стаменковићем, али само на који тренутак, јер је заузет пословима решавања општинских проблема. Он је сада не само сликар, који то онда беше, него челник Социјалистичке партије нишког округа.

Имамо сви своје обавезе, планове и жеље. 

Кренућемо према кући Љубише и Даре Младеновић, код којих проводисмо оне лепе младалачке дане у дружењу и радостима које сликарство доноси.

Ово је била само посета затвореним вратима куће, Љубише и Даре. Душник је пред нама.

Кутина успут ковитла у свом, од иловаче муљевитом кориту и ваља одроњен камен и гони га с једне, на другу страну  реке. Целим путем Кутина нам иде у сусрет. Голој и сувој, покривеној снегом, Сувој планини идемо.

После 22 године, опет смо ту. А више никог нема. Миливој и ја смо сами.У мислима носимо све ове године које протекоше што у радостима, што у тежини обављеног посла који пред себе постависмо.

Кутина хучи!

Пролазимо кроз тежачка насеља трошних и на рубу живота кућа.Сусрећемо оронуле старце. Сви они беху тада, те 1977. године, наших година сада. А Кутина и даље једнако хучи, не стари никако, извирући испод Суве планине, не дајући ни часа мира сну ових врлети.

Или их успављује, можда? 

Храшћа је овде много, а ми смо близу колевке Српства.Оно нас дотаћи жели којом сломљеном граном на излоканом путу који је на нашим обиласцима по отаџбини, најнеприступачнији до сада.

Кутину чујем како хучи.

Боже, како се блиставе капи распрскавају преко камених громада обраслих маховином. Некад смо Миливој, Зорица, Диме и ја се пели козјим стазама Сувом планином.У њеном подножју још има растиња, неког убогог шибља и слабашних стабљика, чини ми се багрема.

А она, сува и стара.  

Помислих у моменту да је немоћна старица, у ствари, силна громада што представља својом силином овај народ, који жедни, а она га напаја.Из ње немилице куља и распрскава се  та немирна и неукротива река. Чини ми се да ће све ово трајати све дотле, док буде било српског рода, јер ово све, само због њега и постоји.

Миливој обилази и сигурно снима она места, где некад, са својих само четврт века живљења газише ове студене воде, обилазећи 17 воденица, како се колонија сликарска у то време звала. Овде је Кутина тада била њихова вена живота, а сада се, ево, гаси.

На путу са десне нам стране видимо један срушени кров. Ето, умире једна од њих.Чудим се, а у исто време и дивим боји земље и камења. Камен је сив, а земља боје крви.Овде се и ова Кутинска река некад у крв претварала.Понећу грумен њоме натопљен и парче одломљене громаде.То смо сад ми, у ово сулудо време, у којем се, уместо воденичног, наш точак живота окреће.

Улазимо у једну у једну од седамнаест воденица. Хучи и шуми са свих страна. У кориту реке што неукротиво вијуга, дна прекривеног ситним и крупнијим камичцима, који на својој површини упијају зраке сунца и његов спектар дугиних боја, саструган са Миливојеве или моје палете, отпали делове ћерамиде којом беше покривена ова, најбоље очувана воденица, која, види се по расутом брашну око њеног камена, живи.  

Недалеко од Кутине и њеног изворишта, написмо се хладне изворске воде са дрвене чесме уграђене у камен постављен још 1930.године.Маријан, дечачић од својих десетак година, рече, када га упитах за цркву поред ње, да је у тој светињи све  опремљено, те да и звоно ради.

Пођох блатњавом низбрдицом до ње, да бих се и сама у то уверила.

Црква Светог Николе била је затворених врата. Са десне стране стоји мали осврт на њено постојање:

„Саграђена 1845. одине за време турске владавине добровољним прилозима Сопотнице, Доњег Душника, Калетинца, Гара и Осињица, а заузимањем Николе Срндака из Горњег Душника.Освећена је 1850. године Еп. Јоанићија. Иконостас је подигнут 1871. године.Овај натпис подиже се по наредби Г.Еп.Никанора 1909*. године, а за време свештеника Јевте Чадаревића и тутора Богдана Шарковића и Марка Јанковића.

И. Крстић- Ниш“

Ја завирујем у унутрашњост цркве кроз зазор у дрвеним даскама. Не видим никога, али овај сасушени босиљак на прагу и цветови неког букета говоре много.Звоно сада ћути, а Маријан ми рече: „Све ради, значи да живи!“

.-наставиће се-

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

 

Вучји дани -светковина вукова – у вези су са култом предака и трају 7 дана – завршавају се Дајбоговим даном, 11. 11. Празновало се и дуже код Срба и Бугара а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе. Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.
.
Некада се обичавало позвати вука на заједнички обед или изнети му вечеру на раскршће. На Косову и Метохији се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку
.
Један од разлога слављења Вучјих дана, код нас, је повезаност нашег народа са вуком као митским претком.
Постоји и једно веома давно записано занимљиво веровање, словенских суседа, а то је, да се сви Словени понекад претварају у вукове!(Чајкановић)
.
Према Чајкановићу, отеловљење врховног српског бога, а он сматра да је то Дајбог, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба. Дајбога је доласком хришћанства заменио Свети Сава.
Вука су још називали и НЕИМЕОНИК, КАМЕНИК или ДИВЈАНА.

Извори:,Википедија, Словенска митологија, и сл…

(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“ –4. новембар 2019. г. Бечеј. )

Својим сивилом чедним прими нас успавани Ниш.

Циљ нам је овога пута Нишка Бања, којој у аманет, али не за дуго, за само неколико дана остављамо нашег пријатеља, сликара Нађ Тибора и његову  нову животну сапутницу Љиљану Стојановић, а ми ћемо, после обављеног посла, обићи још по који драгуљ из баштине наше богате историје који нам често заблиста покрај пута , тек толико да нас подсети на још једну страницу своју; да отмемо од заборава и пренесемо поколењима, да тако даље и све даље,  утабаним стазама историје у векове иду и не заборављју.

Није на одмет записати, забележити на овај, или онај начин по нешто. Можда и није свака искра овог огромног, превеликог сјаја забележена и чека вековима на моје по које слово!?

Снег је прекрио околину Ниша.

Светлуцају наносима снега прекривена брда. Груди нам раздире радон у нишкој котлини. Опија и заноси ношен оштрином ветра у фебруару , помешан откинутим комадићима снега са високих борова што под теретом стењу.Удишемо пуним плућима тај оштри снежни талас што се над Нишавом ковитла.

Овај бљесак снежног белила ме подстиче на куповину малог, од племенитог метала, прстенка у сувенирници са именом славног Бранка Миљковића, како бих забележила макар неком искром радости, сусрет са царством радона над Нишавом.

Пред нама је сада дрвени мост, што показује обе обале мале Габровачке реке, која  својим немирним, а слабашним током уместо камена и шљунка, носи нежељени терет, убачен руком несвесних пролазника.

Прелазимо мост, а стаза нас води ка Ћеле-кули, споменику из 1809. године, када војвода Стеван Синђелић са својих три стотине Ресаваца стаде на браник отаџбине, те  својим и њиховим  животима заустави Турке у хордама, што их чинише хиљаде погледа оштрих, што секоше сабљама све оно, што би им се на путу њиховим зверствима нашло.

Ти Турци у хордама већ вековима харају Србијом, тумарају по њеним  пространим шумама, питомим пашњацима, пространствима цветних ливада и плодних ораница.

Преоравају те оранице топовима и сеју их животима Срба у својим зверским походима кроз села и засеоке.

Синђелић реши да стане на пут тим зулумима што на људска дела не личе. Вођени Синђелићем, а под заставом белих орлова, полетеше див- јунаци у сусрет смрти која над шанцем лелуја, док они на Чегру гину, освајајући Ниш, како би га вратили народу српском, којем и припада.       

Повукао је Синђелић обарач  кубуре своје, видевши да овде излаза другог нема и попут бљеска муње и удара грома, а у диму барута уништио хиљаде Турака, живот свој и својих јунака.

Не знајући да на тај и само тај начин, оделази у историју и ред у који одоше многи од српских јунака пре, а и после њега.

Турци су од њихових мртвих и посечених глава несвесно саградили споменик српском јунаштву, мислећи тада, да ће на тај начин  заплашити поносни народ што само на Србе личи. 

Ређали су њихове огуљене лобање једну по једну, у зид од песка и живог креча и тиме још више подстицали његову огромну жељу за ослобођењем. Овде је Хуршид-паша обећао по 25 гроша за сваку посечену српску главу, како би могао испунити своје незасите жеље за уништењем најхрабријег хришћанског народа.

Узидао је он у четворострану  кулу у четрнаест редова по 17 отвора на сваком зиду девет стотина и педесет и две главе, а неки извори говоре и о већем броју.

Својим песмама уз гусле, народ је опевао величину и снагу својих јунака чије су лобање кришом вадили из зидова и сахрањивали у освећену земљу, мислећи да су то баш њихови најмилији.

Ламартин је у свом путопису, из 1833. године, забележио своје утиске приликом сусрета са Ћеле-Кулом. То нам остаје као прво забележено свеодочанство о зверсвима турске војске, а гласи овако:

„За четири дана лагана хода, час кроз лако приступачне планине, час кроз ванредно плодне, али пусте долине и равнице, стигох у равницу око Ниша, последње турске вароши готово на самој граници Србије: био сам измакао на коњу, за једно пола часа, испред каравана.Сунце је жегло, отприлике на једну миљу од вароши. Ја угледах једну белу, широку кулу где се уздиже изнад равнице блистајући као пароски мермер. Стаза ме к њој водила:ја јој приђох ближе и давши једном турском детету које је ишло са мном, мога коња да придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем.Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови за које ми се учини да су саграђени од мрамора или белог камена,начињени од људских лобања правилно поређаних.Те лобање и та човечја лица, огољена, побелела од кише и сунца:може их имати петнаест и двадесет хиљада;на неким је била  заостала коса и лепршала на ветру као лишај на маховини;јак и свеж поветарац дувао је с планине и продирући кроз многобројне шупљине глава, лица и лобање изазивао је у њима тужно и жалосно звиждање.

Никог није било ту да ми објасни тај дивљачки споменик; дете које је држало за узде два коња, играло се ситним  отпацима лобања, што су се распале у прах испод куле. Ја сам био тако посустао од умора, врућине и дремежа да сам заспао наслонивши главу на тај зид од одсечених глава. Када сам се пробудио, ја видех око себе караван и више турских коњаника, који су дошли из  Ниша да ме дочекају у вароши; они ми рекоше, да су то главе оних петнаест хиљада Срба, које је паша поубијао у последњем српском устанку.Ова равница била је поприште смрти тих храбрих устаника, а овај споменик њихова гробница. Ја поздравих срцем и оком остатке тих јуначких људи, чије одсечене главе су остале камен темељац независности њихове отаџбине.

Србија, у којој ћемо да ступимо је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу.Ускро ће и сам Ниш бити њихов. Нека сачувају тај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једнога народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили.“

Знали су њихови синови чиме се откупљује свака стопа слободних стаза своје отаџбине; дадоше јој сјај зеница загледаних у бљесак ведрих свитања, у сумраке страдања српских.

Иако човек, који нам отвори врата Ћеле-Куле рече да не идемо ка Чегру, због непроходног пута, ми, ипак кренусмо. Снег се обрушава, ствара наносе, а ми упорни. Прелазимо мост на Нишави.

Ту је Каменица.

У брду се заблиста споменик боје сунца.

Идемо ка њему.

Беле се брда снегом прекривена, која те, 1809. године  беху натопљена крвљу чегарских јунака.

Тек се појављује стидљиви зрак сунца.

Пут снежан са дебелим наслагама белим,те се полако иде.

Ми нигде не журимо.

Сретоше нам се погледи.

У зеницама Миливоју и мени заблиста Чегар.

Плато, на којем је постављен тај монументални споменик, сада прекривен снежном копреном, поплочан је црвеним мермером, који овде, сигурно је тако замислио и пројектант, симболише проливене потоке крви у којој огрезоше јунаци.

Страшно је хладно.

Ветар брије, коси, шиба нам лица до бола. Опире се ветар сваком доласку туђина, па покушава и сада. Прикупљамио све чвршће капуте око себе, увијамо у крагне лица, а он, коси ли, коси.

Омести нас неће.

Па ми смо већ ту!

Сада може престати ако хоће, а може нам и даље терати инат, онако охол, како му и долиукује.Ипак, улазимо у заклон склањајући се од тог сулудог ветра, удруженог са јаким мразем фебруарских дана, ту, где су свежи венци треперили под неким залуталим ветровим бичем.

Овде је, на каменој плочи урезан крст, са чије леве стране је ловорова, а са десане храстова гранчица, као симбол победе и Српства, испод којих написаше поносни потомци:

„Војводи Стевану Синђелићу и његовим неуморним јунацима славно палим овде, 19. маја 1809. године, нападајући Ниш.“

Топови, који се некада уз рику плотуна огласише , сада непомично стоје неми и поносни. Можда за сваки случај, злу не требало! У близини, на само неколико метара од овог блиставог горостаса, искре се, ледом оковане капи бистре хладне воде са чесме, која са две стране непрекидно лије ледене окове ту, на брисаном простору између брда, где се, као у неком центру кружнице налазимо сада.

Газим у смет да положим дланове  под танани, ледени млаз воде, која протиче полако и сигурно као време, од тада, па све до данас. 

Крв се, као и ове ледене капи на ветру, леди у мени.

Ово северац сигурно шиба бичевима својим, као сабљом, некада, Стеван.          

Пењем се затим на седамнаести степеник са једне стране ка врху споменика, како бих са видиковца пустила оку на вољу, да погледом лута по овим пространствима, које Стеван не хтеде дати освајачким аветима из Турске.

Записах по који ред.

Миливој заледи на филму моменте драге, а ветар нас сада враћа, спречава наш одлазак.

Ипак остављамо село Каменица. 

Сигурно је име по камену дато селу, или срцима јунака који са њега потекоше.

_“Ето, били смо и ту!“,-Миливоју се мисао нехотице оте, док полако окрећемо леђа сметовима и диву са Чегра.

11. фебруара 1999. године.

-наставиће се-

.

Књига „Плаве даљине српске“, штамапа је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Мноштво ластавица полетело је јутрос

кад Зореница отвори  пут  сунчани!

И махаше им  са ливада цветови бели и румени,

они што лепотом срце дирну и Морани!

 

Трбухом за крухом кренула колона
па вије око судопера старога.
Предачка јој свест шаље пут искона.
Миле мрави трагом архетипа свога.

Кућа им је ова раздрумила путе
којима их њино пра време навига.
Домаћина кућног неправедно љуте.
Мали мрави сад су највећа му брига.

Не пада му на ум да је он ту уљез
који је на путу саградио кућу.
Вид му оробио хедонизма кавез.
Не види нетрајно у своме беспућу.

Решио је мраве хемијом сатрети
па пошао бесан да се њоме снабде.
Ни слутио није да ће спас свој срести.
Бог се побринуо за лек из природе.

Сусрете монаха пустињског живота.
Неупитан он му о мравима рече:
Звиждући им ову песму Саваота.
За свагда ће река њина да отече.